Samo budite tu, to će uglavnom biti dovoljno Foto: Shutterstock
Rak je zastrašujuća reč, dijagnoza koja neminovno nosi strah i menja život ne samo obolele osobe već i njenog okruženja. Sama pomisao na podmuklu bolest parališe, rastužuje, plaši, a kad prvi šok prođe, život ne samo da mora da se nastavi, već postaje neprekidna borba. Ali, šta reći nekome ko se suočava sa bolešću, a da ne bude pogrešno shvaćeno?
U prirodi čoveka je da se u tako izazovnom trenutku brani pozitivnim mislima, i ima jaku želju da je prenese na obolelu osobu. Naravno, ima i onih koji uvek sve vide crno, ali se njima ovom prilikom nećemo baviti. Opšte je poznato da je pozitivan stav„pola izlečenja” i valjalo bi da to shvate i oboleli i njihovo okruženje, iako u ovoj situaciji nikome nije lako. Međutim, i osobe koje imaju potpuno dobre namere i ogromnu želju da pomognu, često upadnu u zamku.
Upravo iz iskustava obolelih psiholozi su napravili listu najpogrešnijih, a veoma čestih rečenica koje u neosporno dobroj nameri upućujemo onima koji se bore sa ovom bolešću.
Ako imate dijagnozu maligne bolesti, ovo ćete sigurno čuti od gotovo svih koji nesumnjivo žele da pruže podršku. Iako se svi nadaju najboljem ishodu, zapravo ne možemo biti sigurni u ishod bolesti za bilo koga. Blogerka koja je preživela rak dojke Nensy Stordahl u knjizi „What Does Beating Cancer Mean Anyway” kaže:
– Borba da se živi u skladu sa nekim „zlatnim standardom” o tome šta znači pobediti rak, u startu doprinosi iscrpljujućem teretu. Moramo da prestanemo da neke pacijente praktično u startu osuđujemo na osnovu pogrešnih analogija o borbi koja mora da se dobije. Rak nije protivnik u nekoj ratnoj igri koju možete da pobedite samo razmišljanjem ili odlučnošću. To nema veze sa pozitivnim stavom, koji je potreban, ali nažalost nije dovoljan.
Produžetak floskule „Pobedićeš ti ovo”. Jer, šta ako neko nije baš toliko hrabar ni inače, a posebno nije sada i svestan je toga? Svako će učiniti sve da bi prošao kroz lečenje najbolje što može. Međutim, granica preteranog insistiranja na veri u hrabrost i stoicizam u suočavanju sa rakom lako se pređe. Ne misli se na tip ličnosti, pa društvo stvara ponekad neracionalna i nepravedna očekivanja od obolelih. To može, umesto da bude podrška, kod nekih da bude ulaz u lavirint najmračnijih strahova.
Bravo! Svi su srećni kada bilo ko pobedi bolest. Ali, niti postoje dva ista raka, niti dve iste osobe. Rak je komplikovana, kompleksna bolest, sa mnogo osobenosti i sitnih detalja i okolnosti koje se razlikuju od slučaja do slučaja. Alternativna verzija ove izjave mogla bi da bude da je nečija tetka umrla od tog istog raka.
U redu, čaša je poluprazna ili polupuna, u zavisnosti od stava, ali upravo o tome i govori ovaj tekst. Bilo bi sjajno da na sve što kažemo pozitivno svi odreaguju tako. Nažalost, to sigurno neće biti slučaj.
Nikada, nikada i nikome ne postavljajte ovo pitanje, ako vam sam ne da tu informaciju. Veoma je lično, nametljivo, indiskretno, često i previše bolno.
I ovo je jedan od omiljenih saveta onih koji nam svakako žele dobro. Rigidna promena režima ishrane na određeni, najčešće makrobiotički, čudotvorne vodice i kamenje, suplementi koji leče rak… Sve je to na listi onoga što nam prijatelji i rođaci nude jer je „mnogima pomoglo“.
U redu je u ishranu ubaciti što zdravije namirnice, i vrlo poželjno. Ali, najgore što možete da uradite organizmu je da ga odjednom lišite raznovrsne hrane. Pritom, telu koje se bori i kome treba snaga najmanje je potreban šok u vidu potpune promene. Ništa nemojte raditi naglo, već postepeno.
Ovo je varijacija na temu „Sam si kriv za svoj rak“.
Svaka osoba kojoj se desi maligna bolest, sigurno je podsvesno osvestila šta je radila pogrešno. A da li je to, i u kojoj meri prouzrokovalo rak? Naučnici iz Johns Hopkins Kimmel Cancer Center objavili su studiju koja zaključuje da dve trećine karcinoma kod odraslih može da se svrsta u kategoriju „loša sreća“, u kombinaciji sa drugim uticajima. Drugim rečima, glavni faktor koji doprinosi nastanku raka je zapravo van bilo čije kontrole. Naravno, to se ne odnosi na osobe koje su imale svest o rizicima, a nisu posećivale lekara ni na kontrolnim, ni na preventivnim, ni na obaveznim pregledima.
Ponekad umesto da zvuči motivaciono, ovo može da zazvuči gotovo optužujuće. Ne morate da budete „obeleženi“ i da izgledate kao neko ko sigurno ima rak. I bolesni i zdravi ljudi imaju dobre i loše dane. Kod onih koji se leče, više je, ako se radi o odmaklim fazama bolesti, onih loših. Osim toga, izgled nikada ne mora da bude reprezent naših osećanja i toga u kakvoj smo formi – ni u zdravlju, ni u bolesti.
Ovo je možda i najteži deo sa kojim se suočavaju posebno žene obolele od karcinoma. Za druge ljude koji zdravorazumski rezonuju tako da je „to samo kosa, važno je sačuvati živu glavu”, sigurno je tako. Za žene kojima se život menja iz korena, gubitak kose doživljava se u najvećem broju slučajeva i kao gubitak ženstvenosti, i doslovni pečat bolesti. Naravno, kod nekoga će „Baš ti lepo stoji kratka kosa” imati pozitivan uticaj, ali ne i kod onih kojima je lepa, duga, negovana kosa bila zaštitni znak. Zato, oprezno.
Koliko god da je teško poverovati u grubost ove izjave, i takve rečenice dolaze onkološkim pacijentima. Postoji još jedna varijanta na temu gledanja kroz ružičaste naočare po svaku cenu. Na primer, pacijentkinje sa rakom dojke često moraju da se podvrgnu ugradnji silikonskih implantata nakon mastektomije. Psiholozi su zebeležili i neprikladne komentare u tom smislu. Da, veće dojke nego što su bile nekada mogu u nekom trenutku biti privilegija, ali osoba koja je u „svežoj“ fazi bolesti ili lečenja sigurno neće ovaj komentar shvatiti kao neverovatno duhovit. Da biste ovo nekome rekli i bili sigurni da će moći da se izvrne na šalu, morate mu biti veoma bliski i znati kako diše u svakom trenutku.
Tačno. Ali, ne može se, i ne treba biti pozitivan pod prisilom. Održavanje pozitivnog stava je sigurno validan mehanizam suočavanja sa strašnim stvarima za mnoge osobe, ali uvek morate imati na umu da niko ne može biti pozitivan stalno. Ne možemo, i ne treba da „trpamo pod tepih” momente kada smo zabrinuti, uplašeni ili tužni. Pomoć psihoonkologa je veoma dragocena ako u slučaju maligne bolesti neko potone više nego što bi to bilo normalno i očekivano.
Ponekad jednostavno nema pravih reči. Zato, nije strašno ni prećutati, naprotiv. I to ume da bude lekovito. Često je najbolje što možete da uradite samo da slušate, bez osuđivanja, bez davanja bilo kakvog dobronamernog saveta, posebno ako vam ga obolela osoba nije ni tražila.
Najvažnija stvar koju možemo da poklonimo bilo kome, bio zdrav kao dren ili u nekoj od faza maligne bolesti, jeste naša pažnja. Tišina puna ljubavi i slični gestovi podrške često imaju mnogo više moći da izleče od najdobronamernijih reči. Ako imate potrebu da kažete da ste tu, neka to bude, na primer, ovako:
– Sigurno ne mogu da pojmim kroz šta prolaziš, ali hoću da znaš da sam tu za tebe. Molim te ne ustručavaj se da me pozoveš ako bilo šta mogu da pomognem.
To će najčešće biti dovoljno. Nećete morati da smišljate šta da kažete, hoće li to biti ispravno ili pogrešno, a osećaćete se korisno, potvrditi poverenje i učvrstiti odnos.