Deca pokazuju emocije praktično od početka života, a značaj emocionalne inteligencije je nemerljiv za dalji životni put. Prepoznavanje emocionalnih problema kod dece alarm je ne samo za roditelje, već i zajednicu.
Zašto je emocionalna inteligencija kod dece važna
Sagovornica eKlinika portala Milica Cincar-Kostić je master psiholog i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom. Svakodnevno je posvećena psihoterapeutskom radu sa decom, uključujući i adolescente. Pitali smo je na početku razgovora u kom dobu se formiraju temelji emocionalne inteligencije?
– Kod novorođenčadi se već od rođenja razvija prva emocija, odnosno neizdiferencirano uzbuđenje i iz nje se razvijaju ostale emocije. Taj razvoj se odvija postepeno, a uslovljavaju ga i roditelji i okolina. Afektivnim vezivanjem deteta i roditelja, odnosno stvaranjem doživljaja povezanosti i sigurnosti utiče se na razvoj emocionalne inteligencije, a formiranje emocionalne inteligencije se nastavlja dalje tokom detinjstva i adolescencije. Danijel Goleman, jedan od najistaknutijih stručnjaka koji je doprineo razvoju koncepta emocionalne inteligencije, definisao ju je kao sposobnost da prepoznamo i razumemo sopstvena osećanja i osećanja drugih, upravljamo sopstvenim osećanjima, kao i da primetimo, interpretiramo i reagujemo na emocije u međuljudskim odnosima.
U kakvoj su prednosti deca sa višim nivoom emocionalne inteligencije
Prema rečima psihologa, emocionalna inteligencija utiče na nivo samosvesti dece, njihovu samoregulaciju, odnosno kontrolisanje sopstvenih emocija i impulsa, motivaciju, empatiju i socijalne veštine.
– Istraživanja su pokazala da deca sa višim nivoom emocionalne inteligencije postižu više akademsko postignuće, ispoljavaju manje rizično ponašanje, ostvaruju kvalitetnije društvene odnose, jasnije komuniciraju i pokazuju emocionalnu otpornost i prilagodljivost u promenljivim životnim situacijama, kao i višu frustracionu toleranciju i strpljenje – kaže Cincar-Kostić.
Ključna uloga roditelja u prepoznavanju poteškoća sa ispoljavanjem emocija
Mogu li roditelji da procene ako dete ima problem sa percepcijom i ispoljavanjem emocija?
– Roditelji igraju ključnu ulogu u prepoznavanju potencijalnih problema sa percepcijom i ispoljavanjem emocija kod dece. Od presudnog značaja je njihova otvorenost i uključenost u emocionalni razvoj deteta. Roditelji treba da obrate pažnju na detetovu sposobnost prepoznavanja i razumevanja svojih emocija, kao i osećanja drugih. Takođe, važno je da primete da li dete ima problema u izražavanju svojih emocija, bilo da je reč o verbalnom ili neverbalnom izražavanju. Ukoliko roditelji primete određene teškoće vezane za ove aspekte ili osećaju zabrinutost povodom određenih reakcija svog deteta, pravovremeno reagovanje i pružanje odgovarajuće podrške mogu da doprinesu poboljšanju emocionalnog zdravlja deteta i smanjivanju rizika od dugotrajnijih problema u ponašanju – navodi naša sagovornica.
Prihvatanje postojanja problema je ponekad teško: Zašto je važna i podrška roditeljima
Svaka promena koju roditelji primete, a da narušuva svakodnevno funkcionisanje deteta i odražava se na njegove odnose sa okolinom, ukazuje na potrebu za podrškom, ističe Milica Cincar-Kostić i dodaje:
– Prepoznavanje emocionalnih problema kod dece je izazov, ali njihovo prihvatanje može nekad biti još teže. Iako su roditelji prva linija podrške detetu, često se suočavaju sa teškoćama u prihvatanju problema. Ignorisanje ili tolerisanje ranih pokazatelja može produžiti vreme pre nego što se pruži odgovarajuća pomoć. Otvorenost roditelja ka traženju podrške, njihova uključenost i prisutnost, kao i osluškivanje detetovih potreba ključni su faktori u prepoznavanju i rešavanju problema. Važno je da roditelji pronađu i adekvatnu podršku za sebe, gde mogu izraziti svoja osećanja i bolje razumeti sopstvene emocionalne reakcije i postupke, čime će pomoći i detetu u kriznim trenucima.
Simptomi emocionalnih problema kod dece i definicija poremećaja mentalnog zdravlja
Koji su to simptomi koji bi mogli da ukažu na probleme i da li se definišu poremećajima? Od koje uzrasne dobi mogu da se prepoznaju?
– Emocionalni problemi kod dece se mogu manifestovati kao obrasci ili promene u razmišljanju, osećanjima ili ponašanju koji izazivaju uznemirenost ili ometaju normalno funkcionisanje. Definicija poremećaja mentalnog zdravlja kod dece uključuje kašnjenja ili smetnje u razvoju mišljenja, ponašanja, društvenih veština ili regulacije emocija prilagođenih uzrastu. Bitno je naglasiti da dijagnozu poremećaja isključivo može postaviti stručnjak iz oblasti mentalnog zdravlja koji procenjuje simptome uzimajući u obzir sve individualne karakteristike deteta. Rani pokazatelji koji mogu ukazivati na potencijalne probleme sa emocijama, a koje roditelji mogu da uoče su: nedovoljna responzivnost deteta u odnosu sa roditeljima i okolinom, preterane ili oskudne emocionalne reakcije, nagli izlivi besa, plača, samopovređivanje ili agresivno ponašanje prema drugima, izbegavanje socijalnih interakcija – detaljno objašnjava psiholog.
Nagle promene u ponašanju i izmenjeni obrasci u kognitivnom funkcionisanju
Takođe, dodaje Milica Cincar Kostić, nagle promene u ponašanju i odstupanje od uobičajenih obrazaca mogu biti znaci da nešto nije u redu s detetom. Takve su, na primer, promene u ritmu spavanja i ishrane, javljanje ponašanja koje je karakteristično za ranije razvojne faze, javljanje čestih psihosomatskih simptoma kao što su bol u stomaku, glavi, povraćanje, sisanje palca ili potpuni gubitak nekih veština koje je dete prethodno usvojilo, manifestacije problema u vrtiću ili školi, gubitak interesovanja ili poteškoće u uživanju u različitim aktivnostima.
Kako kaže Cincar Kostić, deo ovih simptoma prati razvojne poremećaje kod dece kod kojih postoje određene teškoće u kognitivnom funkcionisanju, kao što su poremećaji u intelektualnom razvoju dece, poremećaj iz spektra autizma, specifični problemi u učenju, enureza i enkompreza i oni se dijagnostikuju već na veoma ranom uzrastu. Takođe, dodaje psiholog, deo ovih simptoma se odnosi na probleme koje možemo podeliti na internalizujuće i eksternalizujuće.
Koji poremećaji ukazuju na unutrašnju patnju deteta
– Eksternalizujući problemi su najčešći i najuočljiviji jer se ispoljavaju u interakciji sa socijalnim okruženjem i uglavnom su povezani sa emocionalnom regulacijom. U njih spadaju poremećaj pažnje i hiperaktivnosti, opoziciono prkosni poremećaj i poremećaj ponašanja. Oni se najčešće dijagnostikuju u predškolskom i ranom školskom uzrastu. Što se tiče internalizovanih problema, veći akcenat je na unutrašnjoj patnji deteta i u njih spadaju poremećaji raspoloženja (depresija, bipolarni poremećaj) i anksiozni poremećaji (separaciona anksioznost, fobije, OKP, psihosomatski poremećaj, PTSP, selektivni mutizam), poremećaji ishrane, poremećaji spavanja, tik poremećaji. Kod određene dece mogu javljati i eksternalizujući i internalizujući problemi – objašnjava sagovornica eKlinika portala.
Deca i anksiozni poremećaji
Milica Cincar-Kostić navodi da se anksiozni poremećaji takođe mogu javljati već u predškolskom uzrastu, kao što je npr. poremećaj separacione anksioznosti. To je, kako kažu istraživanja, najčešći anksiozni poremećaj kod dece mlađe od 12 godina.
Separaciona anksioznost je, objašnjava psiholog, normalan deo psihofizičkog razvoja dece u ranom dečijem uzrastu oko godinu dana. Ali, naša sagovornica naglašava da se kao poremećaj najčešće dijagnostikuje u predškolskom i školskom uzrastu, kao i školska fobija ili socijalna fobija, koje najčešće nastaju nakon nekih traumatičnih iskustava.
Složenost dijagnostikovanja depresije kod dece
– Kada je u pitanju dijagnostika depresije kod dece, tu se javljaju određene teškoće. Depresivnost kod dece je nestabilnija u odnosu na odrasle jer deca imaju tendenciju da budu besna, razdražljiva, teško verbalizuju emocije, što može dovesti do toga da se dijagnostikuje poremećaj ponašanja umesto depresija. Upravo iz ovog razloga depresija se najčešće dijagnostikuje pri ulasku u adolescenciju. Ukoliko se kod dece nasluti postojanje obrazaca mišljenja, ponašanja i emocionalnog reagovanja koji odstupaju od očekivanih i ukazuju na određenu strukturu ličnosti, takva vrsta poremećaja se ne postavlja pre 18. godine – ukazuje na važnu činjenicu Milica Cincar-Kostić.
Majke i očevi ne reaguju isto na dečje emotivne probleme: Uticaj rodnih stereotipa
Koje su ključne razlike između devojčica i dečaka u emocionalnom smislu, a koliko su zaslužni spoljni faktori (okolina, okruženje…)?
– Brojna istraživanja pokazuju da društvo igra veoma veliku ulogu kada je u pitanju uticaj na emocionalni razvoj dečaka i devojčica. Ono pre svega ima uticaj na ispoljavanje emocija kod polova putem rodnih stereotipa koji su zastupljeni. Svesni smo da je jedan od opštih stereotipa koji se ističe da su devojčice osećajnije od dečaka, odnosno da one češće doživljavaju osećanja i više ih izražavaju. Upravo ovi rodni stereotipi dolaze do izražaja i u ophođenju roditelja prema ženskoj i muškoj deci. Roditelji će se ponašati na način na koji se i sami nose sa svojim emocijama. Najčešće se devojčicama normalizuje osećanje tuge, a kod dečaka sputava, dok je situacija obrnuta kada je u pitanju osećanje besa. Potvrđeno je da dečaci već u ranom školskom uzrastu očekuju neodobravanje emocije tuge od strane svojih roditelja. Već kod male dece možemo prepoznati ove rodne stereotipe a oni se prožimaju i u odraslom dobu – objašnjava psiholog.
Razlike u emocionalnom razvoju između devojčica i dečaka
– Ono što je pokazano je da u odraslom dobu žene otvorenije ispoljavaju emocije u bliskim odnosima, otvaraju se većem broju osoba i to lakše ženama, što se odnosi i na muškarce. Jedno od istraživanja se bavilo i ophođenjem majki prema muškoj i ženskoj deci gde je pokazano da se majke ophode drugačije kada je u pitanju prepoznavanje emocionalnih izraza dece. Takođe, bitno je reći je da su istraživanja pokazala da postoje polne razlike kada je reč o eksternalizovanim problemima u ponašanju, odnosno da su dečaci skloniji ovim oblicima ponašanja – rekla je u razgovoru za eKlinika portal Milica Cincar Kostić, psiholog i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom, koja će naredne subote u nastavku ove teme govoriti o tome da li možemo da odvojimo uloge roditelja i škole u obrazovanju, vaspitanju, ali i uticaju na emocije, kao i modusima lečenja najčešćih emocionalnih problema.
