Jaka emotivna stabilnost i dobra kontrola osećaja i postupaka mogu uticati da nekad, i kroz najteže životne situacije, prođemo bez i jedne bore. Da stres ubrzava proces starenja i negativno utiče na metabolizam, već je poznato, ipak, ovaj negativni proces mogao bi da se donekle reguliše adekvatnim reakcija na stres, tvrde novije studije.
DNK stari sa svakom deobom ćelije
O utucaju stresa na prevremeno starenje, već je dosta pisano u naučnoj zajednici, ali do skora nije bilo moguće kvantifikovati ovaj proces. DNK „stari” sa svakom deobom ćelije, pa se i različiti genetski markeri mogu koristiti za određivanje starosti organizma na osnovu dužine telomera i količine metilacije DNK u određenim tačkama.
Metilacija se odvija kada se DNK doda metil grupa, često tokom popravke DNK. Tokom proteklih nekoliko godina, naučnici su razvili modele zvane epigenetski satovi kako bi utvrdili, da li mogu da mere biološko starenje ispitivanjem količine metilacije na određenim mestima na DNK. Metilacija je prirodni kontrolni mehanizam koji reguliše aktivnost gena, na metilaciju utiču i spoljni faktori koji mogu uticati na promene DNK.
GrimAge model
Tokom proteklih nekoliko godina, naučnici su razvili modele koji se zovu epigenetski satovi, kako bi pokušali da mere biološko starenje ispitivanjem količine metilacije na određenim mestima DNK. Jedan od najuspešnijih epigenetskih satova je GrimAge prvi put predstavljen 2019, koji može, kako se smatra, precizno utvrditi biološku starost. Neke studije ukazuju da GrimAge model može predvideti uticaj stresa na osobe sa psihičkim i zdravstvenim problemima, ali do sada nije bio ispitivan uticaj stresa na brzinu starenja opšte populacije.
Epigenetika marker za procenu brzine starenja
Grupa istraživača na Yale School of Medicine iz Nju Hejvena u SAD objavila je detalje istraživanja u časopisu Translational Psychiatry, u nastojanju da otkriju da li bi GrimAge mogao da se koristi za merenje uticaja stresa na ubrzano biološko starenje zdravih osoba, koje imaju od 18 do 50 godina. Glavni autor psihijatar dr Zachary Harvanek smatra da je epigenetika jedan od najboljih markera za procenu brzine starenja kod relativno mladih i zdravih ljudi.
– Ne postoje još dobri načini na osnovu kojih bismo mogli da razlikujemo biološku starost od hronološke starosti, kod osoba između 30 i 40 godina. Možemo samo uvideti da se starenjem pogoršava zdravstveno stanje – kaže dr Harvanek.
Proveravan je uticaj stresa na zdrave ljude
Od 2008. do 2012, 444 osobe, stare od 18 do 50 godina učestvovale su u ovoj studiji, iz koje su isključene osobe koje su koristile psihoaktivne supstance, oni koji su imali povrede glave ili neke hronične bolesti. Učesnici ispitivanja su prošli alkotest, a proveravan im je i urin kako bi se utvrdilo da ne koriste nikakve lekove.
Njihovo zdravstveno stanje je utvđeno i na osnovu testova krvi, merene su im kolčine šećera u krvi, nivo kortizola. Ispitivana je emotivna stabilnost, pušački status učesnika, proveravani su i nivoi prihoda i obrazovanja svakog od učesnika ispitivanja. Oni su bili testirani i na prisustvo psihijatrijskih bolesti. Prikupljani su podaci o kumulativnom stresu, psihološkoj otpornosti, samokontroli i emocionalnoj stabilnosti.
Nakupljeni stres ubrzava starenje
Istraživači su utvrdili da je povećan kumulativni ili nagomilani stres ubrzava proces starenja i utiče na nivo insulinske rezistencije. Dobra vest jeste da emotivna stabilnost i samokontrola mogu uticati i na biološke procese. Utvrđeno je i da na proces starenja utiče i pol, pa tako na primer, muškarci za 1,2 godine brže stare od žena. Iako ovaj rad ne ukazuje na to, kako sprečiti uticaj stresa na ubrzano starenje, on bi mogao da ukaže na moguće načine borbe sa stresom. Bilo bi dobro u budućnosti pratiti različite grupe ljudi i utvrditi, kako određeni način života i reakcija na stres utiče na emotivnu stabilnost, kumulativni stres i epigenetsko starenje.
Epigenetika izučava sve potencijalno stabilne nasledne promene u ekspresiji gena ili ćelijskom fenotipu, koje se dešavaju bez promena u rasporedu baza DNK. Epigenetski procesi povezuju spoljašnje faktore sa genetskim kodom čoveka i dozvoljavaju spoljnim faktorima da biohemijski utiču na genom.
