Pritisak cerebrospinalne tečnosti unutar lobanje na moždano tkivo određuje se kao intrakranijalni pritisak. U normalnim okolnostima vrednosti intrakranijalnog pritiska iznose, u ležećem položaju i mirovanju, 7 do 15 mmHg (milimetrima živinog stuba). U slučaju traume mozga može da se naruši normalna cirkulacija cerebrospinalne tečnosti i zbog toga da dođe do povišenog intrakranijalnog pritiska. Ukoliko se pravovremeno ne leči, intrakranijalna hipertenzija može da dovede do kome i smrti pacijenta. Stručnjaci, ipak, ističu da ne mora da postoji opšta zakonitost između skoka intrakranijalnog pritiska i neurološkog oštećenja.
Intrakranijalni pritisak nekada je posledica aneurizme, moždanog udara
Pored povreda glave i mozga, što su najčešći uzroci povišenog intrakranijalnog pritiska, ovo stanje se zapaža i u situacijama kada dođe do krvarenja u mozgu, oticanja mozga, kod povećane količine cerebrospinalne tečnosti. Stanje može da bude i posledica aneurizme, meningitisa, moždanog udara, povišenog krvnog pritiska, tumora, hipoksemije.
Povišen intrakranijalni pritisak zapaža se i kod pacijenata sa tumorom mozga (gliomi, meningiom), kod opstrukcija velikih venskih sinusa, intoksikacije vodom.
Simptomi povišenog intrakranijalnog pritiska
Kombinacija glavobolje, edema papile (oticanja optičkog diska oka) i povraćanja generalno se smatra indikacijom za povišeni intrakranijalni pritisak. Istraživanja sugerišu da ne postoji konzistentna veza između težine simptoma i stepena hipertenzije. Studija iz 2021. godine navodi da oslanjanje samo na simptome može da oteža dijagnostiku i samo lečenje. Stručnjaci napominju da je glavobolja posle buđenja, koja se pojačava prilikom kašlja ili pomeranjem glave simptom koji može da uputi na povišen intrakranijalni pritisak.
Uočavaju se promene u mentalnom stanju praćene letargijom, razdražljivošću i abnormalnim društvenim ponašanjem. Ukoliko se stanje ne leči u najtežim slučajevima dolazi do stupora, kome i na kraju smrtnog ishoda.
Promene na nivou zenica, uključujući nepravilnosti ili proširenje na jednom oku, takođe mogu da upute na povišen intrakranijalni pritisak. Očnim pregledom u kasnijim fazama mogu se uočiti zamagljene ivice diska oka i krvarenje u mrežnjači. U kasnijim fazama bolesti uočavaju se i motoričke promene (hemipareza – motorička slabost jedne polovine tela), povišen krvni pritisak, pulsni pritisak i spor nepravilan puls. Usled povede i krvarenja unutar glave, moguće je da se formira hematom koji se brzo širi i dovodi do brzog porasta pritiska.
Kako se dijagnostikuje ovaj pritisak?
Intrakranijalni pritisak dijagnostikuje se putem CT, magnetne rezonance, prate se nivoi glukoze u krvi, funkcija bubrega.
U praksi za egzaktno merenje intrakranijalnog pritiska najčešće se koristi intraventrikularni kateter. Kako bi se utvrdilo stanje radi se i provera očnog dna, reoencefalografija i ultrazvučni dopler, ehoencefalografija, lumbalna punkcija.
Stručnjaci naglašavaju da kod zdravih osoba, na primer pri kašlju, kijanju, normalno da dođe do fiziološkog porasta intrakranijalnog pritisaka. U ovakvim situacijama registruju se skokovi koji idu do 50 mmHg, pa i više, ali su beznačajni jer traju nekoliko sekundi. Stručnjaci intrakranijalnu hipertenziju označavaju kada vrednosti prelaze 20 mmHg, u vremenskom periodu tokom dva sata.
Lečenje
Doktori će nastojati da izbegnu visoku telesnu temperaturu kod pacijenta, da spreče moguće epileptične napade kako ne bi došlo do povećanja intrakranijalnog pritiska. Moguća je drenaža cerebrospinalnog likvora, kada se višak cerebrospinalne tečnosti ispušta. Koriste se lekovi – manitol, kortikosteroidi, antihipertenzivi, diuretici.
U najtežim slučajevima radi se operacija uklanjanja dela lobanje i tako smanjuje pritisak. Podiže se uzglavlje pacijenta za 30 stepeni, primenjuje se namerno hlađenje tela do 35 stepni celzijusa.
