Kako funkcioniše deo mozga neophodan za pomoć drugim ljudima otkrila je studija naučnika sa University of Birmingham i University of Oxford, koja je izučavala oštećenja mozga. Rezultati studije objavljeni su u Nature Human Behaviour i pokazuju da našu spremnost da pomognemo drugima kontroliše specifična regija mozga koju su istraživači otkrili u studiji na pacijenatima sa oštećenjem mozga u tom regionu.
Ventromedijalni prefrontalni korteks je deo mozga koji nas motiviše da pomažemo drugima
Saznanja o tome gde se u mozgu donose odluke o „pomaganju“ važno je za razumevanje kako ljudi mogu da budu motivisani da se pozabave velikim globalnim izazovima, kao što su klimatske promene, zarazne bolesti i međunarodni sukobi. Takođe je od suštinskog značaja za pronalaženje novih pristupa u lečenju poremećaja društvenih interakcija.
Studiju istraživačkog tima sa dva univerziteta – University of Birmingham i University of Oxford po prvi put pokazuje kako region, koji se zove ventromedijalni prefrontalni korteks (vmPFC), ima ključnu ulogu u pomaganju ili za „prosocijalna“ ponašanja.
– Prosocijalno ponašanje je od suštinskog značaja za rešavanje globalnih izazova. Ipak, pomaganje drugima je često naporno a ljudi su neskloni naporima. Shvatanje načina na koji se odluke o pomoći obrađuju u mozgu izuzetno je važno – ističe autorla studije Patricia Lockwood, profesorka psihologije na University of Oxford.
Testirani pacijenti sa oštećenjem mozga
U studiji su se istraživači fokusirali na ventromedijalni prefrontalni korteks – vmPFC, region koji se nalazi tačno na prednjem delu mozga, za koji se zna da je važan za donošenje odluka i druge izvršne funkcije. Prethodne studije, koje su koristile magnetnu rezonancu (MRI skeniranje) dovele su u vezu vmPFC sa izborima koji uključuju kompromis između dostupnih nagrada i napora potrebnih za dobijanje nagrada. Međutim, ove tehnike ne mogu da pokažu da li je deo mozga neophodan za ove funkcije.
Za studiju su regrutovane tri grupe učesnika od kojih je 25 pacijenata imalo oštećenje ventromedijalnog prefrontalnog korteksa, 15 pacijenata je imalo oštećenje na drugim mestima u mozgu, a 40. ljudi bili su zdravi učesnici studije, odnosno kontrolna grupa. Ove grupe su omogućile istraživačima da testiraju uticaj oštećenja na vmPFC posebno.
Svaki učesnik prisustvovao je eksperimentu gde je anonimno upoznao drugu osobu. Zatim su završili zadatak – donosili su odluke kojima je mereno koliko su voljni da ulože fizički napor (stiskanje uređaja za pričvršćivanje) kako bi zaradili nagrade (bonus novac) za sebe i za drugu osobu.
Precizno kvantifikovana motivacija ljudi
Omogućavajući učesnicima da se upoznaju, ali ne i da vide osobu za koju su „radili“ unapred, istraživači su mogli da prenesu osećaj da će napori učesnika imati stvarne posledice, ali da sakriju sve informacije o drugoj osobi koje bi mogle da utiču na pravljenje odluke.
Svaki izbor koji su učesnici napravili varirao je u zavisnosti od toga koliko je bonus novca za njih ili drugu osobu bio dostupan, i koliko bi napora morali da ulože kako bi dobili nagradu. Ovo je omogućilo istraživačima da odvojeno izmere uticaj nagrade i truda i da koriste napredno matematičko modeliranje kako bi precizno kvantifikovali motivaciju ljudi.
Kao deo mozga – vmPFC je ključan za donošonje odluke da li pomoći drugima
Rezultati studije jasno su pokazali da je vmPFC neophodan za motivaciju da se pomogne drugima. Pacijenti sa oštećenjem vmPFC-a bili su manje voljni da biraju da pomognu drugima, ulagali su manje sile čak i nakon što su odlučili da pomognu i zarađivali su manje novca da pomognu drugima u poređenju sa kontrolnim grupama.
Dalji korak je bio korišćenje tehnike nazvane mapiranje simptoma lezije, koja je istraživačima omogućila da identifikuju još specifičnije podregije vmPFC gde je oštećenje mozga učinilo ljude posebno asocijalnim i nevoljnim da ulože napor za drugu osobu. Iznenađujuće, oštećenje u obližnjem, ali drugačijem podregionu učinila je ljude relativno spremnijim da pomognu.
– Pored preciznijeg razumevanja prosocijalne motivacije, ova studija bi takođe mogla da nam pomogne da razvijemo nove tretmane za kliničke poremećaje kao što je psihopatija, gde nam shvatanje osnovnih neuronskih mehanizama može dati novi uvid u to kako da se leče ova stanja. Ovaj region mozga je posebno zanimljiv jer znamo da se kasno razvija kod tinejdžera, a takođe se menja kako starimo. Biće zaista zanimljivo videti da li na ovu oblast mozga može da utiče i obrazovanje, odnosno možemo li da naučimo da budemo bolji u pomaganju drugima – naglasila je profesorka Lockwood.
