Mravi su insekti sa veoma razvijenim čulom mirisa, smatra se da na osnovu mirisa nepogrešivo mogu da raspoznaju mrave iz svog mravinjaka i nanjuše moguće uljeze. Ovi sićušni insekti, za koje se smatra da donose više štete nego koristi, mogli bi u budućnosti da na osnovu čula mirisa raspoznaju ćelije raka kod ljudi.
Mravi su poznati po olfaktornim sposobnostima
Već je poznato da neke životinje, poput pasa mogu da nanjuše određene bolesti, a na tom tragu grupa francuskih naučnika počela je da izučava sićušne insekte poznate po olfaktornim sposobnostima – mrave.
– Korišćenje mirisa za otkrivanje bolesti nije nova ideja. Znajući koliko dobro mravi mogu da uče i kako koriste mirise, testirali smo njihovu sposobnost učenja i mogućnost da na osnovu mirisa detektuju bolest – kaže glavni istraživač u ovoj studiji dr Baptiste Piqueret sa Paris Nord University Sorbona.
Jeftinija dijagnostika
Iako je ovo istraživanje daleko od kliničke upotrebe, moglo bi u budućnosti biti jeftinije i pristupačnije sredstvo za dijagnostiku. Ćelije raka isparavaju organska jedinjenja, koja mogu poslužiti kao biomarkeri za dijagnozu.
Kako bi naučili mrave da otkriju ova organska jedinjenja, istraživači su smestili ćelije raka dojke i zdrave ćelije u petrijevu posudu, s tim da su nagradu u vidu poslastice povezali sa organskim jedinjenjima koje ispuštaju ćelije raka.
Mravi uče brže od pasa
Na osnovu učenja Pavlovljevim uslovljavanjem, neutralni stimulus (ćelije raka) povezane su sa stimulansom (hranom), koja podstiče mrave na odgovarajuće ponašanje. Posle nekoliko pokušaja mravi uče da prvi stimulans uslovljava drugi, i traže miris u nadi da će pronaći hranu.
Psi su mogli, takođe, da otkriju ćelije raka, ali uočeno je da mravi mnogo brže uče, bila su im potrebna samo tri treninga. Mravi međusobno komuniciraju prvenstveno čulom mirisa, pa ih to čini osetljivijim na različite mirise.
Feromonima se šalju informacije
U mravinjacima koriste feromone putem kojih šalju informacije drugim članovima svoje kolonije. Postoje, kako navode naučnici, feromoni koji alarmiraju mravinjak da je u njega dospeo neki uljez. Mravi nemaju nos nego svojevrsne antene, specijalizovane strukture sačinjenje od visokosenzitivnih receptora, koji su kadri da osete i najmanje razlike u mirisima.
U prirodi postoji više od 14.000 vrsta mrava, a svi oni komuniciraju putem mirisa, s tim da su neke vrste bolje u otkrivanju različitih mirisa. Još je ipak teško reći da li bi ovi nalazi mogli da pronađu mesto u dijagnostici raka, jer su istraživanja rađena samo u laboratorijskim uslovima. Smatra se da će biti potrebno više istraživanja kako bi se razumelo koliko dugo će mravi moći da pamte mirise.
Da li bi interakcija s pacijentom mogla dovesti do brže dijagnoze?
Veruje se da bi ovaj način dijagnostike mogao da bude jeftina alternativa skupim laboratorijskim istraživanjima. Ipak, ćelije kojima bi mravi bili izloženi u realnim uslovima nisu iste ćelije koje su korišćenje u studiji. Stručnjaci obično sakupljaju materijal iz biopsije i čuvaju ga u formaldehidu koji ima jak miris. Laboratorijski protokol je drugačiji i to je ono što ne ide u prilog ovoj studiji, smatraju neki stručnjaci.
Mravi su jeftiniji od formaldehida i uvek bi neko morao da obučava mrave, što znači da i dalje postoje finansijski troškovi, upozoravaju naučnici. Postavlja se i pitanje da li bi mravi ćelije raka otkrivali samo u laboratoriji, ili bi možda direktna interakcija sa pacijentom mogla dovesti do brže dijagnoze?
Ljudsko telo emituje mnoge mirise, pa je pitanje da li bi mravi mogli da ignorišu ostale mirise. Iako se veruje da su rezultati obećavajući, neko stručnjaci pitaju: „Da li pacijenti bili voljni da im mravi puze po celom telu i traže moguće ćelije raka“?
