Aleksitimija je termin koji je u psihijatriju 1972. godine uveo Peter Emanuel Sifneos, profesor psihijatrije na Harvard Medical School i doslovno znači nedostatak reči za emocije. Uz termin aleksitimija koriste se i izrazi emocionalno slepilo ili emocionalna nepismenost s obzirom na to da osoba koja ima aleksitimiju ne razume osećanja iako ih doživljava, odnosno nedostaju im reči kako bi te doživljene emocije opisale drugima.
Aleksitimija – doživljavanje osećanja kao čisto fizičku senzaciju
Aleksitimija se često sreće kod psihopata, otkriva studija naučnika nemačkog istraživačkog instituta Max Planck Society. Naučnici objašnjavaju da psihopate imaju velikih poteškoća ili čak i nisu u stanju da pokažu empatiju i kontrolišu svoje emocije, a njihov rad objavljen je u časopisu PLOS ONE.
Prema novoj studiji koju je sproveo Matthias Burghart sa Institute for the Study of Crime, Security and Law, inače član istraživačkog tima Max Planck Society iz Frajburga, to bi moglo da bude zato što ovi ljudi pate od aleksitimije.
Termin aleksitimija odnosi se na nesposobnost osobe da prepozna i opiše sopstvene emocije. Treba istaći da to nije dijagnoza, već takozvani konstrukt – obrazac ponašanja, poremećaj ponašanja koristan za karakterizaciju osoba koje ne razumeju osećanja iako ih doživljavaju. Ljudi sa aleksitimijom svoja osećanja doživljavaju kao čisto fizičke senzacije. Na primer, emocionalna napetost registruje se kao puka fizička nelagodnost ili bol. Prethodna istraživanja dovodila su u vezu aleksitimiju sa problemima mentalnog zdravlja kao što su depresija i anksioznost.
– Međutim, istraživanja u kliničkoj psihologiji pokazuju da je sposobnost da se pravilno identifikuju i razumeju sopstvene emocije od suštinskog značaja za zdravo funkcionisanje drugih emocionalnih sposobnosti kao što su empatija i regulacija emocija. Za nas, kao naučnike, ovo vodi do pitanja: da li psihopatija ima veze sa aleksitimijom i, ako ima, može li ovaj odnos (barem delimično) da objasni mnoge druge emocionalne deficite, koji se često primećuju kod psihopatije – naglašava Burghart.
Istraživanje pokazalo karakteristike tipične psihopatskim osobinama
Kako bi odgovorili na ovo pitanje, Burghart i kolege sa University of Konstanz sproveli su istraživanje dve grupe – nasumično odabrane grupe ljudi iz opšte populacije (315 ljudi), koji su regrutovani putem postera, letaka i oglasa na društvenim mrežama, i grupa od 50 pacijenata sa psihijatrijske klinike.
Poslednju grupu činili su pacijenti sa četiri različita odeljenja klinike. Ono što im je svima bilo zajedničko je da su primljeni na forenzičku kliniku nakon što su počinili krivična dela pod uslovima kao što su smanjena krivična odgovornost ili zavisnost od droge. Obe grupe ispunile su sledeće upitnike za samoprocenu, koji se obično koriste u psihološkim istraživanjima:
- Triarchic Psychopathy Measure – mera triarhične psihopatije (TriPM) za procenu psihopatskih osobina
- Saarbrücken Personality Questionnaire – upitnik ličnosti iz Sarbrikena za merenje empatije
- Toronto Alexithymia Scale-20 za procenu aleksitimije
- Emotion Regulation Questionnaire (ERQ) za procenu strategija regulacije emocija.
Rezultat je bio sledeći – „forenzički uzorak“ pokazuje značajno više nivoe smelosti, podlosti i dezinhibicije (sloboda da se deluje prema vlastitim unutrašnjim porivima) u poređenju sa opštom populacijom. Ove karakteristike smatraju se tipičnim psihopatskim osobinama. Inače, rezultat odgovara ranijim studijama i ukazuje da postoji veći udeo ljudi sa psihopatskim simptomima u grupama prestupnika sa forenzičkih klinika nego u opštoj populaciji.
Novost u istraživanju je da je aleksitimija prisutna kod osoba sa jakim psihopatskim osobinama
Ono što je novo, međutim, jeste naučno otkriće da osobe sa jakim psihopatskim osobinama imaju veće poteškoće u prepoznavanju i opisivanju sopstvenih emocija, odnosno pate od aleksitimije, što zauzvrat doprinosi nedostatku empatije i lošoj regulaciji emocija. Nasuprot tome, to znači da bi terapeutske mere za poboljšanje emocionalne svesti mogle da budu od pomoći osobama sa psihopatskim ličnostima.
– Ako ovi ljudi uspeju da prepoznaju i opišu sopstvene emocije, njihova empatija i sposobnost da regulišu svoje emocije takođe se mogu poboljšati. U idealnom slučaju, ovaj terapijski pristup mogao bi da smanji rizik od recidiva kod prestupnika – ističe Burghart.
