Možda je sada pravo vreme da prestanemo da ćutimo

Koliko puta smo stajali pred nekim ko nam je drag, a nismo znali šta da kažemo? Ne zato što nismo hteli da budemo tu, već zato što smo se plašili da ćemo reći pogrešnu stvar. Pa smo izabrali tišinu. A tišina je znala da zaboli. I njih — koji su očekivali da ih čujemo, ali i nas — jer smo ostali zarobljeni u sopstvenoj neprijatnosti

Da li je vreme da se udaljimo od poruke: „Ako nemaš nešto lepo da kažeš – nemoj reći ništa.“  Sigurno ste to bar jednom u životu čuli. Mnogi od nas su odrasli uz tu rečenicu. Predstavljena nam je kao znak pristojnosti, kao način da se ne povredi neko. I da ako hoćemo da budemo iskreni – ponekad zaista jeste korisna. Ali... život nije uvek lep. Ljudi nisu uvek dobro. I ćutanje – koliko god bilo dobro – nekad zna da zaboli više nego najteža reč.

Kad tišina boli

Preporučujemo

Ima situacija kad ćutanje nije znak pristojnosti, već odsustva empatije. Kad neko podeli bolnu priču, tugu, bolest, gubitak – a ti ostaneš nem – to ne deluje kao obzir. Deluje kao da te nije briga. Ima trenutaka kada treba reći: „Znaš šta, ovo me potreslo.“ Ili makar: „Ne znam šta da kažem, ali sam ovde.“ To jeste neprijatno. Jeste teško. Ali je iskreno. A iskrenost se uvek pamti.

Ne treba da uvek bude lepo – treba da bude iskreno

Kad stalno sebe podsećamo da treba da govorimo samo ako imamo nešto „lepo“ da kažemo, potiskujemo ono što zaista mislimo i osećamo. Počnemo da izbegavamo teške razgovore. Da se sklanjamo kad neko priča o bolesti, gubitku, traumi. Jer „šta da kažem?“ Pa ne moramo da imamo rešenje. Dovoljno je da imamo srce.

Nekad je dovoljno i samo priznati:

„Ovo me je zateklo, stvarno ne znam šta da kažem.“

„Ne znam kako da reagujem, ali uz tebe sam.“

„Zbunjena sam, ali sam tu.“

To nisu savršene rečenice. Ali su ljudske. A ljudskost se nikada ne osuđuje.

Prisutnost je ponekad vrednija od rešenja

Ljudi često misle da moraju nešto pametno da kažu. Ne moraju. Nisu potrebni saveti. Nije potrebno veliko znanje. Samo prisutnost. Pogled. Tiho: „Tu sam.“

Jer mnogo više boli kad ćutimo onda kad bi trebalo da budemo tu. Kad ne reagujemo. Kad ostavimo drugu osobu samu u nečemu što već teško nosi.

Iskrenost nije slabost

Reći: „Ne znam šta da kažem“, nije slabost. To je hrabrost. To znači da ste ipak odlučili da ostanete i slušate do kraja. A to je mnogo više nego da okrenete glavu i pravite se da niste čuli.

Isto tako, ne treba očekivati da neko ko boluje, tuguje, ili živi s nekom vrstom bola, bude taj koji će „učiti druge“ kako da se ponašaju. Nisu oni dužni da nas vode. Na nama je da budemo dovoljno svesni i odrasli, da slušamo, da pitamo, da osećamo.

Ćutanje nije uvek znak plemenitosti

Pogotovo kada se ćutanje koristi da ne bi „talasali“, da ne bismo rekli nešto što bi otvorilo neprijatne teme – o bolesti, o siromaštvu, o nepravdi, o različitostima. Tada ćutanje više nije obzir. Tada ono postaje saučesnik.

Rečenice koje se ne izgovore često podržavaju ono što bi trebalo da menjamo. A iskreno, saosećajno izgovorena reč – čak i ako je nesavršena – može da pokrene mnoge važne stvari.

Hajde da govorimo – iskreno, tiho, ljudski

Nekad ćemo pogrešiti. Nekad ćemo reći glupost. Ali ako govorimo iz srca, s poštovanjem i željom da budemo bliski, to će se uvek osetiti. A to nam svima najviše i treba.

Zato, možda je vreme da se udaljimo od stare poruke. Možda je vreme da je zamenimo nekom novom:

„Ako nemaš nešto iskreno da kažeš – zastani, razmisli, pa reci ono što osećaš.“

Jer ćutanje nije uvek zlato. Nekad je samo... zid. A ljude ne treba da dele zidovi.