Herpes virusi i infekcija koju izazivaju može da poveća rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 (T2D) među zaraženim osobama. Ovi rezultati dobijeni su tokom istraživanja koje su sproveli dr Tim Woelfle sa Ludwig-Maximilians University u Nemačkoj i njegove kolege. Nova studija objavljena je u časopisu Evropskog udruženja za proučavanje dijabetesa Diabetologia i otkriva da dva uobičajena herpes virusa mogu da poremete metabolizam glukoze i povećaju rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 (T2D) među inficiranim osobama.
Herpes virusi doživotno ostaju u telu čoveka
Herpes virusi su jedna od najčešćih vrtsi virusa kod ljudi, sa 8 trenutno poznatih tipova:
- herpes simpleks virus (HSV) 1 i 2
- virus varičela-zoster (VZV)
- Epstein-Barr virus (EBV),
- citomegalovirus (CMV) i
- humani herpes virusi (HHV) 6, 7 i 8.
Svi oni izazivaju doživotne, latentne infekcije kod svojih domaćina nakon početne, obično blage ili asimptomatske, primarne infekcije.
Oko 10 odsto svetske populacije boluje od dijabetesa tipa 2
Dijabetes tipa 2 jedna je od najrasprostranjenijih i najvažnijih metaboličkih bolesti, za koju se, prema podacima iz 2019. procenjuje da je ima oko 10 odsto svetske populacije. To predstavlja veliki teret mortaliteta, prvenstveno zbog posledica kardiovaskularnih bolesti. Nekoj osobi, na primer, može da se dijagnostikuje predijabetes, kada pokaže poremećen nivo glukoze na prazan stomak ili poremećenu toleranciju glukoze (IGT). Prethodne studije otkrile su da je stopa incidencije dijabetesa tipa 2 mnogo veća kod ljudi sa predijabetesom (7,6 odsto po osobi godišnje) nego kod osoba sa normalnom tolerancijom na glukozu (0,6 procenata po osobi godišnje).
Analizom krvi utvrđivano da li postoje herpes virusi u organizmu
Istraživanje je zasnovano na zdravstvenim podacima 1.967 ljudi u okviru KORA platforme za istraživanje zdravlja stanovništva na jugu Nemačke. Učesnici su prošli detaljne zdravstvene preglede na početku, u periodu od 2006. do 2008. godine a zatim su naknadno testirani tokom 2013. i 2014. godine na prisustvo humanih herpes virusa, rađeni su im oralni testovi tolerancije glukoze (OGTT) i meren glikozilirani hemoglobin (HbA1c) – prosečna vrednosti šećera u krvi u prethodna 3 meseca.
Prosečna starost učesnika studijske grupe bila je 54 godine – 962 (49 odsto) su bili muškarci i 999 (51 procenata) bile su žene. Rađene su dalje analize uzoraka krvi, kako bi se otkrilo prisustvo antitela na 7 od 8 poznatih humanih herpes virusa, koji bi ukazivali na prisustvo i primarnih i latentnih infekcija. Sledeće varijable za koje se zna da su povezane sa rizikom od dijabetesa, takođe su procenjene na početku: pol, starost, indeks telesne težine BMI, godine obrazovanja, status pušača (da/ne), fizička aktivnost u slobodno vreme (aktivno/neaktivno), dijabetes roditelja (da /ne) i hipertenzije (da/ne, definisano kao krvni pritisak veći od 140/90 mmHg).
Epstein-Barr virus je najzastupljeniji herpes virus kod ljudi
Prevalencija predijabetesa (IFG i IGT) bila je 27,5 odsto na početku i 36,2 procenata tokom praćenja, dok je dijabetes tipa 2 bio prisutan kod 8,5 odsto učesnika na početku analize i 14,6 procenata tokom praćenja. Od 1.257 dobrovoljaca sa normalnom tolerancijom na glukozu na početku, 364 je razvilo predijabetes, a 17 je razvilo T2D (dijabetes tipa 2) tokom srednjeg perioda praćenja od 6,5 godina. Autori su otkrili da su starost, BMI, pušenje i godine obrazovanja povezani sa rizikom pojedinca da razvije i predijabetes i T2D.
Testiranje krvi na početku studije pokazalo je da je Epstein-Barr virus EBV, najzastupljeniji herpes virus, sa 98 odsto uzorkovane grupe seropozitivnih, zatim herpes simpleks virus HSV1 (88 odsto), dok je humani herpes virus HHV7 bio zastupljen kod 85 procenata učesnika. Varičela-zoster virus pronađen je kod 79 odsto učesnika, citomegalovirus CMV kod 46 procenata, humani herpes virus HHV6 kod 39 odsto i herpes simpleks virus HSV2 kod 11 procenata ispitanika. Učesnici su bili seropozitivni na, u proseku, 4,4 herpes virusa na početku studije, i na 4,7 nakon praćenja, na kraju studije. Oko jedne trećine (34 odsto) bilo je pozitivno na više virusa na kraju perioda praćenja, 54 procenata imalo je isti broj, a samo 12 odsto bilo je pozitivno na manje virusa nego na početku. Iako su herpes virusi uporni i konstantno prisutni u telu domaćina, ne mogu uvek da se otkriju uz pomoć antitela u krvi. Infekcija se obično javlja u ranom detinjstvu, ali se može desiti i u kasnijoj životnoj dobi. Uglavnom, veća je verovatnoća da su posledica imunološkog odgovora na ranije neotkriven virus. Slično tome, osoba koja izgubi seropozitivnost ne može se smatrati „očišćenom“ od virusa i mnogo je veća verovatnoća da će biti u stanju mirovanja, koje se ne može otkriti.
Herpes virusi – herpes simpleks i citomegalo virus doprinose razvoju predijabetesa
Od sedam ispitanih herpes virusa, herpes simpleks virus HSV2 i citomegalo virus CMV bili su povezani sa incidencom predijabetesa među pojedincima sa normalnom tolerancijom glukoze. Pojedinci sa herpes simpleks virusom HSV2 imali su 59 odsto veću verovatnoću da razviju predijabetes, od onih koji su bili seronegativni, dok je infekcija citomegalo virusom CMV bila povezana sa 33 procenata povećanom incidencom predijabetesa.
Studija je otkrila da su i HSV2 i CMV dosledno i komplementarno doprineli razvoju predijabetesa, čak i ako se uzmu u obzir pol, godine, BMI, obrazovanje, pušenje, fizička aktivnost, dijabetes roditelja, hipertenzija, nivo masnoća u krvi, insulinska rezistencija i gladovanje. glukoza. Takođe je otkriveno da je HSV2 povezan sa nivoima HbA1c, nezavisno od drugih zbunjujućih faktora i prevalencije samog predijabetesa.
Kako herspes virusi doprinose razvoju predijabetesa?
Nemačkim istraživačima ostalo je da otkriju mehanizme pomoću kojih bi ovi virusi mogli da doprinesu razvoju predijabetesa. I HSV2 i CMV izazivaju hronične infekcije, koje mogu da menjaju imuni sistem stimulišući ili potiskujući njegovu aktivnost, što zauzvrat može da utiče na funkciju endokrinog (hormonskog) sistema. Prethodna istraživanja utvrdila su da postoje još nepoznati uzroci dijadetesa tipa 2, osim onih koji uključuju razvoj metaboličkog sindroma.
– Ovi rezultati naglašavaju vezu između virusa i predijabetesa i potrebu za dodatnim istraživanjima, koja bi trebalo da procene strategije prevencije virusa u javnom zdravlju, na primer, uz pomoć efikasnih vakcina protiv herpes virusa, koje bi trebalo razviti – zaključuju autori.
