Psihopata se kao partner sreće češće nego što bi to zdravim razumom kao faktorom ličnog izbora moglo da se objasni. Psihopatija kao mentalni poremećaj, definiše se kao ponašanje kroz koje se pojedinac ponaša amoralno i antisocijalno. On pokazuje nedostatak sposobnosti da voli, ne uspeva da uspostavlja kvalitetne odnose sa drugim osobama, a uz to emituje ekstremnu egocentričnost. Uprkos tome, takve osobe često bivaju izabrane za partnera, a ovaj poremećaj pogađa jednako i žene i muškarce.
Psihopata – šta opisuje ove osobe
Stručnjaci su definisali psihopatiju kroz veći broj stavki koje precizno opisuju ovakve osobe. Kod svih su prisutni izraženi površinski šarm i pričljivost, egocentrizam i osećaj grandioznosti. Paralelno sa tim, međutim, prisutan je i osećaj praznine i dosade, zbog čega su im potrebni stimulansi poput droge ili alkohola. Velika je potreba za patološkim laganjem, manipulativnost, odsustvo osećaja krivice. Psihopate imaju površna osećanja, nedostaje im empatija, vode parazitski način života i nemaju razvijenu samokontrolu. Promiskuitetni su, vuku problematične obrasce ponašanja još iz detinjstva ili mladosti. Oni nisu u stanju da prave dugoročne planove, impulsivni su i neodgovorni, ne prihvataju odgovornost za to što se loše ponašaju. Teško im je da održe funkcionalnu zajednicu poput braka ili veze. Često se povezuju sa maloletničkom delikvencijom, u kriminalni milje se često vraćaju, uz kriminogeno ponašanje.
Psihopata partner kroz vizuru drugog partnera
Detaljan opis osobe koja je tipičan primer psihopate partnera u bračnoj zajednici, daje nam psihoterapeut Ivana Sinđić. Uz prethodno navedene obrasce ponašanja (u ovoj situciji to je bila osoba ženskog pola), bilo je i prekomernog korišćenja alkohola i psihoaktivnih supstanci. Neodgovorno ponašanje prema porodici reflektovalo se prvenstveno kroz nedovoljno ljubavi i prema deci i prema supružniku.
– Osoba sa ovom dijagnozom, supruga i majka, doslovno je koristila partnera koji je voleo. Bila je, kao i sve osobe sa psihopatskim opisom ličnosti, opčinjavajuća prema ljudima spolja (prijateljima, familiji), i uvek vodila računa o tome da je drugi vole. Još u braku se odala alkoholu, i imala biseksualne izlete. Pokazivala je ekstreman površinski šarm. Partner je kao empatična i brižna osoba imao jaku želju da pomogne i njoj i porodici, pa je čak uspeo da je ubedi da pođe na psihoterapiju. U takvim slučajevima psihoterapeut mora da bude izuzetno oprezan, i da se uveri da je slika koju o partneru drugi predstavlja realna. Da nije njegova fikcija koja je posledica poremećenih međusobnih odnosa – objašnjava Ivana Sinđić.
Ne voli nikoga – psihopata partner zapravo ne voli ni sebe
Psihopata partner, čak i ako drugi partner ulaže napore da zajednica bude funkcionalna, „uspe“ da napravi inverziju u očima okoline. Naime, usled tog njihovog izraženog površinskog šarma koji emituju i koji je sastavni deo njihove ličnosti, najveći deo ljudi iz okruženja ne može da poveruje da osoba ispoljava toliko devijantno ponašanje. Takvi tipovi ličnosti,objašnjava Sinđić, jednostavno funkcionišu na opisan način. Veoma često, oni prekomerno konzumiraju i alkohol.
Ivana Sinđić kaže da piju jer im je dosadno, ne vide svrhu ni u čemu, a opijaju se kako bi u sebi pokrenuli makar neko osećanje. Što je vrlo indikativno, ne vole ni sebe. Stoga je i logično da nisu u stanju da pokažu empatiju i ljubav ni prema svojim najbližima. Osećaju emotivnu prazninu, traže zabavu na razne promiskuitetne načine, tretirajući objekte svoje trenutne požude kao igračke. Mogu da budu biseksualne, i da održavaju veze sa više partnera u isto vreme. Čak i kada u trenucima svesnosti obećaju sebi da „neće više“ i da će pokušati da se promene, to im ne polazi za rukom, opisuje psihoterapeut.
Ispoljavanje osobina tipičnih za psihopatiju
– Sve psihopate pate od nedostatka sposobnosti da dovoljno osećaju. Njima nedostaje empatije čak i za njihovu decu i partnera sa kojim su u vezi ili braku, roditelje, bliske prijatelje. Manipulativni su i time odlično kamufliraju nedostatak odgovornosti u ponašanju. Vole da se ljudi njima bave i podupiru im oreol jako važnih i moćnih persona. Vole da ih obožavaju, a „hrani“ ih kada se partneri oko njih trude, misle o njima, žele da reše njihove probleme. Ponižavaju druge ljude smatrajući ih manje vrednim. Takav osećaj grandioznosti karakterističan za psihopatiju. Tu je i parazitski životni stil, izražena egocentričnost i doživljavanje drugih ljudi kao običnog instrumenta i resursa za ispunjavanje svojih ciljeva – kaže Ivana Sinđić.
Takve osobe su i veoma impulsivne. Izraženo im je patološko laganje, koje je takođe karakteristično za psihopatiju. Egocentrične su, a kada i pristanu da idu na terapiju, često pokušavaju da izmanipulišu i terapeuta. Pokušavaju, naime, detaljno objašnjava Ivana Sinđić, i njih da iskoriste za neke svoje igre, tretirajući ih kao društvo za ubijanje dosade, uz potrebu da dominiraju ako se sa njima saoseća.
Psihopata je ekstremno šarmantni partner, a ne mora biti ni ubica ni predator
– Kada im ukažete na ponašanje i kažete da ćete da odete, one vrište, „prave dramu“, prave impulsivne scene. Ne žele da prvenstveno partner, pa ni drugi ljudi, odlaze od njih kako bi nastavili da manipulišu, jer im to podiže ego. Kod mnogih, koren je delikventno ponašanje u ranoj mladosti koje nije detektovano, ni lečeno – objašnjava Ivana Sinđić.
Ljudi često sa psihopatijom mešaju narcisoidni poremećaj ličnosti. Takođe, kada se kaže „psihopata“, skloni smo da poverujemo da su u pitanju teške ubice. No, to aspolutno ne važi za sve osobe sa psihopatijom.
– Neuporedivo manji broj njih to jeste, ali veliki broj ubica uopšte nisu psihopate. Zato je važno, pored ostalog, odvojiti pojam osobe koja pati od psihopatije i pojam ubice, predatora i asasina. To može biti slučaj, ali ne mora. Takođe je važno naglasiti da psihopatijom mogu da budu pogođene i žene i muškarci. U partnerskim odnosima je najkarakterističnije upravo ono što je opisano – da zbog ekstremnog površinskog šarma i sposobnosti za manipulaciju, osobe koje pate od psihopatije zadobiju opšte simpatije. Veoma često samo supružnik i deca (ukoliko ih imaju) mogu da razumeju i znaju da nešto duboko nije u redu, jer to osećaju u svakodnevnom funkcionisanju – objašnjava Ivana Sinđić.
Psihoterapijom može da se postigne funkcionalnost
Ne postoje precizne statistike o tome koji procenat psihopata iz partnerskih odnosa dobija inicijaciju i podršku za lečenje. Obično, to budu bračni partneri koji zbog dece, uz pomoć psihoterapeuta, pokušaju da kod osobe koja boluje od psihopatije postave makar modalitet funkcionalnosti.
– Kod njih, nažalost, nema ni osećaja griže savesti koji dolazi zbog zanemarivanja, neviđanja dece ili supružnika, njihovog zapostavljanja. Kada se i pojavi, često je opet usmeren na njih same. Na njihove potrebe i strahove da njima nešto neće biti dobro. Naš zadatak je, međutim, da uradimo koliko možemo. Čak i kada su dometi minimalni, a to je često, važno je truditi se da dosegnemo maksimum. Kada i ako dođe do razvoda, ovakve osobe manje – više uspevaju je da poštuju barem neki zacrtani režim viđanja dece. Potrebno je osmisliti šta bi to korisno moglo da se radi zajednički, u čemu će se i psihopata osećati koliko – toliko dobro. Oni mogu da se nauče i da to praktikuju. Nažalost, češće zbog logičkih, a ne toliko emocionalnih razloga. Suština je u tome da ipak mogu da postanu funkcionalniji i primene poželjne obrasce ponašanja, onoliko kolike su njihove mogućnosti. To najverovatnije nikada neće biti u potpunosti, i osim funkcionalnosti, ne treba očekivati mnogo toga za uzvrat, jer to od njih zbog strukture ličnosti ne možete dobiti – zaključuje u razgovoru za eKlinika portal psihoterapeut Ivana Sinđić.
Na žalost nekada je teško shvatiti i prihvatiti da živite sa takvom osobom. 21 godina mi je trebala da se usudim da sa decom odem. Najgore od svega je što deca i dan danas imaju posledice takvog života a prošlo 15 godina od tada. Laknulo im je tek prošle godine kada je on umro