Izvor: Novosti
Srbija je već duže vreme četvrta zemlja po potrošnji alkohola u Evropi. Zavisnost je i u svetu u porastu, tvrde američki naučnici, posebno kod takozvane bebi bum generacije, rođene posle Drugog svetskog rata, koja je sada u trećem dobu. Mnogi od njih imaju višedecenijski alkoholičarski staž, ali neki počinju da piju tek kad im umre bračni drug ili odu deca, zbog nedostatka hobija i prijatelja, zbog bolesti, depresije.
Od komplikacija alkoholne bolesti umire 10 odsto starih u toku bolničkog tretmana
Kako navodi dr Vojin Popović, načelnik Odeljenja za alkoholizam Specijalne bolnice Gornja Toponica, kod nas 15 odsto populacije starije od 65 godina ima problem sa alkoholizmom, dok je zastupljenost u opštoj punoletnoj populaciji od 10 do 15 odsto.
Kako izgleda alkoholičar u Srbiji
„Dva su tipa alkoholizma kod starih. Jedan je nastao u starosti, a drugi, „prolongirani“, potiče iz mlađih dana. Svaki peti alkoholičar na bolničkom lečenju stariji je od 65 godina. Najčešće je muškog pola, sa niskom je školskom spremom, oženjen, bez pristanka na lečenje i sa jednom hospitalizacijom u petogodišnjem periodu. Od komplikacija alkoholne bolesti umire 10 odsto starih u toku bolničkog tretmana, dok je smrtnost mlađih oko dva odsto. Svake godine najstariji lečeni zavisnik ima više od 80 godina, a najstariji do sada imao je čak 89! I stariji i mlađi alkoholičari piju svakodnevno. Kad počnu, ne staju dok se ne napiju, gube sećanje. Ipak, s godinama pada tolerancija – mladi zavisnici piju dnevno oko pola litra rakije, a stari su pijani već od 2-3 čašice“.
Svaki peti alkoholičar na bolničkom lečenju stariji je od 65 godina
Oni, kaže dr Popović, piju iz različitih razloga: nesigurni su, anksiozni, emocionalno labilni, imaju nisku toleranciju na frustraciju, alkohol koriste kao lek. Neke profesije su naročito rizične – konobari, vinogradari, građevinski radnici…
Alkoholizam je smrtonosan ako se ne leči
„Dve trećine alkoholičara ima telesna oštećenja već posle 40. godine“, kaže dr Popović. „Žestoka pića oštećuju nerve i izazivaju alkoholne psihoze, pivo deluje na srce, a vino na jetru. Tu su i oštećenja mozga, ciroza, miokardiopatija, pankreatitis, pa psihološka oboljenja: patološko napito stanje, delirijum tremens, alkoholna halucinoza, ljubomora (paranoja), demencija i epilepsija, kao i socijalna oštećenja“.
Na pitanje da li se zavisnost kod starijih može izlečiti, dr Popović odgovara:
„Govorimo o zalečenju, a ne o izlečenju. Alkoholizam je hronična, doživotna bolest mozga, smrtonosna ako se ne leči. Nema izlečenih alkoholičara, već samo onih koji uspešno apstiniraju. Kao i kod šećerne bolesti ili povišenog pritiska, bolest je moguće držati pod kontrolom“.
Kako objašnjava Aleksandar Janić Jana, jedan od rukovodilaca Centra „Duga“ iz Novog Sada, i sam nekadašnji zavisnik, alkoholizam se daleko teže leči kod starijih, ali to nije nemoguća misija, samo je za nju potrebno vreme, a ishod je neizvestan.
Pomoć traže majke i supruge, a ne alkoholičari
„Retko se našem Centru obraćaju sami zavisnici, obično se javljaju oni koji su nastradali zbog njihove zavisnosti. Najčešće žene, ali i majke starijih alkoholičara, ukoliko su žive. U takvim slučajevima ispostavlja se da su bili prezaštićeni i pod velikim uticajem majki. Od 500 štićenika, 90 odsto njih je iz razvedenog braka. Alkohol je njihov način da reše probleme, a izvor tih problema uvek je neka rana koju pokušavaju da gurnu pod tepih. Ponekad to guranje traje decenijama“, kaže Janić.
Katkad su problemi toliko duboki, da osoba odustane kada počne dobro da se oseća, jer nije na to navikla, jer je autodestruktivna ili ima iracionalnu potrebu da sebe zbog nečeg kazni.
Naše društvo je izuzetno tolerantno prema konzumiranju alkohola, i to je veliki problem
Janićevo iskustvo pokazuje da stariji alkoholičari imaju vrlo dugačak „staž“ i ranije su pokušavali da reše problem na pogrešan način. Medicina im najčešće nije pomogla, jer ona smatra da je ova bolest neizlečiva i nema ono vreme koje im je potrebno.
„U telefonu imam hiljadu telefonskih brojeva onih koji su duže od pet godina „čisti“ i 200-300 onih koji su čisti duže od decenije“, odgovara Janić. „Naša deviza je: Ko hoće, nađe načina. Ko neće, nađe izgovor. Za ove ljude najgora je osuda, ona ih ukopa još dublje. Mi ih ne osuđujemo, mi ih razumemo“.
Kao posebnu kategoriju, Janić navodi starije alkoholičare beskućnike. Praksa je pokazala da su oni zavisni i od beskućništva, pa posle dva-tri meseca u čistim krevetima, priznaju da ne mogu više i vraćaju se na ulicu. Opasni su i oni koji znaju da piju i kada treba da stanu, jer su funkcionalni, ne vide da imaju problem i ne žele ništa da menjaju.
Pravila apstinencije
Naše društvo je izuzetno tolerantno prema konzumiranju alkohola. To je čak poželjno ponašanje, sve dok ljudi ne postanu alkoholičari, objašnjava dr Popović. Tada ih osuđuje, jer na alkoholizam se gleda kao na porok, a ne kao na bolest. I sam alkohol ima euforično, anksiolitičko dejstvo, otklanja napetost, popravlja raspoloženje, „reguliše uspavljivanje“…
U kući ne sme biti alkohola i nijedan dan ne sme da prođe bez medikamenta „tetidisa“ („esperala“). Moraju se izbegavati kafane i svima se mora reći: „Ja sam alkoholičar“, kaže dr Popović.