Distimija je hronični i trajni poremećaj raspoloženja koji čini da se osoba oseća umorno, depresivno i bez energije. Sve joj je naporno i ništa joj ne pričinjava zadovoljstvo. Distimja nije samo još jedan loš dan i po novoj klasifikaciji naziva se perzistentni depresivni poremećaj. Svi ponekada iz raznih razloga patimo od lošeg raspoloženja, ali distimija je mnogo više od lošeg raspoloženja. Njena osnovna odlika je depresivno raspoloženje koje traje skoro čitavog dana i prisutno je skoro svakodnevno, objašnjavaju stručnjaci.
Distimija je podmukao poremećaj
Često osoba koja pati od distimije veruje da nema koristi od bilo kakvih promena. Za osobe sa distimijom čaša je uvek do pola prazna, nikada nije do pola puna.
– Osobe koje pate od ovog poremećaja uglavnom se osećaju umorno, bez energije i depresivno. Sve im je naporno i ništa im ne donosi zadovoljstvo. Tmurne su, pune žalbi, loše spavaju, osećaju se bespomoćno i imaju doživljaj manje vrednosti. Ljudi s distimijom su obično nervozni, preterano samokritični, stalno razmišljaju o negativnim događajima iz prošlosti, razočaranjima ili neuspesima – kaže za portal eKlinika lekar i psihoterapeut dr Katarina Višić.
Hroničan osećaj nesreće
Navedeni simptomi često su deo svakodnevnog iskustva osoba sa ovim poremećajem, posebno u slučaju njegovog ranog početka. Dr Višić objašnjava da je stanje nekada teško dijagnostikovati, jer su simptomi toliko dugotrajni da mnogi oboleli počinju da veruju da su oni jednostavno deo njihove ličnosti, „da su to oni“, a ne rezultat stanja koje se može lečiti.
– Glavna i prva tegoba je depresivno raspoloženje koje se javlja tokom većeg dela dana, većinu dana, najmanje dve godine ili najmanje jednu godinu za decu i adolescente. Tokom perioda depresivnog raspoloženja prisutni su i slab apetit ili prejedanje, nesanica ili preterano spavanje, niska energija ili umor, nisko samovrednovanje, slaba koncentracija, teškoće u donošenju odluka, i osećaj beznađa i bespomoćnosti. Osoba gubi interesovanje za uobičajene aktivnosti. Oseća se hronično nesrećno, često je sarkastična, puna žalbi, pesimistična – precizira dr Višić.
Razlika između lošeg raspoloženja i distimije
Smatra se da je učestalost distimije oko 3 odsto. Češće se uočava među pripadnicima iste porodice. Distribucija po polovima zavisi od početka poremećaja. Kod dece se s podjednakom učestalošću javlja i kod dečaka i kod devojčica, dok kod odraslih dva do tri puta češće pogađa žene, objašnjava dr Višić i dodaje da je distimija mnogo više od lošeg raspoloženja.
– Razlikuje se od lošeg raspoloženja u intenzitetu, broju i trajanju tegoba. Loša, odnosno, snižena raspoloženja su prolazne, benigne promene u životu svake osobe, koje ne daju posledice, ne zahtevaju tretman i ne snižavaju kvalitet života – kaže dr Višić.
Distimija i veliki depresivni poremećaj
Karakteristika distimije je rani i podmukli početak u detinjstvu, adolescenciji ili ranom odraslom periodu. Distimija i major (veliki) depresivnim poremećaj po klasifikaciji se svrstavaju u istu grupu poremećaja, ali imaju različitosti, objašnjava dr Višić.
– Osobe sa major (velikim) depresivnim poremećajem mogu imati dane ili duže ili kraće periode kada se osećaju bolje, dok osobe koje pate od distimije imaju depresivne simptome skoro sve vreme, dugo vremena, nekada i tokom čitavog života, mada se kod nekih osoba beleže i periodi normalnog raspoloženja – navodi dr Višić.
„Dvostruka depresija“
Pitali smo dr Višić u kojoj meri distimija može da bude uvod u veliki depresivni poremećaj i po čemu se razlikuje od velikog depresivnog poremećaja?
– Distimija može, ali i ne mora da bude uvod, odnosno da se smenjuje sa velikom depresivnom epizodom. Major (velika) depresija može prethoditi distimiji, a epizode major depresije se, takođe, mogu javiti i tokom ovog poremećaja, što se naziva „dvostruka depresija“. Međutim, kada se završi epizoda major depresije, dolazi do povratka u prethodno stanje hronične, ali blaže, depresije – kaže dr Višić.
Kako se dijagnostikuje ovaj poremećaj?
Dijagnozu postavlja psihijatar na osnovu anamnestičkih podataka (informacija koje daje pacijent) i heteroanamnestičkih podataka (informacije koje o pacijentu daju bliske osobe), često uz pomoć kliničkih psihologa, koji obavljaju psihološko testiranje u dijagnostičke svrhe.
– Pri dijagnostikovanju ovog poremećaja, važno je isključiti mogućnost da su simptomi posledica upotrebe određenih supstanci, kao što su droge ili lekovi, ili somatskih bolesti poput oboljenja štitaste žlezde, reumatoidnog artritisa, karcinoma, koje mogu izazvati depresivnu simptomatologiju. Takođe, neurološka oboljenja, kao što su Parkinsonova bolest, demencije i tumori, često se javljaju udruženi sa depresijom. Ukoliko postoji povezanost depresivnosti sa ovakvim stanjima, onda su to sekundarne depresije i tretman uključuje, osim lečenja depresivnog stanja, i lečenje osnovne bolesti ili zloupotrebe supstanci – napominje dr Katarina Višić.
Život u izolaciji
Distimija se kod čak 75 odsto osoba javlja istovremeno sa drugim mentalnim poremećajima. Pored već pomenute major depresije, često su ovom poremećaju pridruženi anksiozni poremećaji, poremećaji ličnosti i zloupotreba supstanci, kaže dr Višić.
– Sve psihičke tegobe, a posebno, hronične utiču na snižavanje kvaliteta života, tako da je to slučaj i sa distimijom. Poremećaj utiče na sve sfere života, a posebno socijalni život, roditeljstvo i partnerstvo i profesionalni život. Tokom vremena osoba se izoluje, povlači iz interakcija sa drugim ljudima, osamljuje. Vodi život bez radosti, uzbuđenja i zadovoljstva. Distimija ima rani početak, i retko počinje u srednjim ili poznim godinama, pa se teže uočavaju promene u crtama ličnosti, jer i sama osoba, a i njena okolina imaju utisak da je ona oduvek bila takva: nervozna, pesimistična, preterano samokritična, sklona preteranoj analizi. Kako poremećaj napreduje život u celini, rutina i navike osobe se menjaju, da bi krajnji rezultat bilo potpuno izolovanje sa osiromašenjem života – precizira dr Višić.
Problem cele porodice
Dr Katarina Višić skreće pažnju i na to da distimija, kao i druge depresije, nisu problem samo pojedinca koji oseća tegobe, već da negativno utiču na život cele porodice.
– Niko nije pošteđen, ni deca, ni roditelji, ni partneri osobe sa distimijom. Iz tog razloga je tretman izuzetno važan, jer nijedan poremećaj mentalnog zdravlja nije izolovan problem za sebe – dodaje dr Višić.
Dr Katarina Višić naglašava da je mentalno zdravlje krhka kategorija i da zavisi od mnogo faktora. Bitna je uloga roditelja, sredine u kojoj osoba odrasta, ali i psihološka otpornost.
– Na mnoge od ovih faktora ne možemo da utičemo. Ali svi možemo da živimo zdravo i umereno. Bitni su i san, zdrava hrana, fizička aktivnost, posao, zadovoljstvo, druženje, hobi. Ali je verovatno najvažnije da rešavate probleme na vreme – zaključuje dr Višić.
U nastavku intervjua sa dr Višić biće više reči o načinima lečenja ovog poremećaja.
