Prof.dr Miloš Bjelović: Najčešći maligni tumor ili rak želuca je adenokarcinom Foto: Privatna arhiva / Shutterstock
Rak želuca se ne javlja „odjednom“ – obično se, kažu stručnjaci, razvija i nekoliko godina pre nego što se pojave prvi simptomi. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, od raka želuca je u svetu tokom 2020.godine umrlo 783 000 osoba.
Reč je o jednom od karcinoma koji u početnim stadijumima bolesti obično ne daje subjektivne tegobe. Kada je bolest već uznapredovala, javlja se gubitak apetita, mučnina, nagon na povraćanje, osećaj rane sitosti. Kasnije je prisutan i bol u epigastrijumu, uz malaksalost i gubitak telesne mase.
– Tumori želuca ili debelog creva koji krvare čest su uzrok anemije. Svaka anemija za koju ne postoji razlog zahteva ispitivanje i dijagnostiku, posebno u slučaju osoba srednje i starije životne dobi. Prisustvo palpabilne mase u gornjem delu trbuha ili u projekciji jetre, žutica, otok trbuha, kao i ili otežano disanje usled prisustva vode u plućima, već su manifestacije odmakle faze bolesti – kaže u razgovoru za eKlinika portal profesor dr Miloš Bjelović, specijalista opšte, digestivne hirurgije i onkologije i načelnik odeljenja za minimalno invazivnu hirurgiju gornjeg digestivnog trakta u Klinici za digestivnu hirurgiju – I hirurška, Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije.
Nauka još uvek nije definisala sve moguće razloge za pojavu raka želuca. Ipak, poznato je da može da ga izazove više faktora. Prof. dr Bjelović ističe da su neki od njih konzumiranje hrane bogate nitrozaminima (dimljena riba ili meso), hronični atrofični gastritis i hronični ulkus (čir) želuca udružen sa Helikobacter pylori infekcijom. Češće se sreće i kod osoba koje imaju krvnu grupu A, objašnjava naš sagovornik i navodi tipove ovog malignog oboljenja:
– Najčešći maligni tumor ili rak želuca je adenokarcinom. Čini čak do 95 odsto svih primarnih malignih tumora želuca, aporekla je epitelnih ćelija. Njegovo širenje može da dovede do perforacije (probijanja) zida i da zahvati pankreas i jetru. Takođe, može da se širi ka jednjaku ali i ka tankom crevu, uz metastaze na limfnim čvorovima i drugim organima. Primarni limfom želuca je drugi tumor po učestalosti i najčešći neepitelni tumor. Njegova učestalost raste, a čini 5 odsto tumora želuca. Poslednji po učestalosti su gastrointestinalni stromalni tumori, kojima pripada samo 1 procenat svih tumora želuca.
Prema rečima dr Miloša Bjelovića, koji je redovni profesor hirurgije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, primarni limfomi želuca spadaju u grupu limfoma čije je poreklo van limfatičnog tkiva u limfnim žlezdama. Uzrokuju ih hronična Helikobacter pylori infekcija, dugotrajna imunosupresivna terapija i HIV infekcija.
– Dijagnoza gastrointestinalnih stromalnih (GIST) tumora se postavlja endoskopskim pregledom i skenerom (CT) grudnog koša i abdomena sa kontrastom datim u venu i na usta. Endoskopski ultrazvuk takođe spada u standardnu dijagnostičku proceduru. U slučajevima kada je tumor manji od 2cm indikovano je endoskopsko praćenje, a kada je veći, operativno lečenje. Ono podrazumeva laparoskopsko uklanjanje tumora u celosti, uz očuvanje tumorske kapsule. Karcinoidi u želucu su retka pojava. Izgledaju kao crveno-ružičasti ili žuti nodusi pokriveni neizmenjenom sluznicom, ili kao polipoidne promene u želucu – opisuje profesor dr Bjelović.
Sagovornik našeg portala kaže da hirurško lečenje tumora predstavlja način borbe protiv lokalne bolesti. U slučaju kada je potrebna radikalna intervencija, hirurško lečenje podrazumeva uklanjaje dela organa koji je zahvaćen tumorom i regionalnih limfnih žlezda. Nažalost, prema njegovim rečima, druge terapijske opcije, kao što su hemioterapija, imunoterapija i zračenje nemaju mogućnost, ni kao cilj pokušaj izlečenja, već usporavanje rasta i širenje tumora.
– Standard lečenja je da se radi kao minimalno invazivna procedura (laparoskopija). Operacija se izvodi u opštoj anesteziji, sa brojnim prednostima u odnosu na klasičnu hirurgiju. Radikalna gastrektomija podrazumeva uklanjanje želuca (dela ili čitavog želuca) zahvaćenog tumorom. Ukoliko je uklonjen čitav želudac, deo tankog creva se spaja sa jednjakom i tako uspostavlja kontinuitet digestivnog trakta. U tom slučaju deo tankog creva menja želudac. Ako je sačuvan neki deo želuca, tanko crevo se spaja sa preostalim delom i tako uspostavlja kontinuitet. Limfne žlezde u okolini tumora se standardno takođe uklanjaju i naknadno pregledaju pod mikroskopom. Laparoskopska radikalna gastrektomija spada u velike hirurške intervencije i traje u proseku 3 – 4 sata. Na osnovu korelacije nalaza u toku operacije i rezultata biopsije određuje se stadijum tumorske bolesti – navodi prof.dr Bjelović.
Prema njegovim rečima, primena biološke terapije indikovana je kod tumora visokog malignog/metastatskog potencijala, tumora koji ne mogu da se uklone hirurški i metastatske bolesti. Biološka i imunoterapija predstavljaju savremene terapijske opcije. Hemioterapija se primenjuje i pre i posle operativnog lečenja kod značajnog broja pacijenata.
Laparoskopska hirurgija, takođe poznata i kao minimalno invazivna hirurgija, izvodi se kroz male hirurške rezove koji bukvalno, opisuje naš sagovornik, mogu da se pokriju hanzaplastom. Predstavlja savremeni hirurški pristup i naziva se još i „hirurgija koja se radi kroz ključaonicu“. Radi se tako što se kamera i dugi i precizni instrumenti uvode kroz trbušni zid uz hirurške rezove promera obično 0.5–1.5 cm.
– Prednost laparoskopske operacije u odnosu na otvorenu je ne jedna velika, već nekoliko malih ubodnih rana. Operativna trauma zbog preciznijeg rada je neupredivo manja. Smanjeno je i krvarenje u toku operacije, što smanjuje potrebu za transfuzijom krvi. Crevna funkcija se brže uspostavlja. Smanjen je nivo izloženosti infekcijama u toku i posle operacije, i manja je potreba za uzimanjem antibiotika. Takođe, značajno je smanjena i upotreba lekova protiv bolova. Skraćuje se vreme ležanja u bolnici posle operacije, oporavak je mnogo kraći, kao i vraćanje redovnim životnim i radnim aktivnostima. Ožiljci su neuporedivo manji uz bolji estetski efekat – kaže profesor dr Miloš Bjelović, koji je i predsednik Udruženja endoskopskih hirurga Srbije, sa više od 3.000 obavljenih endoskopskih intervencija u protekloj deceniji.
Kod standardnog postoperativnog toka, otpust iz bolnice se planira između šestog i osmog dana posle totalne gastrektomije, odnosno između četvrtog i petog dana nakon subtotalne gastrektomije. Procena stanja u postoperativnom toku vrši se na osnovu korelacije subjektivnog osećaja pacijenta, kliničke slike, laboratorijskih i podataka dobijenih drugim dijagnostičkim procedurama.
– Uobičajeno je da se pre otpusta iz bolnice uradi snimanje jednjaka i želuca sa vodotopivim kontrastom i barijumom, posle čega pacijent započinje sa unosom bistre tečnosti na usta. Na otpustu se takođe dobija terapija uz savete o načinu života i ishrane i termine obaveznih kontrola. U slučaju uobičajenog postoperativnog toka, pacijenti se vraćaju normalnim životnim i radnim aktivnostima unutar nedelju ili dve posle operacije. Svaka hirurška intervencija nosi rizik od komplikacija, ali su pri laparoskopskim intervencijama i one svedene na minimum – ispričao je za eKlinika portal profesor dr Miloš Bjelović, specijalista opšte, digestivne hirurgije i onkologije.