Šećer kao „Trojanski konj“: Naučnici pronašli način da terapiju dopreme pravo do tumora mozga

Glioblastom je jedan od najagresivnijih tumora mozga, a njegovo lečenje dodatno otežava prirodna zaštita koja mnogim lekovima ne dozvoljava da iz krvi prodru u moždano tkivo. Naučnici su sada osmislili neobičan način da tu prepreku savladaju: terapiju su smestili u sićušne čestice i obložili ih šećerom.

Mozak od potencijalno štetnih materija štiti krvno-moždana barijera, složen sistem ćelija koji možemo zamisliti kao veoma strog kontrolni punkt. Ova zaštita je neophodna, ali postaje ozbiljan problem kada sprečava lek da stigne do tumora.

To je posebno važno kod glioblastoma. Čak i uz operaciju, radioterapiju i hemioterapiju, manje od 30 odsto pacijenata živo je dve godine nakon postavljanja dijagnoze, navode istraživači sa Univerziteta Oregon State.

Njihovo novo rešenje podseća na Trojanskog konja: terapijski sadržaj sakrili su u lipidne nanočestice, mikroskopske omotače sačinjene prvenstveno od masnih materija, a zatim su njihovu površinu gusto prekrili manozom, vrstom šećera srodnom glukozi.

Šećer kao propusnica za ulazak u mozak

Mozgu je glukoza potrebna kao izvor energije, pa ćelije krvno-moždane barijere imaju transporter GLUT1, koji joj omogućava prolazak iz krvi. Pošto GLUT1 prepoznaje i manozu, istraživači su pokušali da taj prirodni „ulaz“ iskoriste za dostavljanje terapije.

Povezivanjem manoze sa holesterolom, jednim od glavnih sastojaka nanočestica, šest puta su povećali količinu šećera na njihovoj površini. Tako obložene nanočestice dospele su u mozak 9,9 puta efikasnije od čestica bez šećernog omotača.

Isti mehanizam pomogao im je da pronađu tumor. Glioblastom ima velike energetske potrebe, a u njegovom tkivu je GLUT1 bio zastupljen približno tri puta više nego u zdravom moždanom tkivu. Nanočestice su se zato, nakon prolaska kroz krvno-moždanu barijeru, u većoj meri nakupljale u tumoru.

To ipak ne znači da konzumiranje šećera izaziva ili „hrani“ glioblastom, niti da se rak može lečiti njegovim izbacivanjem iz ishrane. Naučnici su samo iskoristili jedan postojeći ćelijski transportni sistem za precizniju dostavu terapije.

Šta su nanočestice unele u tumor

Unutar čestica nalazila se informaciona RNK, odnosno mRNK, sa uputstvom za proizvodnju proteina PTEN. Taj protein pomaže da se rast i deoba ćelija drže pod kontrolom, ali je njegova funkcija često izgubljena ili oslabljena u glioblastomu.

Cilj, dakle, nije bio da mRNK neposredno uništi ćeliju raka, već da joj dostavi uputstvo za ponovno stvaranje prirodne „kočnice“ nekontrolisanog rasta.

Posle 28 dana tumor je kod nelečenih miševa u proseku zauzimao 52 odsto mozga, dok je kod životinja koje su primale novu terapiju tumorsko opterećenje iznosilo 2,3 odsto. Medijalno preživljavanje produženo je sa 33 na 49 dana, odnosno za približno 50 odsto. Tokom ponovljenog davanja terapije nisu pronađeni merljivi znaci oštećenja glavnih organa.

Obećavajući rezultat, ali još nije lek za ljude

Rezultati zvuče impresivno, ali istraživanje je sprovedeno na miševima. Ono ne dokazuje da bi terapija bila jednako delotvorna i bezbedna kod ljudi. Potrebne su dodatne laboratorijske provere, a zatim i klinička ispitivanja koja mogu trajati godinama.

Najvažniji rezultat za sada jeste dokaz da isti šećerni omotač može pomoći terapiji da savlada dve velike prepreke: da prođe kroz zaštitnu barijeru mozga i zatim se usmeri ka tumorskim ćelijama. Ako naredna istraživanja potvrde njegovu bezbednost, ovaj pristup mogao bi da posluži i za precizniju dostavu terapija kod drugih bolesti mozga.

(eKlinika.rs)