Ognjen Mićović: Fali nam da budemo blaži prema sebi, svaki dan negde žurimo i sve moramo... Foto: Nikola Tomić/Aleksandar Letić uz saglasnost (iz filma "Čuvari formule")
Mladi su pod pritiskom i teskobom koju osećamo kao pojedinci i društvo u celini – to nije floskula ni populistička teza, već realnost. Kako ih motivisati a ne „ugušiti“ očekivanjima, kako ih sačuvati kao izvor preko potrebne energije celoj zajednici?
Upravo ova razmišljanja i pitanja bila su tema jubilarne tribine „Mladi pod pritiskom – Kriza srednjih dvadesetih“ iz kultnog serijala „Na kafi sa psihologom“. Jedan od načina da mlada osoba veruje u sebe jeste da mi odrasli kažemo da verujemo u njih, zaključak je događaja kojim je obeleženo pet godina istoimenog projekta. Bilo je reči i o različitim pritiscima sa kojima se mladi suočavaju: od nedostatka vremena i osećanja da se negde stalno kasni, do velikih ličnih, ali i očekivanja roditelja i društva.
Pored Marine Videnović, naučne saradnice Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Anje Stanković (Festival FIST) i Dragana Ilića, psihologa i novinara, publici koja je do poslednjeg mesta ispunila prostor Dorćol Platz-a (a čiji su najveći deo na zadovoljstvo organizatora činili mladi ljudi), nadahnuto se obratio mladi glumac Ognjen Mićović. Šira javnost ga je nakon nekoliko zanimljivih projekata upoznala u briljantnoj ulozi mladog naučnika Živote u filmu „Čuvari formule“.
Foto: Marko Risović
Ovaj film, svojevrsna posveta životu, nauci, empatiji i nadi koji je pokrenuo lančanu reakciju humanosti, „bacio je u vatru“ još nekoliko glumaca koji su, poput Mićovića, na pragu ozbiljnih glumačkih ostvarenja i obećavajuće karijere. Ali, doneo im je i dodatnu vrstu pritiska pod kojim mnogi pokleknu. Slično je i sa bilo kojim drugim životnim pozivom, samo što su nam ljudi iz javnog prostora dostupni, pogodniji da budu u fokusu i „kao poručeni“ da im po svojim merilima ocenjujemo svaki korak, reakciju, postupak.
Moderator tribine „Na kafi sa psihologom“ Dragan Ilić predstavio je Mićovića kao nekoga ko za opis svog identiteta koristi individualne izbore: od odluke šta će biti njegov životni poziv, preko interesovanja, cene koju je plaćao da bi se glumom bavio još u školi, promena mesta boravka, izazova koje takav put nosi u smislu osvajanja slobode… Ispostavilo se da je harizmatični glumac idealan sagovornik jer se prisutnima obratio na način na koji je sa njim mogao svako da se identifikuje, ne samo mladi. Plenio je duhovitom, ali u isto vreme otrežnjujućom, na momente i pomalo surovom autentičnošću, pa je na prvo pitanje kako se bori sa svim tim grdnim pritiscima kojima su izloženi mladi slikovito odgovorio:
– Ja se i sad borim sa pritiskom. Razmišljam: šta će ljudi da misle o tome kako sedim, kako vas gledam, je l’ mi se trese noga, je l’ mljackam, ko je sve tu, je l’ došao neko od poznatih, šta ću da pričam, zašto ste me zvali uopšte, ko sam ja? Snimio sam jedan film za koji neko možda i ne zna, niti ga je gledao. Mislim da je pritisak pre svega strah od neznanja, strah da ćemo da ispadnemo glupi. Mi mladi se baš plašimo da kažemo da ne znamo nešto, jer odmah ide ono „ooo kako to, kako ne znaš?“ Trudim se da se ne plašim svog neznanja. Filip Đurić, glumac koji nam je bio jedno vreme asistent na Akademiji (trenutno ga gledamo u filmu „Za danas toliko“, rekao je jednom da mu je razgovor sa ljudima uzbudljiviji „kad ispada glup“. Mene je baš inspirisala ta njegova misao, jer ako se ti praviš da nešto znaš tu nema komunikacije, a ako priznaš da nešto ne znaš, odmah se otvara neki dijalog. Poučen tom Fićinom filozofijom borim se sa pritiskom tako da možda nekad češće „ispadnem glup“ i ne pravim se da nešto znam – rekao je Mićović, ali i dodao da to nije lako jer je u našoj tradiciji i kulturi da se označi sramotom ako nešto ne znamo.
Uz konstataciju da strah od neuspeha i toga da će se nešto uraditi pogrešno takođe stvara pritisak, pa mladi ne mogu da se opuste i rade svoj posao onako kako žele, neizbežno se stiglo do imperativa moranja i stalne potrebe za „lajkom“. Mićović je konstatovao da su se neke ranije generacije suprotstavljale sistemu, a da se današnji mladi suprotstavljaju sami sebi.
– Mi stalno tražimo neku potvrdu, taj lajk je bukvalno kao droga. Stalno je prisutno to – dajte, kažite mi još da sam cool, da sam interesantan, da se dobro oblačim, da sam u dobrom društvu, da slušam cool muziku, da sam zanimljiv, daj mi potvrdu, živimo za lajk! Sa druge strane, ako govorimo o glumi, ja uradim svoje, profesor kaže da nešto dobro radim, isto misle kolege i bliski ljudi. Onda kasting, hoću li dobiti ulogu, hoću – neću, šta će da bude, što su me zvali…? Fali nam malo da budemo blaži prema sebi. Mi svaki dan negde žurimo i sve moramo. Mora teretana, mora nešto da se pročita, mora da se pogleda taj film, mora da se otputuje, mora i kafica sa prijateljem a mora i ispit. Ali, mora malo i sa mamom ili sa tatom, a onda mora i da se šeta, a onda moram ovo, imam taj projekat… – opisao je Mićović i nastavio:
Foto: Nikola Tomić/Telegraf.rs
– Stalno je odgovor na šta radiš, jao, pakao, užas, evo, evo, brate, u gužvi sam, jurcam, evo, trčim, ne stižem, znači, haos, pakao, pakao… I svi pričamo pakao, pakao, a to je zato što je uspostavljen narativ da je nenormalno da radiš manji broj stvari. Odmah si nešto pogrešan, nisi produktivan, kao da ne doprinosiš, nekako si nebitan… Kad bi vam neko rekao evo, ja sam danas samo jeo i čitao, odmah je to nešto čudno. To me frustrira i voleo bih ako bih mogao da se izborim, ne samo ja nego cela moja generacija za to da možda radimo manje stvari a da onda u njima stvarno uživamo. Da nemamo anksioznost i taj pritisak koji se stvara od previše zadataka koje stavljamo ispred sebe – mišljenja je glumac, kome bi, priznao je, moglo biti zamereno na razmaženosti jer je odbio dve uloge samo da bi sebi dao malo vremena. Zahvalan je, ali mu je u isto vreme potrebno da uspori.
A može li pritisak da utiče kreativno i motivišuće?
– Jedino ako te taj pritisak ne odvede u sumnju u ono šta si, već služi održavanju vere u sebe. Lako je to reći, ali samo verujte, verujte, verujte… U bukvalnom prevodu jedne misli Entonija Hopkinsa to bi bilo nešto kao „kopajte rovove i doći će kiša„. Kada pritisak negujemo kao inspiraciju i vetar u leđa onda neće biti problema. Ali, kad ti u startu nemaš neki zdrav odnos sa sobom, može neko do sutra da ti priča da veruješ u sebe. Malo je i nezahvalno nekom tako savetovati kao, ma samo ti veruj, jer neko možda prosto ima drugačije životne okolnosti, odrastanje i drugačiji odnos prema sebi i sa roditeljima. Onda tako nešto ne može da mu pomogne i mislim da treba u tim slučajevima nekako se obratiti za pomoć. Ja znam i dalje za neke svoje prijatelje koji kriju od svog društva da idu kod psihologa zbog sramote. Znači, pritisak može da bude pogon ako veruješ u sebe. Ako ne veruješ, pomazi sebe ujutru i potraži izvor i način kako možeš sebe da voliš. Niko to ne može da ti da ako ti sam sebi ne daš. Ceni svaki svoj trud pa i najmanji, i za najmanje stvari sebe treba pohvaliti i reći „bravo, legendo“ – temperamentno je dočarao talentovani Ognjen Mićović načine na koje mladi ljudi treba da nauče da vole sebe i istakao da treba da se prihvate sa svim svojim vrlinama i manama.
Cilj projekta „Na kafi sa psihologom“ je da ukaže javnosti da o mentalnom zdravlju mora da se brine na isti način kao o fizičkom zdravlju i da tegobe u vezi sa mentalnim zdravljem nisu lična slabost, već zdravstveni problem za koji postoji rešenje ukoliko se na vreme potraži stručna pomoć.
Za pet godina organizovano je 35 tribina o različitim problemima mentalnog zdravlja i savremenog doba. Na njima je učestvovalo blizu 90 psihologa, psihoterapeuta i psihijatara, predstavnika relevantnih institucija i javnih ličnosti koje su se i same tokom života suočile sa problemima ili dilemama. Napisano je 40 blogova stručnjaka. Posebnu pažnju javnosti privukli su razgovori o depresiji, emocionalnom zdravlju, sindromu sagorelosti, perimenopauzi i menopauzi, predrasudama i stereotipima, mentalnom zdravlju ljudi u podeljenom društvu, uticaju pandemije COVID -19 na mentalno zdravlje pojedinaca…
Suzana Đorđević, Ronald Zeliger, Daniel Sinani, Sanda Savić Foto: Marko Risović
– Ovim projektom smo želeli da omogućimo ljudima koji žive sa problemima mentalnog zdravlja saznanje da nisu sami i istovremeno ih podstaknemo da o tome kako se osećaju razgovaraju sa stručnjacima. Zadatak nas i naših partnera je bio da radimo na prevenciji i ohrabrimo ljude sa mentalnim problemima na razgovor sa psihologom, koji ne bi trebalo da bude nešto o čemu se ćuti ili šapuće, već bi trebalo da bude sasvim prirodan proces izlečenja koji može da osobu koja traži pomoć vodi do produktivnog života – rekla je Suzana Đorđević, direktorka Hemofarm fondacije.
– Podizanje svesti o problemima mentalnog zdravlja i njihovo približavanje široj publici su prioriteti u suočavanju sa stigmom i stereotipima koji ih prate. Projekat „Na kafi sa psihologom“ je omogućio da se o pitanjima mentalnog zdravlja otvoreno razgovora i da se na taj način ove teme stave u društveni fokus. Kao pokretaču brojnih inicijativa, Filozofskom fakultetu je važno da bude partner na ovom projektu i da nastavi da radi na destigmatizaciji mentalnih problema i podsticanju suočavanja sa ovim pitanjima u sigurnom i podržavajućem okruženju. Ovaj projekat je najbolji primer javno – privatnog partnerstva, stručne podrške, relevantnih sagovornika, ali i istrajnosti da se na odgovoran način brine o zdravlju pojedinca i društva u cilju njihovog ozdravljenja – izjavio je Danijel Sinani, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Sledeća tribina „Na kafi sa psihologom“ biće održana u subotu 8. juna u okviru Festivala mentalnog zdravlja u Kragujevcu. Festival organizuje Udruženje psihologa i studenata psihologije „Engram“.