Sindrom hroničnog bola (CPS) je čest problem koji predstavlja veliki izazov za pacijente ali i zdravstvene radnike zbog svoje složene istorije, nejasne etiologije i lošeg odgovora na terapiju. Milioni ljudi na svetu žive sa hroničnim bolom uz niz drugih komplikacija koje iz njega mogu da nastanu.
Koliko vremena treba da prođe da se sindrom hroničnog bola dijagnostikuje
CPS je i danas nedovoljno definisano stanje, koje je skup sindroma koji obično ne reaguju na medicinski model nege. Većina autora smatra da je kontinuirani bol koji traje duže od 6 meseci dijagnostički kriterijum, dok su drugi koristili i 3 meseca kao minimalni vremenski period. Neki autori predlažu da se svaki bol koji traje duže od razumno očekivanog vremena zarastanja zahvaćenog tkiva smatra hroničnim bolom.
Otprilike 35 odsto Amerikanaca ima neki oblik hroničnog bola, a oko 50 miliona je delimično ili potpuno onesposobljeno zbog njegovog uticaja. Hronični bol češće prijavljuju žene, iako od njega boluje sve više muškaraca srednje životne dobi.
Hronični bol i mogući uzroci
Hronični bol obično uzrokuje početna povreda, poput uganuća ili oštećenih nerava mišića. Oštećenje nerva čini bol intenzivnijim i dugotrajnim, pa u tada lečenje osnovne povrede možda neće rešiti hronični bol. Kada se hronični bol javi bez ikakvih prethodnih povreda, smatra se da je rezultat osnovnog zdravstvenog stanja. Najčešća su:
- sindrom hroničnog umora (karakteriše ga ekstremni, produženi umor koji je često praćen bolom)
- endometrioza
- fibromijalgija
- zapaljenske bolesti creva
- bruksizam
- vulvodinija (hronični bol u vulvi koji se javlja bez očiglednog uzroka)
Postavljanje dijagnoze i kontrolisanje ovog stanja
CPS se najbolje leči multidisciplinarnim pristupom, koji zahteva poznavanje više organskih sistema i saradnju stručnjaka.
Odluka o sprovođenju laboratorijskih ili drugih ispitivanja zasniva se na potrebi da se potvrdi dijagnoza i isključe druge potencijalno opasne bolesti. Ponekad su potrebna određena ispitivanja kako bi se pružilo odgovarajuće i bezbedno medicinsko ili hirurško lečenje. Preporučeni tretman treba da se zasniva na kliničkim nalazima ili promenama u nalazima pregleda.
Dijagnostičke metode, uključujući radiografiju, magnetnu rezonancu (MRI) i kompjuterizovanu tomografiju (CT), važni su alati u dijagnostičkoj obradi pacijenata sa sindromom hroničnog bola.
Lečenje hroničnog bola kod pacijenata sa višestrukim problemima je složeno i obično zahteva specifičan tretman, istovremeni psihološki tretman i fizioterapiju. FT tehnike uključuju primenu hlađenja ili zagrevanja, vežbe istezanja, trakciju, masažu, ultrazvučnu terapiju, transkutanu električnu stimulaciju nerava (TENS)…
Komplikacije koje može da izazove nekontrolisani sindrom hroničnog bola
CPS može uticati na pacijente na različite načine. Glavni negativni efekti u životu pacijenta su depresivno raspoloženje, nekvalitetan ili nereparativan san, umor, smanjena aktivnost i libido, prekomerna upotreba droga i alkohola, zavisničko ponašanje i invaliditet nesrazmeran oštećenju.
Hronični bol može dovesti do produženog fizičkog bola, bračnih ili porodičnih problema, gubitkaposla i raznih negativnih medicinskih reakcija usled dugotrajne terapije. Hronični bol kod roditelja povećava rizik od simptoma internalizacije, uključujući anksioznost i depresiju, kod adolescenata.
Studija van Tilburga i saradnika ukazuje na to da adolescenti koji imaju hronični bol i depresivne misli imaju povećan rizik od suicidalnih ideja i pokušaja oduzimanja života.
