Nova studija otkriva da će pacijenti koji se podvrgavaju uobičajenoj operaciji zamene velikih zglobova doživeti povišene nivoe nekih metala u krvotoku i moždanim i kičmenim tečnostima zahvaljujući prisustvu zglobnih implantata, što izaziva zabrinutost zbog rizika od dugoročnih štetnih neuroloških efekata.
Zabrinutost zbog prelaska metala u mozak
Pilot studija NeuroWear, nedavno objavljena u JAMA Network Open, procenila je 103 osobe sa zglobnim implantatima u poređenju sa 108 onih bez njih. Otkrili su da pacijenti sa implantatima imaju veće koncentracije metala u krvi i cerebrospinalnoj tečnosti (CSF), što ukazuje na to da metali iz implantata – posebno kobalt – mogu da pređu u centralni nervni sistem.
Nivoi kobalta u cerebrospinalnoj tečnosti zabeleženi su na 0,03 mikrograma po litru za grupu sa implantatima, dok su kontrole merile 0,02 mikrograma po litru. Pored kobalta, kod pacijenata sa implantatima zabeleženi su viši nivoi hroma, titanijuma, niobijuma i cirkonijuma u krvi, pri čemu su neki od ovih metala otkriveni i u likvoru. Značajno je da su učesnici sa implantatima koji sadrže komponente kobalt, hrom, molibden pokazali posebno visoke nivoe metala.
Titanijum i kobalt-hrom trenutno su najčešći metali koji se koriste u proizvodnji protetskih zglobova. Legure kobalt-hrom-molibden poznate su po svojoj čvrstini, izdržljivosti i otpornosti na koroziju, što ih čini popularnim izborom za metalne komponente u zamenama zglobova, posebno u protezama kuka i kolena. Međutim, ovi zglobovi mogu sadržati i keramičke materijale, kao što su alumina i cirkonijum, za određene komponente, posebno kod zamena kuka, radi poboljšane otpornosti na habanje i biokompatibilnosti.
Prema rečima istraživača, ovi rezultati ističu kritičnu zabrinutost – povišeni nivoi metala mogu doprineti neurološkim efektima nakon operacije.
S obzirom na poznati neurotoksični potencijal kobalta, zajedno sa titanijumom i niobijumom, ove informacije mogu biti posebno važne za pacijente koji doživljavaju nove ili pogoršavaju neurološke ili psihijatrijske poremećaje nakon operacije zamene zglobova, navode autori studije. Pored toga, primetili su, to pokreće razmatranja za buduću proizvodnju ortopedskih implantata.
– U ovoj studiji poprečnog preseka, hronična izloženost implantatima artroplastike bila je povezana sa odgovarajućom akumulacijom metala u krvi i likvoru – napomenuli su autori i dodali da ove nivoe kobalta i drugih metala treba uzeti u obzir prilikom procene štetnih zdravstvenih ishoda.
Istraživači sa Charité–Universitätsmedizin Berlin sproveli su studiju od aprila 2018. do novembra 2019, koristeći slepo testiranje na svim uzorcima kako bi se osigurali nepristrasni rezultati. Od 204 učesnika 118 su bile žene i 86 muškaraca prosečne starosti od oko 69 godina.
Habanje i trošenje vremenom razgrađuje implantate
Implantati koji sadrže metal koriste se dugi niz godina i došlo je do značajnih poboljšanja u sastojcima koji čine implantate. Ali kao i svaki uređaj koji se neprekidno kreće, tokom vremena može doći do habanja, kaže dr Robert Middleberg, član College of American Pathologists Toxicology Committee i American Board of Forensic Toxicology.
Kada se implantati koji sadrže metal razgrađuju, mogu osloboditi čestice u okolno tkivo i krvotok, što je stanje poznato kao metaloza, primetio je. Implantati su stalno izloženi biološkim supstancama, kao što su krv i zglobna tečnost, što može dovesti do oblika degradacije implantata.
Dr Middleberg je rekao da verovatnoća neželjenih efekata zavisi od različitih faktora, uključujući tip implantata (gde se nalazi i njegove hemijske sastojke), korozivnost okoline i biologiju pojedinca. Dakle, zdravstveni efekti metaloze mogu biti i lokalni i sistemski.
Lokalni efekti metaloze generalno su povezani sa lokalnim reakcijama tkiva (dermatološkim), koje su obično povezane sa našim imunološkim odgovorom na ove metale, što može dovesti do različitih stepena bola i možda slabosti mišića, dodaje dr Middleberg.
Ako se joni metala premeste iz oblasti oko implantata da bi se transportovali krvotokom u različite delove tela, dr Middleberg kaže da „može doći do toksičnosti specifičnih za sistem organa, uglavnom povezanih sa srcem, bubrezima, jetrom, endokrinim sistemom i nervnim sistemom”.
Autori studije takođe su primetili da su potrebne dodatne studije da bi se bolje razumeli potencijalni neurotoksični efekti povezani sa povišenim nivoima metala koje je otkrila ova pilot studija, posebno kod pacijenata koji mogu imati nove ili pogoršanje neuroloških simptoma nakon operacije zamene zglobova.
Toksičnost metala može se lečiti
„Veoma povišene” koncentracije određenog metala mogu podržati dijagnozu toksičnosti metala iz implantata, „naročito ako su u skladu sa znakovima i simptomima pacijenta”, kaže dr Middleberg.
Simptomi toksičnosti metala mogu se kretati od lokalizovanog bola i upale do sistemskih problema kao što su neurološki problemi, gubitak sluha, problemi s vidom i oštećenje organa.
Dr Middleberg kaže da postoje tretmani za one koji doživljavaju toksičnost metala zbog svojih implantata. To uključuje helaciju, koja koristi supstancu koja „hvata” metal da bi ga sprečila da napravi štetu i olakšala njegovo uklanjanje iz tela. Međutim, dr Middleberg upozorava da helatori imaju svoj toksični profil i da takođe mogu izazvati ozbiljne štetne efekte.
Većina pacijenata ostaje bez uticaja
Uprkos nalazima, dr Middleberg kaže da velika većina primalaca implantata ne doživljava toksične efekte.
– Velika većina ljudi sa implantatima ne doživljava toksične efekte svojih implantata. Ali kao i kod svih supstanci povezanih sa toksičnošću, neki pojedinci će biti podložniji izloženosti komponentama implantata od drugih – kaže on.
Takođe je primetio da otkrivanje metala u krvi ili urinu ne mora nužno da ukazuje na toksičnost, jer su ljudi možda bili izloženi metalima iz drugih izvora i različito reaguju na istu koncentraciju metala u svom organizmu.
