Vežbanje je, i pored umora, ključan alat za kvalitetniji život sa Hašimotom, kaže Nemanja Rebić

Narušen hormonski status, na primer povišen TSH, kada su izraženi simptomi poput umora i iscrpljenosti, nije obavezno prepreka za vežbanje kod Hašimoto sindroma. Bitno je i u ovakvoj situaciji, ako je moguće, da se čovek pokrene, a fizička aktivnost koja je tada minimalna, u zoni niskog do umerenog intenziteta, biće od koristi za pacijenta. Fizičko vežbanje je jedan od ključnih alata za kontrolu Hašimoto sindroma. Cilj je umereno opterećenje koje prija organizmu, bez preteranog zamora, savetuju stručnjaci.

Pristup treningu zasnovan na varijabilnom intenzitetu

Hašimoto sindrom je autoimuno oboljenje štitaste žlezde - imuni sistem stvara antitela (TPO i Tg) koja postepeno oštećuju tkivo žlezde i smanjuju njenu funkciju. Spektar simptoma kod Hašimota je širok. Pacijenti se žale na umor, manjak energije, pospanost, loš san, pad koncentracije, promene raspoloženja, anksioznost ili depresivnost, opadanje kose, suvu kožu, otoke, sklonost gojenju, probavne smetnje, pojavu anemije. Sa napretkom bolesti simptomi postaju intenzivniji, fizička sposobnost se dodatno smanjuje, a stručnjaci, iako nam zvuči čudno, savetuju i ovim pacijentima vežbanje u okvirima njihovih mogućnosti.

Preporučujemo

- Za početak se uvek preporučuju niskointenzivne aktivnosti, jer je najvažnije postepeno uvođenje organizma u fizičku aktivnost. Brzo hodanje je odličan izbor, kao i lagani treninzi snage sa sopstvenom težinom ili malim opterećenjem. Kako se organizam prilagođava, intenzitet se postepeno povećava. Ono što često predstavlja izazov kod osoba sa Hašimoto sindromom jeste slabija tolerancija na veći intenzitet vežbanja pa može prebrzo dolaziti do zamora, pada energije ili osećaja iscrpljenosti. Upravo iz tog razloga smo razvili poseban pristup treningu, zasnovan na varijabilnom intenzitetu. Ovaj model kombinuje periode umerenog i nešto višeg intenziteta, uz adekvatan oporavak, što omogućava pacijentima da vežbaju efikasnije, ali bez prevelikog stresa za organizam. Na taj način postižu se bolji efekti na kondiciju i zdravlje, uz dobar osećaj tokom i nakon treninga, što je posebno važno za dugoročnu motivaciju i kontinuitet - kaže za portal eKlinika Nemanja Rebić, doktorant sportske medicine i fiziologije fizičke aktivnosti, Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu.

Ključ nije u tome „šta“ se vežba, već „kako“ i „koliko“?

Ukoliko je pravilno doziran, ne postoji oblik fizičke aktivnosti koji je u suštini „zabranjen“ za osobe sa Hašimoto sindromom. Različiti vidovi kretanja, od šetnje, treninga snage, aerobika, plesa, pa do planinarenja ili sportskih igara, svi mogu imati pozitivan efekat.

- Zato nije presudan tip aktivnosti, već intenzitet i način na koji organizam reaguje na opterećenje. Ako osoba ima uredne hormone i minimalne simptome, može vežbati u širokom rasponu intenziteta, od laganog do zahtevnijeg treninga. Sa druge strane, kada je hormonski status narušen (na primer povišen TSH) i prisutni su izraženi simptomi poput umora i iscrpljenosti, trening treba prilagoditi i zadržati se u zoni niskog do umerenog intenziteta. Drugim rečima, plan treninga se uvek individualno prilagođava trenutnom stanju organizma. Ključ nije u tome „šta“ se vežba, već „kako“ i „koliko“, uz postepeno napredovanje i osluškivanje sopstvenog tela - naglašava Rebić.

Sagovornik portala eKlinika kaže da se osobama sa Hašimoto sindromom preporučuje minimum 150 minuta umerene fizičke aktivnosti nedeljno, uz 2 do 3 treninga snage, naravno uz individualno prilagođavanje.

Kontrola pulsa kod Hašimoto sindroma

Zamolili smo našeg sagovornika da nam objasni i kako se meri puls tokom vežbanja. Da li je tačno da je maksimalni broj otkucaja srca kod osoba sa hipotireozom oko 70 odsto maksimalnog broja otkucaja za zdrave osobe?

- Puls je koristan pokazatelj intenziteta vežbanja i može se pratiti putem pametnih satova ili jednostavnim merenjem na zglobu ili vratu. Ipak, kod osoba sa Hašimoto sindromom, posebno u fazi hipotireoze, puls u mirovanju može biti niži, a porast pulsa tokom vežbanja sporiji. Nije tačno da osobe sa Hašimoto sindromom mogu da dostignu samo 70 odsto maksimalnog pulsa. U praksi, posebno kada su hormoni dobro regulisani, ove osobe mogu dostići i visoke vrednosti, čak i 85 do 90 odsto predviđenog maksimuma, što smo uočili i u našim istraživanjima. Međutim, u fazama izražene hipotireoze moguće je da organizam teže dostiže više vrednosti pulsa, pa vežbanje tada prirodno ostaje u nižim zonama intenziteta. To nije ograničenje koje važi za sve, već zavisi od trenutnog hormonskog statusa i opšteg stanja organizma. Zato je najvažnije da se vežbanje ne vodi isključivo brojevima, već i sopstvenim osećajem. Cilj je umereno opterećenje koje prija organizmu, bez preteranog zamora - kaže Rebić.

Postepeno i bez forsiranja

Bitno je da pacijenti budu strpljivi i istrajni i da znaju da fizička aktivnost ne daje rezultate preko noći, ali i da uz kontinuitet donosi ogromne koristi za zdravlje, napominju stručnjaci.

- Ključ je u tome da se krene postepeno, bez forsiranja, i da se vežbanje pretvori u naviku, a ne kratkoročnu promenu. Vežbanje se apsolutno preporučuje i starijim osobama sa Hašimoto sindromom, uz prilagođavanje intenziteta i vrste aktivnosti njihovim mogućnostima i zdravstvenom stanju. Godine nisu prepreka, naprotiv, fizička aktivnost je jedan od najvažnijih faktora očuvanja zdravlja - savetuje Nemanja Rebić.

Vrhunski soprt i Hašimoto

Sagovornik portala eKlinika napominje i da u profesionalnom sportu postoje brojni primeri vrhunskih sportista sa Hašimotom, među kojima su Paige Madden, olimpijska plivačica i osvajačica mnogih medalja, Devon Yanko, elitna trkačica na duge staze koja se takmiči uprkos Hašimotu i lupusu, kao i Casey Patterson, olimpijac u odbojci na pesku, i mnogi drugi.

- Ovi sportisti jasno pokazuju da Hašimoto ne mora biti ograničenje i da je uz pravi pristup moguće dostići vrhunski nivo fizičke forme i kondicije. Granice nisu fiksne, već se menjaju sa vašim stanjem, napretkom i načinom na koji brinete o sebi. Na kraju, važno je razumeti da vežbanje nije samo „dodatak“ terapiji, već jedan od ključnih alata u kontroli bolesti i unapređenju kvaliteta života - zaključuje Rebić.

(eKlinika)