Štitasta žlezda, u našem narodu odomaćena kao štitna, jeste endokrina žlezda leptirastog oblika na prednjem donjem delu vrata. Njen zadatak je kontrola našeg ukupnog metabolizma kroz proces proizvodnje tiroidnih hormona, koji se šalju u doslovno svaki deo tkiva našeg tela. Bilo koji poremećaj njenog rada, prekomerno (hipertireoza) ili nedovoljno lučenje ovih hormona (hipotireoza), može ozbiljno da naruši zdravlje.
Simptomi počinju tiho, pa se na to da štitna žlezda „ne radi“ kako treba lako naviknemo
– U jednoj pilot studiji sprovedenoj na oko 1200 ljudi slučajno odabranih u tržnim centrima, 7 odsto osoba je a da to i ne znaju, imalo hipotireozu. Kod 4 odsto primećena je hipertireoza. Od tog procenta, oko 3 odsto je imalo teže forme bolesti koje uopšte nisu bile prepoznate. Sami ljudi veoma često to da štitasta žlezda „ne radi“ kako treba ne mogu da prepoznaju. Hipotireoza se, na primer, vrlo polako razvija, pa se tako na bolest, odnosno simptome svi naviknu – i pacijenti i okruženje. Na hipertireozu mogu da upozore lupanje srca, gubitak težine, preznojavanje, kao i različiti psihički problemi (anksioznost), opet učestali i svakodnevni – objašnjava u razgovoru za eKlinika portal prof.dr Miloš Žarković sa Klinike za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije i dodaje:
Laboratorijske analize hormona su važne, ali to nije dovoljno da se štitna žlezda leči adekvatno
– Početni znaci hipotireoze su diskretni. Najčešće je to problem sa kratkotrajnim pamćenjem ili koncentracijom, što se dešava većini populacije, kao i apatično, lošije raspoloženje. Međutim, čak i sama, potvrđena dijagnoza tiroidne bolesti je samo osnov, baza za lečenje. Da bi ono bilo uspešno, prvenstveno moramo razumeti pacijenta, postaviti mu prava pitanja, i u odnosu na sve parametre odrediti adekvatnu terapiju.
Profesor Žarković naglašava da laboratorijske analize hormona jesu najvažnije kao osnova. Ali, prema njegovim rečima, neuporedivo je važnije kako se čovek oseća. To praktično znači da doze leka koje pacijent dobija, odnosno, koje su propisane, utiču na intenzitet simptoma. Bilo da se radi o hipotireozi ili hipertireozi, dozu leka treba podešavati prema dozvoljenim opsezima, ističe sagovornik našeg portala, a bazirati se prvenstveno na to kakve rezultate daje u kliničkoj slici i subjektivnom osećaju obolelog.
O kompleksnosti lečenja govori i to da ponekad nije dovoljna čak ni lična ocena pacijenta, jer poremećaj rada štitaste žlezde jednostavno menja prihofizički status. Prof.dr Žarković kaže da često ljudi jednostavno ne mogu precizno ni da opišu kako se osećaju, ni da odgovore na pitanja lekara.
Nije važno koliko simptomi traju, već jesu li prisutni stalno
Kada naša štitna žlezda ne proizvodi optimalnu količinu tiroidnih hormona, uz opisane simptome može biti prisutan i čitav spektar drugih, takođe svakodnevnih stanja. Takva su: promene raspoloženja, zatvor, bol i oštećenja u mišićima, poteškoće sa kvalitetom kose i noktiju, izmenjen izgled očiju, izostanak menstruacije, teško gutanje, ali i problemi sa plodnošću. Pitamo profesora koliko bi ovi problemi trebalo da traju a da budu alarm, odnosno signal za javljanje lekaru?
– Pored neprepoznavanja simptoma, to je druga česta zamka u koju se upada. Nije važno koliko simptomi traju, već da li su varijabilni. Čovek može da bude loše raspoložen jer ga je neko iznervirao, zato što je premoren, ili ima neki drugi problem. Simptomi koji se jave pa prođu nisu posledica bolesti, već nekih drugih stvari, što je takođe subjektivno. Ono što ne prolazi i ustali se kao simptom koji remeti svakodnevno funkcionisanje a ne varira previše, signal je da treba otići lekaru i barem izvaditi krv – naglašava profesor dr Miloš Žarković.
Teške forme bolesti su danas na sreću veoma retke, ultrazvuk „vidi“ sve tiroiditise
Analize krvi, odnosno tiroidnih hormona, pokazaće koliko ih proizvodi naša štitna žlezda (T3, T4, TSH). Druge dostupne dijagnostičke metode su u savremenom svetu napravile olakšavajuću situciju da se teške forme bolesti sreću izuzetno retko.
– U poslednjoj deceniji, teške formi bolesti se i pored maskiranih simptoma neuporedivo ranije prepoznaju. Hašimoto tiroiditis, koji je najčešći uzrok poremećaja rada štitaste žlezde, kao i drugi tiroiditisi, sasvim jasno se vidi na ultrazvuku štitaste žlezde. Recimo, pre dvadeset pet godina, u praksi smo često sretali žene sa takozvanim tireotoksičnim srcem, što je srčano popuštanje sa apsolutnom aritmijom. Nisam video takvog pacijenta dugi niz godina. Nažalost, covid 19 je nešto što je nesumnjivo ostavilo trag na sve pacijente, i one sa dijagnozom i bez nje. Definitivno je dokazano da postoje posledice na to kako bi optimalno trebalo da radi štitna žlezda. Pri tome, mnogi nisu bili u mogućnosti da dođu ni do lekara ni do dijagnostike zbog kovid režima u bolnicama – podseća sagovornik našeg portala.
Da li su bolesti štitaste žlezde nasledne
Poznato je da od poremećaja rada štitne žlezde obolevaju i deca. Da li su tiroidne bolesti nasledne? Koliko genetička predispozicija a koliko neki drugi faktori, prvenstveno iz spoljne sredine utiču na razvijanje bolesti štitaste žlezde?
– Naslednost tiroidnih bolesti u direktnoj formi (ako je roditelj oboleo pa bolest dobije i dete) je izuzetno retka. Postoje nasledne sklonosti, odnosno postojanje genetske predispozicije. Međutim, ona nije dovoljna. Različiti faktori spoljne sredine doprinose razvoju bolesti, pa i učestalosti tiroidne bolesti. Na neke možemo da utičemo. Veliki problem je deficit joda u trudnoći, kao i sa nivoom gvožđa. Tu je i nedostatak selena. Dakle, genetska podloga predstavlja samo predispoziciju, što ne znači da će do bolesti štitne žlezde sigurno i doći – objasnio je u razgovoru za eKlinika portal prof.dr Miloš Žarković, endokrinolog.
Gde dr radi privatno