Par Foto: Shutterstock
„Prava ljubav je kada se patologije dvoje ljudi dopunjuju“ Foto: Shutterstock
Postoje, neki bi rekli neprijatne teme, kad su u pitanju odnosi u vezama. O njima je teže razgovarati, a takođe su svakodnevna i važna pitanja, mnogo bitnija od držanja za ruku i šetnje po mesečini.
Ovaj članak objašnjava kako su neki postupci u partnerskim odnosima, a koji se ne uklapaju u naš tradicionalni narativ o tome šta je ljubav i kako ona treba da izgleda, zapravo neophodni za dugotrajno održanje kvaliteta veze.
Kada je reč o razumevanju onoga šta čini duge veze uspešnim, neki terapeuti savetuju da parovi moraju da komuniciraju kako bi rešili sve svoje probleme. Ovo je mit, tvrde drugi. Prema nekim istraživanjima, mnogi najuspešniji brakovi, od kojih neki traju i po više decenija, imaju dugotrajna nerešena pitanja, koja im „vise nad glavom“ i godinama. S druge strane, mnogi parovi su insistirali na rešavanju svakog problema, verujući da između njih nikad ne bi trebalo da bude neslaganja. Kod nekih je ovo insistiranje na razrešavanju svega nerešenog dovelo do raskola u vezi.
Uspešni parovi prihvataju da je poneki sukob neizbežan, da će uvek postojati određene stvari koje im se ne dopadaju kod partnera i to je u redu. Ne bi trebalo da osećate potrebu da nekoga promenite, kako biste ga voleli. I ne biste smeli da dozvolite da se neka neslaganja nađu na putu vašoj srećnoj vezi.
Međutim, pokušaj rešavanja sukoba ponekad može da stvori više problema nego što ih rešava. Neke bitke jednostavno nisu vredne borbe. A ponekad je najoptimalnija strategija odnosa ona koja kaže: „Živi i pusti druge da žive“.
Muškarci često lažu u situacijama kada ne žele da povrede svoje saputnice. Zašto? Iskrenost u vezi je često važnija od toga da li se vi ili partner uvek dobro osećate. Poslednja osoba sa kojom bi trebalo da primenjujete autocenzuru je partner. Poneki „srećnici“ upravo za partnera i imaju osobu koja iznad svega ceni iskrenost. Ako nam je najveći prioritet da uvek učinimo da se partner oseća dobro, to za posledicu ima da se sami često loše osećamo. Ako trpimo nezadovoljstvo, ono može da se projektuje i na vezu, pa i odnos trpi. Važno je da postavite prioritete, a iskrenost bi trebalo da je na najvišoj lestvici vaših vrednosti, ako želite kvalitetan odnos.
Ako se osećate „ugušeno““, želite da neko vreme provedete u osami, trebalo bi da budete slobodni da to i kažete, uprkos možda neprijatnostima koje to može da izazove. S druge strane, ako partner oseti vašu hladnoću, recimo, ili se oseća zanemareno, potrebno je da to izgovori. Vi, takođe, treba da ste spremni da ovo čujete, bez obzira na to kako ćete se osećati. Ovi razgovori su presudni ako želimo da održimo zdrav odnos koji odgovara potrebama obe osobe. Nedostatak komunikacije slabi vezu i poverenje.
Naša kultura je idealizovala ljubav i nametnula predrasudu da nema velike ljubavi bez velike žrtve. Ako pogledate bilo koji ljubavni film, videćete da u njemu glavni akter čini sve, baš sve, zarad ljubavi. Isto je sa klasicima književnosti i drugim ljubavnim romanima.
U našoj kulturi neguje se predstava o uspešnom odnosu kao prilično komplikovanom. Ako se veza završi, to smatramo svojim velikim neuspehom, bez obzira na emocionalne ili praktične okolnosti prisutne u životima obe osobe. A ovo je pomalo iskrivljena slika. Iracionalna idealizacija navodi ljude da ostanu sa partnerima koji se prema njima ponašaju nedolično, da odustanu od vlastitih potreba i identiteta, ponekad i da potisnu sopstvenu bol i patnju u ime održanja odnosa i tako „sve dok nas smrt ne rastavi“.
Ponekad je jedina dobra stvar koju možete da uradite – da prekinete Foto: Shutterstock
U nekim okolnostima, jedina stvar koju možete da uradite kako biste vezu učinili uspešnom jeste – da je prekinete. Prekinite je u pravo vreme, pre nego što ona postane previše štetna. Spremnost da to učinimo omogućava nam da postavimo neophodne granice kako bismo omogućili i sebi i partneru da nastavimo da „rastemo“.
„Dok nas smrt ne rastavi“ zaista zvuči romantično, ali kada svoju vezu doživljavamo kao nešto važnije od nas samih – važnije od naših vrednosti, od naših potreba i svega ostalog u našem životu, stvaramo neprirodnu dinamiku. Ovo sve vodi i u stagnaciju: naš sopstveni razvoj stagnira, pa i veza sama po sebi gubi smisao, ako pretpostavljamo da ona treba da bude zajednički osnov za rast i razvoj oba partnera.
Jedna od mentalnih tiranija sa kojima se suočavamo u neiskrenim odnosima je situacija kada bilo koja blago emocionalna ili seksualna misao koja ne uključuje vašeg partnera predstavlja „veleizdaju“. Koliko god želeli da verujemo da „vidimo“ samo svog partnera, biologija kaže drugačije. Ljudska seksualnost delimično je povezana sa novinama. Traži nove doživljaje i iskustva. Često osobe koje su u srećnim brakovima ili vezama, kad shvate da im je neko drugi privlačan, zbog toga se osećaju užasno.
Ali, istina je, često smo skloni da više ljudi istovremeno vidimo kao atraktivne i zanimljive, to je i biološka neizbežnost. Ono što nije neizbežno je naša odluka da delujemo prema privlačnosti ili ne. Većina nas se, najčešće, odlučuje da ne postupa prema tim osećanjima. I oni poput talasa prolaze i ostavljaju nas sa partnerom onako kako su nas i zatekli.
Saznanje da nam se neko drugi dopada može da izazove osećaj krivice, a kod partnera da proizvede iracionalnu ljubomoru. Naši kulturni scenariji nam govore da kad se jednom zaljubimo, tu je kraj priče. Ako neko flertuje sa nama i mi uživamo u tome ili ako se uhvatimo da povremeno maštamo o drugoj osobi, zapitamo se da li nešto nije u redu sa nama ili našom vezom. To jednostavno nije slučaj. Zapravo, zdravije je dozvoliti sebi da iskusimo ova osećanja, a zatim ih otpustimo. Kada potiskujete osećanja, dajete im moć nad vama, dopuštate im da diktiraju vaše ponašanje.
Ljudi koji potiskuju ove nagone često su oni koji im na kraju i podlegnu, a onda se pitaju kako je do toga došlo. Oni koji potiskuju ovakve porive neretko su oni koji ih projektuju na svog partnera i postaju zaslepljujuće ljubomorni. Tada pokušavaju da kontrolišu svaku misao svog partnera, ljubomorno za sebe čuvajući svu njegovu pažnju i naklonost. Ljudi koji potiskuju svoje nagone često su ti koji se jednog dana probude nezadovoljni i frustrirani bez ikakvog svesnog razumevanja razloga.
Gledanje atraktivnih ljudi prija. Razgovor sa atraktivnim ljudima takođe je prijatan. Razmišljanje o atraktivnim ljudima je ugodno. To se neće promeniti zbog, recimo, našeg statusa veze na Fejsbuku. A kada suzbijete ove impulse prema drugima, prigušite ih i prema svom partneru. Ubijate deo sebe i to na kraju, i vezi nanosi štetu.
Kad muškarac upozna lepu ženu, treba da uživa u njenoj lepoti, kao i svaki muškarac. Ali ona, takođe, treba da ga podseti zašto je, od svih prelepih žena koje je ikad upoznao i sa kojima se viđao, odabrao da bude baš sa svojom partnerkom. Atraktivnost je svuda, a prava intima nije.
Najčešće ne možemo da kontrolišemo svoje misli, osećanja i percepcije. Ono što možemo da kontrolišemo su naše akcije. A ono što posvećujemo toj posebnoj osobi su naša dela. Neka sve ostalo dođe i ode, kao što i sleduje.
Svi imamo tog prijatelja koji je misteriozno „nestao“ čim je stupio u vezu. Ova pojava se viđa na svakom koraku: muškarac koji prestane da igra košarku i druži se sa prijateljima ili žena koja odjednom odluči da voli sve što i njen novi izabranik. I to jeste zabrinjavajuće.
Kada se zaljubimo, razvijamo iracionalna uverenja i želje. Osećaj se sjajan – opojan je kao droga. Problem nastaje onda kad se „osvestite“. Shvatate da ste dozvolili da vaš identitet pojede romantična veza. Kako se menjate da biste se približili osobi koju volite, prestajete da budete ona osoba u koju se partner prvobitno zaljubio. Važno je povremeno se udaljiti od partnera, potvrditi svoju nezavisnost, zadržati neke hobije i interesovanja samo za sebe. Imajte odvojene prijatelje, pođite sami povremeno na putovanje, setite se šta vas je formiralo i šta vas je pre svega privuklo partneru.
Bez ovog „kiseonika“ za disanje u vezi, vatra između vas dvoje će se ugasiti i nestaće ono što je nekada bilo varnica.
U svom romanu „Nepodnošljiva lakoća postojanja“, Milan Kundera kaže da postoje dve vrste ženskaroša: oni koji su u potrazi za savršenom ženom i nikada je ne pronalaze i oni koji su se uverili da je svaki žena savršena. Ovo zapažanje se ne odnosi samo na „ženskaroše“, već i na svakoga ko se često obre u nefunkcionalnoj vezi. Te osobe često pokušavaju da svog partnera načine savršenim tako što će ga „popraviti“ ili „promeniti“, ili se zavaravaju misleći da je njihov partner već savršen. Razmotrimo problem: svaka osoba ima mane i nedostatke. Nikada ne možete da naterate čoveka da se promeni. Stoga je potrebno da odaberete nekoga ko ima takav „nedostatak“ sa kojim vi možete da živite ili da ga čak i zavolite. Najbolji pokazatelj vaše ljubavi prema nekome je ono kako se osećate prema njegovim manama. Ako prihvatite iili čak zavolite neke od tih mana, to je znak istinske bliskosti.
Neko je rekao: „Prava ljubav je kada se patologije dvoje ljudi dopunjuju.“ Ljubav je po definiciji „luda“ i iracionalna. A najbolje deluje kada se naše iracionalnosti dopunjuju, a naše mane podržavaju jedna drugu. Možda su naša savršenstva ta koja se međusobno privlače. Ali naše nesavršenosti odlučuju o tome hoćemo li ostati zajedno.