Neki od najispunjenijih ljudi prihvataju samoću ne zato što moraju, već zato što u njoj iskreno uživaju Foto Shutterstock
Ljudi koji se ne osećaju neprijatno sami u javnosti imaju poverenje u sebe, ne brine ih kako izgledaju ili šta drugi misle. Samo rade ono što vole i u tome uživaju.
Neki ljudi osećaju se neprijatno ako neke stvari treba da rade sami, jer brinu o tome kako će biti shvaćeni. Ali onima kojima je sasvim u redu da budu sami u javnosti nije potrebna validacija drugih da bi se osećali dobro u vezi sa svojim izborima. Oni ne čekaju nečije odobrenje da bi otišli u novi kafić, u bioskop ili krenuli na putovanje. Sve to oni rade jednostavno zato što to žele.
Umesto da razmišljaju o tome da li ih neko osuđuje, oni se fokusiraju na sopstveno iskustvo – uživaju u trenutku bez preispitivanja.
Ne usuđujemo se da sami odemo u restoran, jer nam se čini da se svi oko nas u tišini pitaju zašto nemamo društvo. Ali iznenadili biste se da, u stvari, niko ne mari. Još je važnije da znate da je lepo provoditi vreme sa samim sobom – bez ometanja, bez potrebe da tišinu ispunjavamo razgovorom, da imamo trenutak mira da uživamo u hrani i sopstvenim mislima.
Ljudi koji se ne osećaju neprijatno kada neke stvari rade sami iskreno uživaju u sopstvenom društvu.
Ako sami uđemo u kafić to nikoga ne interesuje. Većina ljudi previše je zaokupljena sopstvenim životima da bi uopšte primetila šta neko drugi radi. Gledaju u svoje telefone, udubljeni su u razgovor ili razmišljaju o sopstvenim problemima.
Oni kojima je zaista prijatno da budu sami u javnosti to razumeju. Prestali su da zamišljaju da su sve oči uprte u njih jer, u stvari, niko ne obraća pažnju.
Toliko smo navikli da vidimo ljudi kako sve rade u parovima ili u grupama da nam se čini da nešto nije kako treba kada neko nešto radi sam.
Večera bi trebalo da bude zajednička. Filmovi se gledaju udvoje ili sa prijateljima. Putovanja su zabavnija sa društvom. Barem nam je tako rečeno. Ali ljudi kojima je prijatno da budu sami u javnosti ne dozvoljavaju da ih ova nepisana pravila sputavaju.
Ako žele da odu u nov restoran, idu. Ako žele da gledaju film, kupe kartu i idu. Ne čekaju da im se neko drugi pridruži samo zato što je to „normalno”.
Neki od najvećih mislilaca i umetnika u istoriji proveli su mnogo vremena sami. Nikola Tesla, Virdžinija Vulf, pa čak i Albert Ajnštajn, svi su cenili samoću jer su znali da ona podstiče kreativnost.
Ljudi kojima je prijatno da budu sami u javnost koriste vreme u samoći da razmišljaju, posmatraju i dopuste svojim mislima da lutaju bez ometanja. Umesto da se osećaju neprijatno da sami sede u kafiću, možda vode dnevnik, prave skice ili jednostavno upijaju okolinu – jer znaju da neke od najboljih ideja dolaze kada ste sami.
Često u javnosti viđamo ljude koji nešto rade sami, ali nikada o tome ne razmišljamo. To je zato što biti sam nije čudno – samo se be ubeđujemo da jeste kada se to nama dešava. To razumeju ljudi kojima je prijatno da budu sami. Ne pretpostavljaju da je neko ko sedi sam u restoranu usamljen. Ne sažaljevaju onoga ko ide sam u bioskop, niti im je sporno kada neko putuje sam.
Oni znaju da biti sam ne znači biti nesrećan – ponekad to samo znači da biraš da uživaš u životu pod sopstvenim uslovima.
U osnovi svega, ljudi koji se ne osećaju nelagodno dok sami rade stvari u javnosti jednostavno se osećaju prijatno sami sa sobom. Ne moraju da budu okruženi drugima da bi se osećali cenjeno. Ne vide samoću kao nešto što treba ispraviti. Znaju ko su, i to je dovoljno.
Ne treba da se plašimo ili da izbegavamo da sami provodimo vreme u javnosti. To je znak samopouzdanja, nezavisnosti i dubokog osećaja udobnosti u sopstvenoj koži. Neki od najispunjenijih ljudi prihvataju samoću ne zato što moraju, već zato što u njoj iskreno uživaju.
Ako vam pomisao da stvari radite sami izaziva nelagodu, počnite sa malim. Idite sami na kafu. Izađite na ručak. Obratite pažnju na to koliko oslobađajuće može biti kada prestanete da brinete o tome šta bi drugi mogli da misle.
Jer na kraju dana, jedina osoba sa kojom zaista treba da se osećate prijatno ste vi sami.