U vremenu u kom se život odvija putem ekrana mobilnih aparata, tableta i kompjutera bilo da je reč o porukama, fotografijama ili video materijalima, kroz njih prolazi i nešto mračno i zastrašujuće: nasilje na društvenim mrežama. Svi smo zabrinuti, o njemu se sve više priča, ali… Možemo li ga sprečiti?
Serija „Adolescence“ osvetlila nasilje na društvenim mrežama i njegove moguće tragične posledice
Planetarno popularna serija „Adolescence“ u fokus javnosti stavila je vršnjački cyberbullying , nasilje na društvenim mrežama. Ako smo i naslućivali da se to dešava, užasnuti smo saznanjima na šta su deca u kritičnom uzrastu spremna. Odgovor na pitanje da li ih u to „gura“ društvo, sistem, izazovi modernog vremena pred kojima mnoge porodice pokleknu i izgube se, nije jednostavan. Nije lako ni doći do njega.
Bez obzira na sve, neke činjenice ne možemo osporiti. Da – vršnjačkog nasilja je bilo uvek. Da – sada su metode brutalnije nego nekada jer nije u pitanju samo fizičko, u ekspanziji je psihičko nasilje. Da – kada ne bismo imali iste te društvene mreže putem kojih se najčešće odvija, ne bismo možda za njega, intenzitet i posledice ni saznali.
Nasilje na društvenim mrežama: Dovoljna je jedna reč, jedna fotografija, jedan „share“…
Društvene mreže, koje bi trebalo da služe povezivanju, često postaju oružje. Nasilje više ne mora da ima fizički oblik da bi bolelo. Dovoljna je jedna fotografija, jedan komentar, jedan „share“ da unište dan, nedelju, samopouzdanje. U svetu u kom se sve beleži, lajkuje i deli, tinejdžeri više nemaju gde da se sakriju. Nekada je škola bila mesto gde se trpi, a kuća utočište. Danas, nasilje ne prestaje zvonom na kraju časa: ono se nastavlja u porukama, u komentarima, u stikerima, u storijima, u tagovima.
Društvene mreže, koje bi trebalo da povezuju u zajednici, često su poligon za ponižavanje. Nema fizičkih modrica, ali duša krvari – priznaju to sami tinejdžeri. Tinejdžerske godine su ionako vreme sumnje u sebe, oscilacija, traženja identiteta. Dodajmo tome komentare poput: „Ružna/ružan si“, „Kome si ti zanimljiv/a?“, „Ub*j se bolje“, „Luzeru“, „Debela“, Jadan si“… Eto ozbiljnog psihološkog zlostavljanja koje može da traje godinama, ali i ostavi nesagledive posledice.
Šta su ispričali tinedžeri: Koje reči i postupci najviše bole kada postoji vršnjačko nasilje na društvenim mrežama i mimo njih
– Na spavanju s prijateljicama smejale smo se, zezale, slikale. Nekome je palo na pamet da objavi moju najgoru sliku: imala sam podbradak, glupu pozu, smešnu pidžamu. Ismejali su me online, a onda je ta fotka osvanula i na mom ormariću. Prestala sam da jedem. Počela sam preterano da vežbam. Bilo mi je mnogo loše, nisam više sebe videla istim očima. Samopouzdanje? Nestalo je, kao i poverenje. (Anonimna učenica, 1. razred srednje škole)
Ono što ih boli najviše jeste to što nasilje često dolazi od onih koje su smatrali i zvali prijateljima.
– Moj najbolji drug iz osnovne počeo je da me ogovara, da šalje moje poruke drugima, da me ismeva pred celim razredom. I offline i online. Uskoro je cela grupa bila protiv mene. Slali su mi poruke da se ubijem. Da me niko ne voli. Nisam znala kome da se obratim, svi su ćutali. (Anonimna učenica, 2. razred srednje škole)
Cyberbullying ima tihe posledice – anksioznost, depresija, suicidalne misli, izolacija. Tinejdžeri često ćute jer misle da će ispasti slabići ako prijave nasilje. Ili, što je još gore, jer im roditelji i škola ne veruju, ili im kažu da ignorišu i ne shvataju ozbiljno, „jer to sva deca rade“.
– Zvali su me ružnom, jadnom, ismevali su moje lice zbog jednog „spuštenog“ oka. Mislila sam da su mi prijatelji. Onda su počeli da mi lepe nadimke u komentarima, da šeruju moje slike sa ružnim opisima. Nisam više želela da idem u školu. Počela sam da krijem lice. Ubeđivala sam sebe da ne zaslužujem da me iko voli. (Anonimna učenica, 3. razred srednje škole).
Nijedno dete ne zaslužuje da bude meta. Nijedna poruka ne treba da nosi težinu zbog koje bi poželelo da ode na drugu stranu života. Nijedna fotografija ne bi smela da postane razlog za samopovređivanje ili samoizolaciju.
Ispovesti tinejdžera koji su potražili stručnu pomoć: „Dobila sam dva potresa mozga“
– Imam 13 godina i meta sam besa i mržnje većine dece još od svoje četvrte godine, jer sam vidljivo niža i slabija od ostalih. Odrasla sam u porodici u kojoj nikada nisam imala priliku da govorim o onome što mi se dešava – ni u školi, ni van nje. Kada se završila osnovna škola, nasilje je postalo fizički brutalnije, direktnije i okrutnije. Tokom šestog i sedmog razreda pohađala sam privatnu školu gde su me najviše ismevali i ponižavali u razredu. Dobila sam dva potresa mozga u jednom mesecu. Bacali su na mene crve, udarali me, i stalno gađali raznim stvarima. Potresi su mi ozbiljno oštetili sluh. I danas se borim sa gubitkom sluha (gotovo sam gluva), teško čujem i imam jak tinitus, zujanje u ušima koje me proganja.
„Još uvek se oporavljam od suicidalnih misli“
– Shvatila sam da moram nekome da se obratim ako želim da to prestane. Guram sebe napred da budem hrabra i da ne slušam sve ono ružno što govore o meni. Još uvek se oporavljam od suicidalnih misli i ponašanja, ali bilo je trenutaka kada sam zaista verovala da nikad neće biti bolje. Ako ti se tako osećaš – znaj da će biti bolje. Još smo deca, mladi smo – ima nade. Nikada nisam mislila da ću preživeti, ali jesam. I ti možeš. Ako se osećaš nevoljeno – znaj da te volim, čak i ako te ne poznajem. Ostani jak/a. (17. mart 2025, anonimna ispovest)
„Imao sam osećaj da me cela škola mrzi, pandemija me je spasila svakodnevnog nasilja“
– Oduvek sam bio stidljivo dete. Imam više zdravstvenih poteškoća i zbog toga mi je škola bila jako teška. Dok sam bio mlađi bilo je podnošljivo, ali kada sam došao u sedmi razred, sve se promenilo. Moj najbolji prijatelj je napustio školu. Bio sam slomljen. Imao sam još jednog druga, ali i on me je napustio na drugačiji način… Počeo je da me maltretira. Bilo je užasno. Ljudi su mi se smejali u hodnicima, imao sam osećaj da me cela škola mrzi. Ali on, moj bivši najbolji prijatelj – bio je najgori. Bio je okrutan. Uvlačio je druge da mi se smeju, maltretirao me je i preko interneta. Bilo mi je nepodnošljivo, tim pre što su neki članovi moje porodice tada ležali u bolnici. Svaki dan sam dolazio kući i plakao do iznemoglosti. Onda je došla pandemija Covid 19 – i iskreno, to me je spasilo svakodnevnog nasilja. U osmom razredu sam upoznao nove ljude, stekao „prijatelje“ – ali pokazalo se da su i oni lažni. Okrenuli su se protiv mene i stali na stranu mog bivšeg druga. Počeli su da me maltretiraju bez milosti i online i uživo.
„I dalje razmišljam o mojim zlostavljačima“
– Moj lom desio se kad su počeli da mi prete smrću i govore mi svaki dan da treba da se ubijem. Bio je to pakao. Na kraju sam potražio pomoć. Sve je otišlo toliko daleko da se skoro uključila policija. Srećom, pedagog i školski savetnik su uspeli da zaustave nasilje. Ti nasilnici su najzad kažnjeni i napustili su školu. Sad sam maturant. Imam prijatelje u pozorišnoj sekciji i okej mi je… Ali i dalje ponekad razmišljam o svojim zlostavljačima. Iako me to povredilo, izgradilo me je kao osobu. Samo želim da znaš da nisi sam. Nastavi da ideš dalje. Postoji svetlo na kraju tame. (4. mart 2025. anonimna ispovest)
„Znale su da sam alergična: Bila sam zgažena, slomljena“
– Bila sam u šestom razredu. Devojčice sa kojima sam bila jako bliska, imale smo zajedničke spavanja, bile smo nerazdvojne.
Tog dana, na odmoru, igrale smo se. Bilo je četiri njih i ja. Zna se da sam alergična na bobice – i baš su se one nalazile na drveću u školskom dvorištu. Odjednom, dve devojčice su me zgrabile – jedna za ruku, druga za nogu. Počele su da me njišu i onda me bacile na zemlju. Dok sam ležala, natrpale su mi bobice po telu, pred svima. Svi su gledali. Nisam više želela da pričam ni sa kim. Bila sam zgažena, slomljena. Izgubljena. Nisam znala ko sam posle toga. Taj osećaj da su te oni koje si volela izdali, ostaje zauvek. (22. oktobar 2024, anonimna ispovest)
Šta možemo da uradimo: Saveti za roditelje i tinejdžere
Najpre, da verujemo svojoj deci. I kada kažu da ih neko „samo malo zeza“ ali im je lice bledo i spuštaju pogled. Reagujte odmah. Printskrin je dokaz. Nemojte čekati da sve prođe, jer nekada može biti kasno.
Podržavajte i razvijajte kod dece empatiju, ne potrebu za popularnošću i materijalnim stvarima. Učite ih da NE lajkuju tuđe poniženje. Ako to radite, vi ste tihi saučesnik nasilja.
Ako si tinejdžer i prolaziš kroz nešto slično:
Nisi sam. Nisi kriv. I nisi nevidljiv. POTRAŽI POMOĆ! Ako ti tvoji „prijatelji“ govore da si bezvredan, veruj onima koji ti kažu da si važan, da si jedinstven, i da će proći. Jer hoće. I zaista – biće bolje.
