Zašto je generacija Z najtužnija do sada – i ne, oni nisu slabi, već preopterećeni

Nekada su se mladi ljudili uživali u muzici, stihovima i pismima. Danas su zadubljeni u algoritmime, notifikacijame i očekivanja. Generacija Z – deca interneta, ekrana i stalne povezanosti – paradoksalno je postala najusamljenija i najranjivija generacija savremenog sveta

Zamislite da imate 16, 20 ili 24 godine. Umesto da vam srce treperi zbog prvih ljubavi, fakulteta, planova i snova, vi se svakog jutra budite sa strepnjom, pritisnuti mislima da niste dovoljno dobri, da nećete uspeti, da nikome ne značite.

To je stvarnost miliona mladih ljudi rođenih između 1997. i 2012. godine – generacija Z. Stvarnost u kojoj su tuga, anksioznost i osećaj praznine postali gotovo normalni. Iza filtera na Instagramu i TikToku često se kriju oči koje su sinoć plakale i osmesi koji su samo maska.

Preporučujemo

Šta se dogodilo generaciji koja je imala sve, a oseća kao da nema ništa?

Odrasli su u svetu koji se stalno menjao – pandemija, klimatske pretnje, ratovi, pucnjave u školama, rasna i rodna netrpeljivost, inflacija, nesigurna budućnost. Svuda samo buka i strah. Uz sve to, većina njih je prošla kroz adolescenciju zaključana između četiri zida, bez škole, drugova i osećaja pripadnosti.

Nije ni čudo što gotovo polovina mladih kaže da se često ili stalno oseća anksiozno, a svaki peti oseća depresivnost. Više od trećine ih je imalo ozbiljan psihički poremećaj prošle godine. Među srednjoškolcima, njih 22% je ozbiljno razmišljalo o samoubistvu, a svako deseto dete ga je pokušalo. Najranjiviji su LGBTQ+ mladi (svi oni čiji se seksualni identitet, orijentacija ili rod ne uklapaju u tradicionalne norme), deca manjina, siromašni, oni iz ruralnih sredina.

Usamljeni među hiljadama „prijatelja“

Zvuči paradoksalno, ali mladi nikada nisu bili ovako povezani – i ovako usamljeni. U moru „lajkova“ osećaju se nevidljivo. Trećina njih kaže da se često oseća kao da ih niko ne poznaje stvarno. Više od 40% misli da ne zna kuda ide, da ne zna šta da radi sa svojim životom. Mnogi osećaju da nemaju svrhu, a bez svrhe – kako da nađeš snagu da ustaneš iz kreveta?

Čega se plaše i šta ih boli?

Pritisak da uspeju. Da budu najbolji u školi, na poslu, na mrežama. Da zarađuju, izgledaju savršeno, ne razočaraju roditelje. A znaju da svet ne oprašta greške.

• Strah da nisu dovoljno vredni. Da nikome ne znače. Da će biti odbačeni jer su „drugačiji“.
• Neizvesnost. Šta ako nikada ne zarade dovoljno da žive normalno? Šta ako se planeta raspadne? Šta ako nikad ne budu srećni?
• Sve to ne stane u jedan story. Niti u status. A ni u porodičnu večeru na kojoj niko ne pita: „Kako si stvarno?“

Oni žele pomoć. Samo ne znaju kako da je dobiju

Za razliku od svojih roditelja i baka, generacija Z ne ćuti o mentalnom zdravlju. Oni govore, traže, dele iskustva. Ali, više od polovine mladih sa depresijom nije dobilo pomoć kada im je očajnički trebala.

Za LGBTQ+ mlade, barijere su još veće: strah, sramota, odbijanje porodice, zabrana da traže pomoć, preskupa terapija, nedostatak poverenja. Više od trećine njih kaže da su bili diskriminisani – neki čak i fizički napadnuti – zbog toga ko su.

A tu su i mladi ljudi iz zajednica u kojima se o psihičkom zdravlju ne govori – gde se depresija naziva lenjošću, a terapija sramotom. Gde nema terapeuta koji govore isti jezik – ni bukvalno ni metaforički.

I pored svega – oni su nada

Iako ranjeni, generacija Z je najhrabrija generacija do sada. Oni ne glume snagu – oni govore o svojim slabostima. Oni ne čekaju da ih neko „popravi“ – oni traže bolje uslove, veću podršku, bolju budućnost. Oni ruše tabue. I menjaju svet – ako im damo šansu.

Šta možemo da uradimo?

Možemo da prestanemo da ih osuđujemo. Da im govorimo „Imaš sve, šta ti fali?“ Možemo da ih slušamo. Bez prekidanja. Bez omalovažavanja.

Možemo da ih naučimo da traže pomoć – i da im pomognemo da je stvarno dobiju. Možemo u školama i na fakultetima da im bude ponuđena psihološka podrška kao što se nude obroci. Da se otvore centre, linije, zajednice podrške. Da naučimo odrasle da budu tu – ne kao kritičari, već kao saveznici.

I možemo, svi zajedno, da pošaljemo poruku: „U redu je da ne budeš dobro. I nisi sam.“