Kako starimo, nije neuobičajeno da se neki od nas povuku iz svojih društvenih krugova. Ova ponašanja mogu biti suptilna, polako se pojavljujući kako godine prolaze, čineći nas postepeno udaljenim od drugih. Iako neki mogu da tvrde da je ovo samo deo starenja, prepoznavanje ovih ponašanja može nam pomoći da razumemo i upravljamo našim promenljivim odnosima. Svest o ovom ponašanju može nam pomoći da se snađemo u preokretima, obrtima i prekretnicama našeg društvenog života dok starimo.
Vrednujemo kvalitet u odnosu na kvantitet u odnosima
Kako starimo, naši društveni krugovi obično se smanjuju. Ali to nije nužno loša stvar. Često je to svesna odluka – prelazak sa kvantiteta na kvalitet. Umesto da želimo da upoznamo svakoga, počinjemo da cenimo dublje veze sa nekoliko odabranih. Počinjemo da dajemo prioritet odnosima koji zaista obogaćuju naše živote i oslobađamo se onih koji to ne čine. Ovo može delovati kao da se povlačimo ili udaljavamo, ali često se radi samo o traženju smislenih interakcija. Ova promena može biti suptilna i postepena i obično nije svestan proces. Ali to je uobičajeno ponašanje među onima koji deluju udaljenije kako stare.
Prepoznavanje ovoga može nam pomoći da razumemo i poštujemo potrebu starijih osoba za kvalitetnim odnosima. Na kraju krajeva, svi smo na istom putu. Možda smo samo u različitim fazama.
Samoću cenimo više nego ranije
Verovatno to i sami primećujemo u svom životu kako starimo. Bila su vremena kada smo voleli da budemo u centru pažnje na zabavama, uvek okruženi ljudima i upućeni u sve što se dešava. Ali kako starimo, počinjemo da cenimo mir i spokoj koji samoća može doneti. Ovo ne treba shvatiti pogrešno – ljudi i dalje uživaju u druženju, ali počinju i da cene vreme koje provide sami. Bilo da čitamo knjigu, idemo u šetnju ili samo u tišini uživamo u šolji kafe, ovi trenuci samoće postaju dragoceni. To ne znači da odbacujemo i da se udaljavamo od ljudi ili postajemo asocijalni. Samo pronalazimo novu ravnotežu, gde i društvene interakcije i samoća imaju svoja mesta.
Ne radi se o udaljavanju. Reč je o negovanju tihih mirnih trenutaka u sve bučnijem svetu.
Postajemo selektivniji sa svojim vremenom
Kako starimo, naša percepcija vremena se menja. Studija sa Univerziteta Stenford otkrila je da kako ljudi stare, imaju osećaj da im je vreme sve više ograničeno. Ova percepcija ih navodi da prave prioritete i provode svoje vreme na drugačiji način. Umesto da pokušavaju da urade sve, postaju selektivniji. Možda više vremena posvećuju svojim hobijima koje vole ili ljudima do kojih im je duboko i iskreno stalo.
Ova selektivnost ponekad može biti pogrešno shvaćena kao udaljavanje. U stvarnosti, to je svestan izbor da svoje ograničeno vreme provedu i potroše na ono što im je najvažnije. Radi se o tome da svaki trenutak iskoristimo na najbolji način, umesto da pokušavamo da ispunimo svaki trenutak aktivnostima.
Često prihvatamo sporiji tempo života
Kako godine prolaze, nije neuobičajeno da ljudi malo uspore. Konstantna žurba i naporan rad tokom ranijih godina ustupaju mesto opuštenijem, ležernijem tempu. To ne znači da postajemo udaljeni ili nezainteresovani. Naprotiv, biramo da živimo život u udobnijom ritmu, uživajući u iskustvima umesto da kroz njih prolazimo u žurbi.
Možda ćemo radije izabrati mirno veče kod kuće umesto bučne zabave ili mirnu šetnju parkom umesto avanture pune adrenalina.
Ova promena ne znači da se povlačimo iz života ili udaljavamo od ljudi. To je samo drugačiji način doživljavanja i uživanja u životnom putovanju.
Postajemo introspektivniji
Starenje često donosi pojačan osećaj introspekcije. Ljudi često zavire u sebe, razmišljajući o svom životu, svojim izborima, dostignućima, pa čak i kajanjima. Ova introspekcija ponekad može biti pogrešno shvaćena kao udaljavanje. U stvarnosti, to je putovanje unutar sebe, proces samorazumevanja i samootkrivanja koji često dolazi s godinama. Možda više vremena provodimo sami, ali ne zato što se izolujemo, već zato što dublje zadiremo u svoje misli i emocije.
Ova povećana introspekcija ne znači da se odvajamo od sveta oko sebe. Umesto toga, radi se o dubljem povezivanju sa sopstvenim unutrašnjim bićem.
Negujemo dublje poštovanje prema životu
Kako starimo, često razvijamo dublje poštovanje prema životu i njegovim jednostavnim zadovoljstvima. Možda shvatamo da je svaki trenutak dragocen i da je život prekratak za sitne nesuglasice ili razmirice.
Ovo duboko poštovanje ponekad može dovesti do prividnog udaljavanja od drugih. Možemo postati manje zainteresovani za površne razgovore ili trivijalne stvari, i početi da tražimo dublju i značajniju interakciju.
Možda ćemo više vremena provoditi u prirodi, ceneći njenu lepotu i veličanstvenost, ili ćemo više ceniti mirne trenutke razmišljanja i zahvalnosti.
Ovde se ne radi o distanciranju od drugih. Reč je o potpunom prihvatanju života, uživanju u svakom trenutku i cenjenju sveta oko sebe na dublji način.
Počinjemo da se suočavamo sa sopstvenom smrtnošću
Starenje znači suočavanje sa realnošću naše sopstvene smrtnosti. Ovo može biti zastrašujuće, čak i jezivo. Kada prvi put ozbiljno počnemo da se suočavamo sa ovom idejom promeno nam se pogled na mnoge stvari.
Suočavanje sa sopstvenom smrtnošću često može dovesti do dublje introspekcije i promene prioriteta. Neki ljudi mogu da se udalje, ne iz želje da se distanciraju, već kao deo sopstvenog procesa suočavanja sa ovom realnošću.
Ovo može dovesti do više vremena provedenog u samoći, mirnijeg načina života i manjeg angažovanja u trivijalnim stvarima. Ne radi se o odbacivanju ljudi, već o pronalaženju mira i prihvatanja u sebi.
Pronalaženje udobnosti u rutini
Iako nekome to može delovati monotono, mnogi ljudi, kako stare, pronalaze određenu udobnost u rutini. Predvidljivost rutine može pružiti osećaj sigurnosti i stabilnosti.
Ova sklonost prema rutini može ih navesti da odbiju spontane planove ili aktivnosti izvan njihove zone komfora, što može biti pogrešno protumačeno kao pokušaj distanciranja. Međutim, ne radi se o izbegavanju društvene interakcije. Umesto toga, reč je o stvaranju okruženja koje deluje bezbedno i poznato. Prihvatanje rutine samo je još jedan način upravljanja promenama koje dolaze sa starenjem i održavanje osećaja kontrole nad svojim životima.
Traženje smislenih razgovora
Kako starimo, često dolazi do promene u stavovima – počinjemo da favorizujemo duboke, smislene razgovore umesto lakomislene šale ili ćaskanja. Radije bi da razgovaramo o životnim iskustvima, ličnim uverenjima, snovima i strahovima, a ne o tome ko je pobedio u najnovijem rijalitiju ili o aktuelnim modnim stilovima.
Iako ovo može ostaviti utisak nezainteresovanosti ili distance, zapravo je želja za dubljim i ispunjenijim interakcijama. Na ovaj način ne guramo ljude od sebe već ih pozivamo na dublji nivo angažovanja. Ova promena se ne odnosi na udaljavanje, već na traženje dubine u našim odnosima i razgovorima.
Učimo da prihvatimo sopstveno društvo
S godinama, često se osećamo prijatno u sopstvenom društvu. Učimo da cenimo tišinu i pronalazimo radost u sopstvenim mislima i hobijima.
Ovo samozadovoljstvo može pogrešno da se shvati kao povučenost ili nezainteresovanost za druge. Ali ne radi se o odbacivanju drugih. Reč je o pronalaženju mira i zadovoljstva u sebi.
Prihvatanje sopstvenog društva znak je sopstvenog razvoja i zrelosti. Radi se o tome da treba da budemo opušteni sami sa sobom, i to je putovanje na koje svako od nas kreće kako stari.
Dok putujemo kroz naše starenje, razumevanje ovih ponašanja može nam pomoći da prihvatimo i cenimo promene u sebi i drugima. To je podsetnik na to da starenje ne znači udaljavanje, već dublje, dublje uranjanje u naše odnose, u naše razumevanje života, i što je najvažnije, u nas same.
Do tančina sve tačno.Vidim po sebi i ljudima oko sebe.