Nevezano za pandemiju, poslednjih 30 i više godina se dramatično više ulaže u razbijanje stigme prema psihijatrijskim bolestima i motivišu se ljudi ako imaju problem da se jave psihijatru. Šalje se poruka da to nije nešto čega čovek treba da se stidi. Muškarci konstantno kaskaju za ženama u slobodi da se jave, ali i kod jednih i kod drugih je jasan trend porasta.
Mentalno zdravlje i mentalno dobrostanje – koja je razlika?
Dr Milutin Kostić je specijalista psihijatrije u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici. Svakodnevno se u praksi susreće sa različitim nedaćama sa kojima ljudi dolaze. Spoznaja da možda postoji neki problem i potreba da se javimo stručnom licu a da odmah ne budemo proglašeni „ludacima“, svakako je nešto što je dobro i za pojedinca i za društvo. Međutim, naš sagovornik na početku upozorava na zamke o kojima se ne govori dovoljno:
– Problem je što sam koncept mentalnog zdravlja i bolesti nije skroz jasan i dobro definisan. U poslednje vreme se mnogo govori o mentalnom zdravlju, ali kada slušamo poruke koje se šalju, često se kao sinonimi koriste mentalno zdravlje i mentalno dobrostanje. To je jako opasno, jer postoji potencijal za medikalizovanje i patologizovanje normalnih ljudskih osećanja. I onda je jako teško naći balans između ta dva pojma. S jedne strane, ako mi umre bliska osoba ili ako dugo nemam posao ili me ostavi devojka ili sam prosto nezadovoljan svojim životom zbog bilo kog razloga, to je neprijatno, ali može biti sasvim normalno. Osećanja ne moraju nužno da budu prijatna. Ponekad mi nismo u mentalnom dobrostanju, ali smo mentalno zdravi.
Zašto su i sami lekari u delikatnoj situaciji
S druge strane, pojašnjava dr Kostić, upravo zbog svih tih poziva da se ljudi jave ako ikakav problem imaju i ambivalentnih poruka gde se ne pravi distinkcija između dobrostanja i zdravlja (ni esnaf, prema njegovim rečima, iskreno ne zna tačno gde je razlika, samo znaju da postoji), sve veći broj ljudi se javlja lekarima. A onda, naravno, konstatuje naš sagovornik, postoji šansa da im se prepišu lekovi koji im ne trebaju ili definišu životni problemi kao poremećaj mozga, što dugoročno može da ima loše posledice.
Muškarci su često meta pogrešnih poruka kada je u pitanju mentalno zdravlje
Prema rečima psihijatra, ovo je važno naglasiti jer je koncept antistigme i „svesti“ o mentalnom zdravlju sveprisutniji i bez mnogo kritičkog osvrta se koristi.
– Često su upravo muškarci meta tih poruka, zato što su negde tvrdoglaviji i nepoverljiviji od žena i ređe traže pomoć. Ali postoji i druga strana medalje, činjenica da nekad i mi lekari možemo da načinimo više štete nego koristi i da nije ni dobro da se samo što više uradi i što više ljudi javi. Naći balans između toga da se jave ljudi kojima zaista treba pomoć i onih kojima će se možda odmoći je gotovo nemoguće u praksi. Ali, meni je važno da se upravo ovaj deo slike takođe naglasi, jer je u modernom diskursu ona sve manje prisutna – skreće pažnju dr Milutin Kostić i čitaocima, ali i predstavnicima struke.
Mentalno zdravlje muškaraca: zamke mentaliteta i mačizma
Ambijent stigme i mentalitet najvećim delom su zaslužni za to što se ljudi uzdržavaju da potraže pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje. Jesi li tu muškarci u dodatnom strahu i sputavanju sebe?
– Partijarhalna kultura i mačizam igraju najveću ulogu. Ne žele da budu viđeni kao slabi, nemaju poverenja, muškarci su češće skloni riziku. I to u svim zemljama sveta istraživanja gotovo redovno pokazuju. Svuda žene više brinu, više su usmerene prevenciji i sličnim stvarima od muškaraca. Ali, opet moram da naglasim da je antistigma mač sa dve oštrice – kaže dr Kostić i objašnjava nam jedan zanimljivi, pomalo zaboravljeni fenomen.
Potiskivanje osećanja i teorija „stisnute gornje usne“
Pre nekoliko godina je u vodećoj Britanskoj klinici Modzli bila debata naslovljena „Whatever happened to stiff upper lip“. U bukvalnom prevodu na naš jezik ovo bi moglo da znači „Šta se dogodilo sa stisnutom gornjom usnom“.
– „Stiff upper lip“ je engleski izraz za potiskivanje osećanja, da se sakriju ona loša i da se pravimo da je sve dobro. I to je relikt patrijarhata i nekih drugih shvatanja kako treba čovek da se nosi sa problemima. Ali, u poslednjih nekoliko decenija se krenulo u hiperkorekciju toga, gde danas mnogo više ljudi mnogo otvorenije priča o svojim problemima. S jedne strane to je odlično, jer mnogima pomaže da se oslobode negativnih osećanja, koja kada se skupljaju mogu da dovedu do prelivanja. Sa druge, koncept potiskivanja osećanja (stresi prašinu i nastavi dalje) može imati i svoje mesto. Ne mora svako da zna uvek šta osećamo i određen nivo „stisnute gornje usne“ može da bude protektivan – objašnjava psihijatar.
Žene su češće depresivne, ali…
Koji poremećaji mentalnog zdravlja su tipičniji i češći u muškoj populaciji?
– Kod brojnih stanja postoje razlike u učestalosti između muškaraca i žena. Ono što je meni bila interesantna anegdota još sa početka mog rada u psihijatriji je kada sam započeo pisanje naučnog rada na doktorskim studijama. I sećam se da sam imao u uzorku depresivnih pacijenata značajno više žena, nego muškaraca. Ta razlika i inače postoji, otprilike u odnosu 2 na 1, ali je kod mene bila još izraženija, sa odnosom 4 na 1 – priča nam dr Kostić i kroz zanimljivu crticu iz prakse donosi još neke važne zaključke.
Jasna je razlika u tome kako žene, a kako muškarci „leče“ tugu
– Sećam se da sam išao stepenicama Instituta i razmišljao o tome, kada sam naleteo na kolonu muškaraca tužnih izraza lica. Čekali su da uđu na odeljenje gde je trpezarija za ručak, a dolazili su sa odeljenja za alkoholizam. I zaista, alkoholizam je mnogo češći kod muškaraca. Mnogi koji piju često (ne uvek) nažalost to čine kao neku vrstu samomedikacije za opšte stanje nezadovoljstva. Tako da se tu videla ta jasna razlika u načinu kako muškarci i žene leče svoju tugu. Žene mnogo češće dođu direktno kod psihijatra, dok muškarci nažalost prvo idu putem alkohola, pa onda indirektno dođu kod nas zbog novog, drugog problema – slikovito opisuje naš sagovornik.
Na pitanje kakvi su muškarci pacijenti, doktor ekspilicitno odgovara da ne može da generalizuje. Postoje, kako kaže dr Kostić, načini na koje se određeni simptomi drugačije manifestuju (kao što je i naveo u primeru), i dodaje:
– Ali kad se pred vama pojavi čovek, tu ima hiljadu i jedna nijansa. Ima nas svakakvih. Svaki je priča za sebe i ne vidim jednu posebnu crtu koju bih izdvojio.
I muškarci mogu biti žrtve ozbiljnog nasilja, iako se opravdano češće govori o ženama
Ne baš popularna tema, ali potrebna: da li su muškarci izloženi nasilju, znamo li koji procenat ga prijavljuje i zašto ga oni koji trpe, trpe?
– Ako gledamo opštu statistiku nasilja, muškarci su najčešće i oni koji produkuju i koji su žrtve nasilja. Mnogo više se govori o ženama kao žrtvama nasilja, opravdano, jer žene mnogo ređe produkuju nasilje. Međutim, ako gledamo statistike smrti, povreda i slično, muškarci mnogo češće stradaju. Ali, od ruku drugih muškaraca, kao i žene. I o tome se često nedovoljno priča ili nema dovoljno razumevanja zbog patrijarhalnih normi. Nažalost, radio sam sa muškarcima koji su bili ozbiljno istraumatizovani prebijanjem ili drugim oblicima nasilja kojima su bili izloženi – otkriva za eKlinika portal psihijatar.
Aktuelno vreme ostavlja muškarce zbunjenim
Pozicija muškaraca u modernom društvu se menja poslednjih godina. Kako to utiče na njih i njihovo mentalno zdravlje?
– Ogromne su kulturološke promene. Od patrijarhalnog društva gde su smernice za muškarce bile prilično rigidne ali jasne, dolazimo do jednog hibridnog modela, gde se očekuje da muškarac bude često nešto oprečno: nežan, u kontaktu sa svojim osećanjima, ali odlučan i dominantan. Neagresivan, osim „u pravim trenucima“. I to mnoge ostavlja zbunjenim, neadekvatnim. Menjaju se obrasci interkacije sa ženama, s pravom se odbacuju obrasci ponašanja koji su činili da se žene osećaju ugroženo ili neprijatno, ali se nove smernice ne daju ili nisu potpuno jasne – sugeriše dr Milutin Kostić.
Pripadnici „jačeg pola “ u procepu
– Svako ponašanje ima dve strane iste medalje. Da li je neko napadan ili odlučan/uporan zavisi od mnogo faktora. Tu je i to pitanje stigme. S jedne strane novo očekivanje je da se muškarci otvore i govore o svojim osećanjima, ali s druge strane i dalje će naići na reakciju koja će učiniti da se osećaju loše, demaskulinizovano. A ako se ne jave, onda će se posmatrati kao nedovoljno emancipovani. Tako da su na svoj način u procepu – približio je za eKlinika portal aktuelnu poziciju pripadnika „jačeg pola“ i kroz jedno sasvim novo svetlo specijalista psihijatrije dr Milutin Kostić.
Odličan tekst,