Mlade osobe širom sveta sve se češće nalaze u tzv. „krizi srednjih dvadesetih godina” zbog suočavanja s problemima portage za poslom nakon završenog fakulteta, odvajanjem od primarne porodice, ostvarivanjem dobrih partnerskih odnosa, zasnivanjem sopstvene porodice… Osim osećaja „zarobljenosti” u svojim životnim izborima, postoji i nekoliko znakova koji ukazuju da se osoba nalazi upravo u takvoj krizi. Ali svuda gde postoji problem postoji i rešenje. Zato smo odgovore na pitanja o ovoj temi potražili od Jasmine Stanković, socijalnog radnika i psihoterapeuta.
Kriza nema uvek loše značenje
– Najkorisnije bi bilo da počnemo da menjamo negativni narativ koji okružuje sam pojam krize. Krize su nam potrebne. Zaboravljamo da život predstavlja ciklus neprestanih promena, tranzicija, kriznih perioda, njihovog prevladavanja i ponovnog uspostavljanja homeostaze – kaže na početku razgovora za portal eKlinika Jasmina Stanković, socijalni radnik i psihoterapeut i dodaje:
– Epizode razvojnih kriza javljaju se više puta u toku života. Psihologija ih prepoznaje kao periode koji traju oko godinu dana i imaju svoje karakteristike. Kad smo usred razvojne krize, imamo osećaj da smo usred životne tranzicije i da smo nadomak nekih promena. To je vrlo često period nestabilnosti, dezintegracije, frustracije, zaglavljenosti, utiska da smo „na sve strane”, preplavljeni. To je i period intenzivnih emocija, samopreispitivanja, poređenja sa drugima, traganja za odgovorima na pitanja ko sam ja, šta želim i šta ću (dalje) sa svojim životom. Ovoj fazi nije stran ni gubitak motivacije, teškoće pri donošenju odluka i pronalaženja smisla. Sve ove teme bliske su osobama u dvadesetim godinama, posebno u srednjim i kasnim dvadesetim, pa itekako možemo govoriti o krizi srednjih dvadesetih – kaže Jasmina Stanković.
Šta najviše muči osobe u srednjim dvadesetim godinama
Kako život i razvoj ljudi prolaze kroz određene faze, važno je napomenuti da se u okviru tih faza nameću različiti razvojni zadaci čijim, manje ili više, uspešnim ispunjavanjem prelazimo u sledeću razvojnu fazu.
– Većina stvari koje opterećuju mlade ljude povezana je s nekim razvojnim zadatkom, pa se kao odgovor na poteškoće neretko javljaju anksioznost ili depresivne epizode. Na njih i slične prezentovane izazove (poput problema u komunikaciji, manjka samopouzdanja, problema u partnerskim odnosima i sl.) u terapiji gledamo kao na simptome čije istraživanje dovodi do otkrivanja nefunkcionalnih uverenja, narativa i učenja kojih treba da se oslobodimo – daje savet sagovornica eKlinika portala Jasmina Stanković.
Odvajanje od primarne porodice jedan od razloga krize srednjih dvadesetih
Jedan od razvojnih zadataka mladog odraslog doba podrazumeva diferencijaciju od primarne porodice, tj. separaciju i osvajanje emocionalne slobode.
– Nekad je ovaj proces otežan prethodno formiranim kozavisnim odnosom sa roditeljem i preuzetim ulogama u porodičnom sistemu od kojih nemamo koristi u novoj fazi života. Bilo da smo odrastali kao „zlatna deca” koja nikad nisu zadavala brige, ili pak kao buntovnici koji su konstantno testirali granice odraslih (obe uloge su podjednako maladaptivne i nefunkcionalne za kasnije), nešto valja menjati. U ovom periodu kroz različite izazove zaista učimo kako da sami sebi budemo bolji roditelj.
Ostvarivanje u ulozi roditelja
Još jedan od tipičnih razvojnih zadataka tiče se zasnivanja dugoročnog partnerstva, a zatim i formiranja sopstvene porodice i ulaska u roditeljstvo.
– Ako se aktuelni razvojni stres ukrsti sa transgeneracijskim stresom, dolazi do problema – recimo ako je tema roditeljstva bila problematična u porodici porekla, u smislu da nije bila adekvatno savladana i modelovana, doći će do skoka anksioznosti kod mlade osobe koje ulazi u roditeljstvo ili ga planira. Isto je i sa izborom životnog partnera – objašnjava Jasmina Stanković.
Srednje dvadesete nekada i sada
S obzirom na sistemske društvene promene, današnje dvadesete teško se mogu porediti sa dvadesetim naših baka i deka.
– Pregršt je opcija koje nam se konstantno nude, od izbora potencijalnog partnera, izbora profesije, najbolje opcije za zaradu, životnog stila, prijatelja, do stila u oblačenju, filozofije življenja, načina ishrane. Odabir je pak direktno povezan sa potvrđivanjem ili nepotvrđivanjem lične vrednosti. Ulog je ogroman, rizik još veći, a na testu smo svakodnevno. Paradoks neograničenih opcija (od kojih je u najboljem slučaju svega par „pravih”), često osujećen manjim ili većim ličnim mogućnostima, ukršten sa dimenzijom vremena koje neumitno teče, stvara pritisak ka što bržoj odluci i „hvatanju ukoštac sa životom” dok još nije kasno. Sve ovo praćeno je stalnim preispitivanjem, sumnjom u sebe, osećajem da se nešto propušta, ali i krivicom zbog očekivanja da to što objektivno predstavlja izazov – ne bi trebalo da bude izazov. Nekako to „Lako je tebi, ti si mlad.” ne pije vodu – daje objašnjenje Jasmina Stanković.
Kada postoji problem, uvek postoji i rešenje
Svedoci smo, još uvek stidljivog, ali svakako prisutnog otvaranja prostora za teme mentalnog zdravlja.
– Diskurs je aktivan i pratimo ga u svakodnevnom životu, među ljudima, na društvenim mrežama. Čini mi se da su mladi ljudi danas više nego ranije ohrabreni da opipavaju puls svojoj ranjivosti, dele je i drugačije etiketiraju – ne više kao slabost, već kao snagu, sigurnost i pokazatelj emocionalne zrelosti. Ipak, nije naodmet da stalno podsećamo jedni druge, a posebno mlade, da je uvek ok potražiti sagovornika i pomoć, posebno kad primetimo da sopstvene probleme pokušavamo da minimiziramo. „Na šta ja imam da se požalim… Nekome tamo je mnogo gore nego meni. Drugi se s ovim temama mnogo lakše nose…”
Naravno, večno ću biti zagovornik ideje da je psihoterapija potrebna svima. U praksi najčešće radim upravo sa klijentima u kategoriji od 20 do kasnih 30-ih. Jako me raduje otvorenost mladih ljudi ka radu na sebi i smatram da je moramo konstantno podržavati. S obzirom da usluge psihoterapeuta nisu svima dostupne, jedbna od opcija može biti i rad sa kolegama koji su na edukaciji, čiji se rad supervizira i koji manjak godina iskustva zaista uspešno nadomešćuju stručnošću, predanošću i entuzijazmom. Pritom svoje usluge ne naplaćuju ili imaju znatno niže cene. Tu su i uvek korisne grupe vođene od strane terapeuta, gde je moguće deliti iskustva i svedočiti jedni drugima kroz proces terapije i promena – savetuje Jasmina Stanković.
Kako odreagovati ako vidimo da se osoba promenila
Naša sagovornica kaže da kao ljudi manje reagujemo na sadržaj onoga što nam je rečeno, koliko na način na koji je to iskomunicirano. Kad god u svom okruženju primetimo ponašanje koje ukazuje da se osoba nosi sa nekim problemom, važno je da joj ne oduzimamo moć i odgovornost.
– Niko ne voli da se oseća bespomoćno, ali svakome prija osećaj da ga nego čuje, vidi, razume i empatiše s tim kroz šta prolazi, bez da žuri da interveniše. Drugim rečima, iako bismo to često instinktivno uradili, valja se uzdržati od direktivnosti, nametanja sopstvenog viđenja nečije stvarnosti i davanja saveta, ukoliko nam osoba to nije tražila. Ono što bi pak trebalo da uradimo jeste da, na način koji ne krši njene granice, signaliziramo osobi da smo tu i da smo dostupni da saslušamo, šta god se dešava, kad ona bude spremna. U razgovoru je uvek korisnije da slušamo i da se trudimo da razumamo iskustvo sagovornika, nego da nudimo svoju perspektivu. Svima nama je potrebno da osetimo da u onome što prolazimo nismo sami i da su emocije koje imamo povodom toga ok. To je neretko pola rešenog problema.
Rečenice poput „Hej, samo da znaš da sam tu ako ikad budeš imao potrebu da pričaš o bilo čemu.” i „Šta se s tobom dešava? Tebi treba pomoć!” možda ukazuju na sličnu nameru, ali samo jedna gradi odnos poverenja, a druga okida krivicu i stid, odnosno čini više štete nego koristi – ističe sagovornica portala eKlinika Jasmina Stanković.
Svako životno doba ima svoje prednosti i mane
Stariji uvek misle kako bi bilo dobro da se vrate u mlade godine, a mlađi uvek žele da imaju više godina. Koje su prednosti starijih, a koje mlađih godina?
– Najpametniji smo ili retroaktivno ili unapred. Uvek mislimo da bismo resurse koje imamo sada bolje iskoristili u neko drugo (prošlo ili buduće) vreme. Vremenska distanca stvara privid kontrole. Mlada osoba jedva čeka neke buduće dane, ubeđena da bi trenutni entuzijazam i percipiranu snagu adekvatno iskoristila u kombinaciji sa boljom finansijskom ili društvenom pozicijom, koju tipično nose kasniji periodi života. Ili se raduje očekivanoj stabilnosti, „sređenosti” svakodnevice i emocija, nasuprot trenutnoj zbunjenosti i nepredvidivosti života. Stariji se pak nostalgično prisećaju trenutaka ranije navodne neopterećenosti i lakoće, s obzirom na to da su krize tog perioda u međuvremenu uspešno razrešene i samim tim možda zaboravljene. Ključ i jeste upravo u tome. Kriza je privremena, ali smo toga retko svesni dok aktivno prolazimo kroz nju.
Svako doba ima i svoje breme i svoje prednosti, odnosno, šanse za razvoj i promenu. Da bi do promena i razvoja došlo, krize su nam neophodne – još jednom podseća Jasmina Stanković.
Kako iskoristiti prednosti i izboriti se s problemima
Naša sagovornica kaže da je ključno na ovom putu pokloniti sebi dovoljno strpljenja i vremena za samoistraživanje, koliko god da smo isprogramirani da nam vreme ne ide u prilog.
– Ovo je period redefinicije mnogih stvari koje se do sada nisu dovodile u pitanje, a ispostavilo se da su postale kamen spoticanja. Postaviti sebi pitanja – Kako JA definišem uspeh za sebe, a čiju sam definiciju do sad koristio? Šta je za mene kvalitetno partnerstvo, a kakvim sam partnerstvima svedočio u detinjstvu? Kakva svakodnevica bi mene ispunjavala, ako ne bih obraćao pažnju na tuđe? Šta mene čini srećnim? U kojim sferama života sebi namećem najviše pritiska – da li je to posao (trebalo je do sad da postignem više), veza (zašto još uvek nisam u ozbiljnoj vezi/braku; trebalo bi da izađem iz veze u kojoj sam), roditeljstvo (teče mi vreme; Da li želim decu?), zdravlje, izgled, ili nešto drugo – kaže Jasmina Stanković.
Negujte poverenje u sebe
– Moj savet kao terapeuta je: pričajte s ljudima oko sebe, s prijateljima, ili pronađite profesionalca. Delite svoje iskustvo, jer ono što nam se u trenucima stresa čini kao nesavladivo i kao nešto što se dešava samo nama ili samo nama predstavlja problem, zapravo je univerzalno. Nijedna teškoća ili životna faza nije toliko unikatna da se nije desila hiljadama ljudi pre i posle nas. To je uvek tačka povezivanja. A povezivanje s drugima je uvek najbolji lek protiv osećaja neadekvatnosti i zaglavljenosti – kaže Jasmina Stanković i za kraj dodaje:
– S druge strane, kao neko ko je pre kratkog vremena izašao iz perioda dvadesetih, ne mogu dovoljno da naglasim važnost kreiranja i negovanja poverenja u sebe. Osnove poverenja i sigurnosti u sebe stičemo u porodici, a ako to nije bio slučaj, možemo da je izgradimo i kao odrasli. Suština poverenja u sebe ogleda se u spokoju da šta god da se dešava i kakav god ishod trenutnog perioda bio, ja ću biti ok. To je naučena vera da se na kraju sve posloži upravo onako kako je najkorisnije za naš dalji razvoj.
