Dr Siniša Babobić: – Savremeni život podrazumeva korišćenje svih digitalnih pomagala, a oni utiču i na vid dece Foto: Shutterstock/Privatna arhiva
Nedavno istraživanje koje je obuhvatilo pet miliona mladih iz 50 zemalja sa svih kontinenata pokazalo je da se vid devojčica i dečaka, kao i tinejdžera pogoršava, te da svako treće dete pati od kratkovidosti. Istraživanje je objavljeno u stručnom časopisu British Journal of Ophtalmology u kome se, između ostalog, navodi i da kratkovidost postaje sve veći globalni problem, te da će do 2050. godine uticati na milione dece. Pokazalo se da su ograničenja uvedena tokom epidemije korone negativno uticala na razvoj vida dece i tinejdžera, jer su mnogo vremena provodili ispred ekrana.
Najviše stope kratkovidosti kod mladih ljudi uočene su u Aziji. Od miopije, odnosno kratkovidosti, pati 85 odsto dece u Japanu, 73 odsto u Južnoj Koreji. Istraživanje je pokazalo da se miopija među mladima utrostručila u periodu od 1990. do 2023. godine. Kratkovidost obično počinje u detinjstvu i ima tendenciju pogoršanja sve dok organ ne prestane da raste, što je oko dvadesete godine života. Stručnjaci upozoravaju da fokusiranje na ekrane opterećuje očne mišiće, što može da dovede do razvoja kratkovidosti.
Dr Siniša Babović, specijalista oftalmologije, upravnik Klinike za očne bolesti Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine, kaže da je naša kultura življenja drugačija nego u Aziji, da imamo drugačiji i zdraviji koncept života.
– Savremeni život podrazumeva korišćenje svih digitalnih pomagala, a oni utiču i na vid dece. Nemam podatke o tome da li je u Srbiji povećan broj kratkovidosti kod dece, ali je činjenica da kradovisti najviše ima u Aziji. Kod nas su evidentne neke promene na očima u odnosu na period od pre 20 ili 30 godina, koje su uzrokovane načinom života i otuđenjem od prirode – navodi dr Babović.
Kako objašnjava, gledanje na blizinu, odnosno u aparate ne može da utiče na vid, ali je plava svetlost koju emituju ta koja može da bude od lošeg uticaja na mrežnjaču.
– Ne postoje dokazi da tkivo pati. Uređaji koje koristimo emituju nisku količinu led svetla. Mnogo je više ima u tržnim centrima – ističe dr Siniša Babović.
Prema njegovim rečima, stil života je doveo do nagle promene i upotrebe gedžeta, ali je problem u dužini vremena pred ekranom. Dolazi do redukovanog, ograničenog pomeranja oka, fiksiran je pogled, mišići su ukočeni. Sa druge strane postoje igrice, kod kojih se oko jako brzo pomera, što organ ne može dugo da trpi.
– Prvo treba da se redukuje vreme provedeno pred ekranima. Odrasli bi takođe trebalo da redukuju vreme ispred ekrana, a ako nisu u mogućnosti to da urade, trebalo bi da prave pauze. Ko provodi po osam sati dnevno ispred računara može da ima glavobolju, može da se dođe do prestanka lučenja suza, odnosno stanja suvog oka. Nedovoljno se trepće, oko je dugo fiksirano. U pitanju je zloupotreba očiju u korišćenju aparata koji su u kratkom roku došli u naše živote i postali se nezaobilazni. Evolucija to ne može da ispravi u kratkom roku – istakao je dr Babović.
Smatra da je problem u dužini vremena provedenog pred aparatom i i usmeren, fiksiran pogled na blizinu. Kako objašnjava, iz toga sledi neprirodno blokiranje suza i do suvog oka i glavobolje, težine u očima i oko očiju koja je izazvana tim fiksiranim pogledom. Dugo se gleda na blizinu i sužen je vidokrug. Navodi da više nisu kao nekada ni klima, ni životna sredina, Više se boravi u klimatizovanom prostoru.
– Za kratko vreme drastično je promenjen način života i ograničen ambijent vidne funkcije. Nisu aparati krivi, već zloupotreba oka. Kao što se zbog korišćenja računarskog miša javlja upala tetive na palcu. Evolutivno nismo spremni za ovakvu tehnološku situaciju, koja je apsolutno postala naša svakodnevica – kaže dr Babović.
Prema njegovim rečima, ima smisla da se deci ograničava vreme provedeno na telefonu, tabletu, računaru, jer njihove oči trpe. Nisu oštećene, ali jesu preopterećene.
– Savet roditeljima je da deci ograniče upotrebu tih aparata, ali i da stimulišu vid na daljinu i boravak u prirodi. Otuđili smo se od prirode toliko, da i nju gledamo na gedžetima. Od toga ne može da se pobegne, jer ne možemo da ograničavamo tehnološki razvoj. Samo treba da se ograniči vreme provedeno na gedžetima. Dete sa dve ili tri godine treba da ostvaruju socijalne kontakte, da se povezuju sa roditeljima, braćom i sestrama, drugarima – kazao je dr Babović.
Kako on savetuje, deci do četvrte godine ne trebaju ekrani, već im je potrebna socijalizacija sa drugim ljudima.
– Očima šteti toliko dugo gledanja na blizinu i treba da gledaju i u daljinu – zaključuje dr Siniša Babović.