Anoreksija (anorexia nervosa) spada u kompleksne poremećaje ishrane. Opisuje je gubitak telesne težine, uvezan sa brojnim strahovima: od viška kilograma do uvek nezadovoljavajućeg izgleda i težnji ka nekom lično izmišljenom idealu. Lična percepcija izgleda tela osobe koja ima anoreksiju nikada nije objektivna.
Anoreksija i bulimija: Sličnosti i razlike
Anoreksija je složen mozaik koji ne karakteriše samo gubitak na težini atipičan i preteran za godine i pol (15 odsto i više ), već i splet psihofizičkih i emocionalnih promena. Nemojte misliti da je preterano kada pročitate da anoreksija može da dovede život u opasnost. Kako osoba koja boluje od ovog poremećaja unosi izuzetno male količine hrane u organizam, direktno ugrožava funkcionisanje organa i čitavih sistema među kojima su srce, jetra, digestivni, neurološki, hematološki i reproduktivni sistem, bubrezi…).
Ako ste roditelj i sumnjate da vam dete možda ima anoreksiju ili u okruženju imate osobu koja je naglo smršala, malo jede i izražava nezadovoljstvo što ipak ima višak kilograma a to ne odgovara realnom stanju, obratite pažnju. Pre svega treba napraviti razliku između anoreksije i bulimije. Ono što bulimiju razlikuje od anoreksije nije potpuni prekid unošenja hrane, već prekomerno unošenje sa izazivanjem povraćanja usled straha od gojenja i gomilanja kilograma.
Ko je posebno predisponiran za razvoj anoreksije
Podaci kažu da je anoreksija jedna od bolesti novog doba i da se češće javlja u zemljama razvijenog sveta u kojima je hrana dostupna. Pogoduju joj internet trendovi zdravog života, vitkosti i mršavosti, koji se agresivno promovišu na društvenim mrežama.
Ono što je podatak za zabrinutost je da među 100 tinejdžera od 13 do 18 godina barem jedna osoba ima simptome anoreksije u određenom obimu. Javlja se i kod muškaraca, mada je ženski pol čak 10 puta više izložen riziku. Još neki faktori rizika su:
- porodična istorija poremećaja ishrane
- strogost i perefkcionizam prema sebi i svom izgledu
- nisko samopoštovanje
- loša socijalna aktivnost
- genetska predispozicija (nije dovljno ispitana).
Simptomi i kako se prepoznaje anoreksija
Jedan od prvih znakova koji ukazuje na mogući razvoj anoreksije jeste izbegavanje hrane koja goji. Ove osobe su sklone čestim dijetama, ponekad i rigoroznim. Uz to najčešće iscrpljuju sebe takođe prekomernim vežbanjem. I na oko se može videti da su previše mršave, međutim, ubeđivaće vas da to nije istina i da one zapravo imaju višak kilograma, masnih naslaga (koje u realnosti ne postoje). Kada bolest odmakne, dolazi i do sve vidljivijih simptoma:
- promene na koži (suva, ispucala, sa flekama…)
- opadanje kose
- loši nokti (lomljivi, krti, iskrzani)
- glavobolja
- vrtoglavica
- nesvestica
- promene rasploženja(razdražljiost, plačljivost…)
- depresivno raspoloženje
- socijalna povučenost ili izolacija
- nizak krvni pritisak
- lupanje ili usporen rad srca
- hronični zatvor
- slabije kosti (sklone prelomima)
- hipotermija
- problemi sa menstruacijom (čak i do potpunog prestanka – amenoreja).
Na koji način se anoreksija dijagnostikuje
Dijagnoza anoreksije se postavlja na nakon detaljne anamneze koja podrazumeva fizički pregled, razgovor i šire sagledavanje simptoma i kliničke slike. Pored merenja telesne težine, visine i izračunavanja indeksa telesne mase (BMI) neophodno je uraditi kompletnu krvnu sliku sa biohemijom i obratiti pažnju na leukocitarnu formulu. Radi se i EKG jer su poremećaji srčanog ritma česti usled gubitka elektrolita i iscrpljivanja mišića. Važno je isključiti i sledeća stanja, a ako odstupanja u analizama postoje adekvatno reagovati:
- anemija
- leukopenija
- trombocitopenija
- hipoglikemija
- hipoproteinemija
- hipoalbuminemija
- AST i ALT (enzimi jetre)
Obavezno treba proveriti nivoe uree i kreatinina jer su osobe sa anoreksijom često dehidrirane.
Lečenje je neophodno i zahteva multidisciplinarni pristup
Veoma je opasno zapustiti anoreksiju jer pored opisanih sistemskih poremećaja, velikih psiholoških i emocionalnih problema, može da dođe i do fatalnog ishoda. Procenjuje se da je smrtnost zbog anoreksije oko 3 odsto čak i ako je tretirana u hospitalnim uslovima.
Lečenje treba da bude presonalizovano, sa individualnom procenom i pristupom. Obično je to kombinacija uspostavljanja zdravih navika u ishrani sa ličnim programom i psihoterapije (bihejvioralna terapija). Multidisciplinarni pristup podrazumeva stručnjaka za ishranu, endokrinologa i psihijatra, a po potrebi u odnosu na stadijum bolesti i lekare drugih specijalnosti. Podrška najbližeg okruženja takođe je od ogromnog značaja.
