Život sa kućnim ljubimcima je ambijent u kome deca konkretno i na potpuno prirodan, iskustven način, uče šta znači biti brižan i voditi računa o drugom živom biću, koje zavisi od nas. Kućni ljubimci su zapravo dobri za zdravlje i razvoj naše dece, jer, zadaci kao što su šetnja psa ili čišćenje kućice za zečeve, uče decu da budu odgovorna i daju im osećaj postignuća. Briga o kućnom ljubimcu takođe pomaže deci da razviju empatiju prema drugima. Takođe, ako postoji agresivniji odnos prema životinji, to može da bude dobar putokaz da neki obrasci ponašanja nisu u redu i da na njima treba poraditi.
Kućni ljubimci su ozbiljna odluka za čitavu porodicu
Ako je porodica već imala ljubimca, priprema koju bi trebalo obaviti je jednostavnija, ali svakako neophodna. U tom slučaju, sa decom verovatno neće biti potrebe detaljno razgovarati. Izuzetak je situacija ako je novi ljubimac suštinski različit od prethodnog, po načinu života i potrebama.
– Ako dete nema iskustva sa kućnim ljubimcem, velika je šansa da će ono to unapred “romantizovati”, odnosno da će njegova očekivanja od života sa ljubimcem uključivati samo one aspekte koji su iz njegovog ugla poželjni. Tako će dete taj život zamišljati kao život sa slatkom životinjom sa kojom će se maziti, voleti, zabavljati i slično. Zbog toga je veoma važno, pre nego što porodica preuzme brigu o ljubimcu, što jasnije i direktnije detetu predočiti šta to sve tačno podrazumeva. Potrebno je detetova očekivanja maksimalno približiti onome kako će to zaista izgledati. Treba, dakle, detetu predstaviti sve obaveze, koje će kao porodica preuzeti na sebe, kada dođu kućni ljubimci, dogovoriti se oko toga šta će biti čija zaduženja, i šta će se desiti ako neko taj dogovor ne poštuje – priča za eKlinika portal psiholog profesor dr Nevena Buđevac.
Šta znači biti brižan uče nas i kućni ljubimci
Korisno je, ako je moguće, detetu omogućiti i da razgovara sa nekim drugim ko ima iskustva sa brigom o životinji koju porodica planira da uzme. To, navodi naša sagovornica, može biti drugi vlasnik ljubimca, veterinar, stručnjaci iz centara koji poklanjaju/prodaju životinje. Život sa kućnim ljubimcima je atmosfera u kojoj dete konkretno i na prirodan, iskustven način uči šta znači biti brižan i voditi računa o drugom živom biću, koje zavisi od nas.
– I bez kućnih ljubimaca, naravno, odrasli tome treba da uče decu. Svakako je dobro podsticati taj osećaj kod deteta i kad je reč o potrebama odraslih. Činjenica je da je ovo prirodnija situacija, jer životinja suštinski zavisi od toga da li ćemo je nahraniti ili izvesti napolje, ako je reč o psu. To je prva prednost. Dete se stavlja u situaciju da brine o nekome. Druga važna korist je što se dete na taj način uči odgovornosti, o čemu je već bilo reči. Pored toga, željeni kućni ljubimci unose mnogo radosti i ljubavi u porodice – navodi dr Nevena Buđevac.
Obaveze treba identifikovati sa omiljenim aktivnostima
Učenje deteta odgovornosti treba pristupiti pažljivo. Važno je i odmeriti šta je to što ono realno može i ne može, imajući u vidu uzrast deteta, objašnjava vanredna profesorka na Učiteljskom fakultetu dr Nevena Buđevac. Takođe, neke obaveze se detetu mogu poveriti (uz nadzor), a dete na njih motivisati tako što će se one približiti onome što dete inače voli da radi. Profesorka Buđevac to ilustruje primerom svog sina, koji je sa tri i po godine umeo pažljivo da očisti mačiji posip lopaticom. Dečaka je animirala tako što je tu aktivnost identifikovala sa igrom koju je sinčić često upražnjavao. Naime, poput mnoge dece, voleo je da kopa zemlju/pesak, pa ga ja zamolila da joj, kao bagerista, pomogne. I to je, kaže profesorka Buđevac, zaista funkcionisalo.
Šta ako dete prema životinji pokaže agresivnost?
– Može da se desi da neko dete reaguje agresivno prema životinjama, iz neznanja, ili jer mu je to zanimljivo, jer je malo i ne razume šta tačno radi i kakve to posledice proizvodi. Sećam se, kada je moj sin imao dve godine, zgazio je neku bubu na ulici i razdragano mi to rekao. Reagovala sam tako što sam mu rekla da je buba živo biće i da možda ima svoju decu, koja će biti tužna što su izgubila mamu. Nakon toga, više nikada nije to radio, ali je zato svaki put kada vidi bubicu, mrava i slično, ponavljao: „Mama, ova bubica je možda nečija mama ili tata, možda je deca čekaju da im donese hranu, moramo da pazimo na nju…“ Dakle, pre svega je važno da roditelji, vaspitači i drugi odrasli reaguju, ako primete da dete udara životinje ili im radi bilo šta neprijatno, i da uvek objasne zašto to nije u redu. To je način buđenja empatije prema životinjama. A ako se i uprkos tome dešava da dete ispoljava agresivnost, onda je naravno važno kroz komunikaciju sa stručnjakom proceniti o čemu je reč i na odgovarajući način reagovati – savetuje profesorka Buđevac.
Ako roditelji imaju strah od životinja, da li će ga razviti i deca?
Vrlo je verovatno da će u tom slučaju, potvrđuje dr Nevena Buđevac, i deca razviti strah. Deca u mnogim aspektima preuzimaju od roditelja odnos prema različitim situacijama, osobama, pojavama, pa je tako i kada je reč o odnosu prema životinjama.
– Ako je roditelj opušten i na psa reaguje tako što prilazi da ga mazi, tepa mu, govori da je lep, drag, veoma je verovatno da će i dete postupati isto. A ako se dete i uplaši (može se desiti da ga maca ogrebe ili pas zalaje), ponovo je reakcija roditelja ključna kako se kod deteta ne bi učvrstio strah prema životinjama. Roditelj, koji je i sam uplašen, najverovatnije neće biti u stanju da pomogne detetu da se opusti, već će uneti još snažniji strah – objašnjava dr Buđevac.
Da li je situacija kada nas kućni ljubimci napuste mana ovog odnosa
Govoreći o „manama“ porodičnog života sa kućnim ljubimcima, profesorka Nevena Buđevac pojedine situacije ne bi tako nazvala. Osim, kako kaže, ako se pod manom ne smatra obaveza da se o ljubimcu brine onda kada je potrebno zadovoljiti neku njegovu potrebu, a ne onda kada nama to najviše “odgovara”.
– Dakle, to podrazumeva i ustati ujutru rano i izvesti psa u šetnju, čak i onda kada je vreme loše, ili kada iz nekog drugog razloga radije ne bismo izlazili. Neki smatraju manom i tugu koja se javlja u situacijama kada izgubimo kućnog ljubimca, usled starosti, bolesti i drugo. Ja, međutim, to ne bih smatrala manom, već iskustvom koje nas, poput mnogih drugih, obogaćuje i uči da se suočavamo i sa teškim, a ne samo sa lakim situacijama – kaže za eKlinika portal psiholog, profesor dr Nevena Buđevac.
