Vaskularna demencija je posledica propadanja moždanog tkiva usled poremećaja cirkulacije. Sve obično počinje usporenošću pri govoru, osobi je teško da usmeri pažnju, da organizuje svoje aktivnosti a u kasnijim fazama bolesti pacijentu je potrebna stalna pomoć, nega i nadzor drugih osoba. Stručnjaci naglašavaju da neke intelektualne smetenje i slabija pokretljivost nisu samo deo starosti, već i prvi znaci potencijalno teške bolesti.
Šta je vaskularna demencija?
Vaskularna demencija je drugi najčešći oblik demencije, smatra se da oko 55 miliona osoba boluje od nekog oblika demencije. Prema napomenama stručnjaka, ovaj podatak je vrh ledenog brega, jer veliki broj pacijenata i nije zvanično registrovan. Demencija je bolest s kojom se svaki pacijent bori na poseban način. Bolest napeduje različitim tempom, pa je moguće da jedan pacijent tokom dužeg vremena ima samo blage smetnje, a drugi izrazito brz razvoj bolesti.
– Za vaskularnu demenciju često se koristi i termin „vaskularno kognitivno oštećenje“, koje se odnosi na bilo koji stepen pada u intelektualnom funkcionisanju usled cerebrovaskularnih bolesti, dok bi izraz „vaskularna demencija“ označio takvu težinu kognitivnog pada da osoba nije samostalno funkcionalna (nije u stanju da korektno obavlja sve svakodnevne aktivnosti). Vaskularna demencija može nastati nakon što osoba doživi moždani udar, naročito ako su pogođeni delovi mozga odgovorni za govor, pamćenje ili ponašanje. Međutim, ovaj tip demencije može se javiti i kao posledica takozvanih “nemih” vaskularnih oštećenja mozga. Takva oštećenja se, ne oglašavaju naglim gubitkom funkcije nekog dela tela, što je tipično za moždani udar, već suptilnim promenama na mozgu koja su u početku neprimetne – kaže za portal eKlinika docent na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu neurolog dr Aleksandra M. Pavlović.
Težina moždanog udara snažan prediktor demencije
O postojanju tih “nemih” vaskularnih oštećenja mozga svedoče ožiljci takvih promena na snimcima magnetnom rezonancom mozga. Dr Pavlović objašnjava da je često da osoba doživi ishemijski (tromboza) ili hemoragijski (krvarenje) moždani udar, a da snimci mozga pokažu tragove već postojećih a do tada „nemih“ lezija, za koje se do tog momenta nije znalo.
– Neke statistike govore da je rizik za nastanak demencije u narednih 30 godina nakon preživljenog ishemijskog moždanog udara veći dva puta, a posle doživljenog moždanog krvarenja (hemoragije) čak tri puta. Težina moždanog udara, izražena skorom na skali koja se skraćeno naziva NIHSS (National Health Institutes Stroke Scale), jedan je od najsnažnijih prediktora demencije, ali i starije životno doba, ponavljani moždani udar i naročito dijabetes – precizira dr Aleksandra M. Pavlović koja je i član Odbora za demencije pri Evropskoj ogranizaciji za moždani udar (European Stroke Organisation, ESO).
Moguća je i meštovita demencija
U početnim fazama bolesti vaskularna demencija obično se ispoljava usporenošću u govoru, osobi je teško da usmeri i održava pažnju, ima problem da promeni temu razgovora, otežano planira i organizuje svoje aktivnosti, dok se tek kasnije razvijaju smetnje pamćenja, kaže dr Pavlović
– Sa druge strane, Alchajmerova bolest tipično počinje smetnjama kratkoročnog pamćenja koje u prvo vreme mogu da budu blage i teško uočljive. Obolele osobe zaboravljaju imena ljudi, predmeta, brojeve telefona, neki razgovor, gde su šta ostavili, koga su upoznali, šta su se dogovorili, pri čemu se, u početnim stadijumima bolesti, odlično sećaju ranijih dogadjaja iz prošlosti. Kod vaskularne demencije su karakteristična i druga ispoljavanja bolesti kao što su smetnje hoda, gubitak ravnoteže, padovi, teškoće kontrole mokrenja, teže gutanje, izmene ličnosti i pad raspoloženja. Vaskularna demencija se može ispoljiti naglo ili postepeno, korak po korak, ali i da bude šunjajuća, neprimetna, što je tipično za Alchajmerovu bolest. Alchajmerova bolest i vaskularna demencija su dva najčešća oblika demencije i moguće je da jedna osoba ima preklapanje i zajedničko delovanje patoloških procesa što se naziva mešovita demencija – objašnjava nam doc dr Aleksandra M. Pavlović.
Šta sve utiče na prognozu vaskularne demencije?
U literaturi se obično navodi da pacijenti sa vaskularnom demencijom imaju za 3 do 5 godina kraće preživljavanje u odnosu na osobe obolele od Alchajmerove bolesti. Pre svega, zbog kardiovaskularnih komorbiditeta, ranijeg nastanka nepokretnosti koja sa sobom nosi moguće komplikacije (zapaljenje pluća, dekubitalne rane, tromboza dubokih vena nogu, itd.), kao i veće verovatnoće da dožive novi moždani udar, objašnjava dr Pavlović.
– Mogu postojati izolovane manje ishemijske lezije, koje se nazivaju lakunarnim infarktima ili lakunama, ali i slivene promene u beloj masi mozga koje se nazivaju leukoarajozom ili razređenjem bele mase mozga. Takođe, se mogu opisati i mala ili takozvana mikrokrvarenja, atrofija mozga i prošireni perivaskularni prostori (prostori oko krvnih sudova). Stepen težine ovih oštećenja prikazanih na magnetnoj rezonanci mozga može se gradirati prema skalama koje se koriste u svetu, kao što je Fazekas-ova skala, gde se nepostojanje vaskularnih oštećenja označuje sa skorom 0, a najteže lezije sa skorom 3. Na prognozu vaskularne demencije u velikoj meri utiče postojanje drugih bolesti, kao što su oboljenja srca, krvnih sudova, postojanje hipertenzije, dijabetesa i pušenje – naglašava dr Pavlović.
Važno je sprečiti nove moždane udare
Dijagnoza vaskularne demencije postavlja se neurološkim pregledom koji otkriva karakteristične neurološke ispade, objašnjava doktorka Pavlović.
– Međutim, bolest treba dokazati na snimcima mozga, skenerom ili magnetnom rezonancom, pri čemu prednost ima magnetna rezonanca kao metoda koja preciznije prikazuje vaskularne promene na mozgu i jasnije isključuje druge bolesti. Kod osoba sa kognitivnim padom usled cerebrovaskularnih bolesti, važno je sprečitu pojavu novih moždanih udara ili nastanak novih lezija. To znači da je potrebno energično lečiti faktore rizika (arterijska hipertenzija, dijabetes, povišene masnoće u krvi) za nastanak moždanog udara i “nemih” vaskularnih oštećenja mozga. Rana rehabilitacija posle moždanog udara važna je komponenta oporavka bolesnika, ali je treba primenjivati oprezno i ciljano, prema savetima stručnjaka – kaže docent dr Aleksandra M. Pavlović.
Postoje i retki nasledni oblici vaskularne demencije
Najčešći faktori rizika za vaskularnu demenciju su starenje, prethodni moždani udar, ponavljani moždani udari, hipertenzija, dijabetes i pušenje, a na snimcima mozga postojanje lakunarnih ishemija, slivenih lezija bele mase i atrofije mozga.
– Važna je činjenica da postoje i drugi faktori udruženi sa nastankom vaskularne demencije kao što su socioekonomski status, premorbidni intelektualni nivo i postojanje depresije. Postoje retki nasledni oblici vaskularne demencije kod kojih se bolest javlja u svakoj generaciji ili se genetska greška desi “de novo” (bez ranije pojave u porodici), i oni su identifikovani i u našoj sredini – objašnjava dr Pavlović.
Pacijenti u odmaklim fazama zavise od pomoći drugih osoba
Dr Pavlović kaže za portal eKlinika da dijagnoza demencije bilo kog tipa ima postojanje teškoće sa obavljanjem svakodnevnih životnih aktivnosti, kao što su sposobnost obolele osobe da sama ide u kupovinu, plaća račune ili putuje javnim prevozom.
– Osobama sa demencijom treba pomoć oko spremanja hrane, uređivanja kuće, pranja veša i upotrebe lekova jer sami nisu u stanju da adekvatno ili uopšte obave ove zadatke. U odmaklim stadijumima demencije postoji problem sa samostaranjem, pa obolele osobe zahtevaju pomoć oko hranjenja, oblačenja i lične higijene – naglašava dr Pavlović.
Jednom nastalo oštećnje moždanog tikva se ne može otkloniti
U ovom momnetu u svetu ne postoji specifično lečenje kognitivnog pada usled cerebrovaskularnih bolesti, odnosno vaskularne demencije, kaže dr Pavović i precizira da se jednom nastalo oštećenje moždanog tkiva ne može otkloniti.
– U slučaju akutnog moždanog udara, primena lekova i tehnika za otvaranje zapušenog krvnog suda, kao što je davanje intravenske trombolize, odnosno leka za razbijanje tromba, smanjuje rizik od demencije za 24 odsto. Van akutne situacije, postoje razni lekovi i preparati kojima se pokušava popravljanje moždane cirkulacije, a čija je efikasnost podržana rezultatima laboratorijskih istraživanja ili na manjem broju ispitanika- objašnjava dr Pavlović.
Vaskularna demencija u Srbiji
Kao najveći problem kada je reč o vaskularnoj demenciji kod nas dr Pavlović navodi kasno prepoznavanje i zanemarivanje smetnji intelektualnog funkcionisanja ali i smetnji hoda, ravnoteže, pokretljivosti uošte, koje se često prepisuju “normalnom starenju“, čime se odlaže odlazak kod lekara.
– Drugi problem je, smatram, olako shvatanje i zanemarivanje vaskularnih faktora rizika, kao što su povišen pritisak, šećer i masnoće, pušenje i zloupotreba alkohola, a ovo su dobro poznati i korektibilni faktori rizika i za moždani udar i za vaskularnu demenciju. To znači da korekcijom ovih faktora (prestanak pušenja i zloupotrebe alkohola) i lečenjem ovih bolesti (hipertenzija, dijabetes, hiperlipidemija, neke srčane bolesti i drugo) možemo u značajnoj meri sprečiti poremećaje moždane cirkulacije i smatnjiti rizik za nastanak ovog pa i drugih tipova demencije – ističe dr Pavlović.
Faktori rizika na koje se može uticati
Docent dr Pavlović naglašava da je su brojne studije pokazale da pored ovih navedenih, postoje i drugi, do skoro zanemareni faktori rizika, na koje se može uticati.
– Postoje prediktori koji su vezani za takozvani koncept „moždane rezerve“, koji je baziran na opservaciji da isti stepen oštećenja mozga ne dovodi kod svih osoba do istog stepena kognitivnog pada; naime, kao da su neke osobe „otpornije“ na nastalo propadanje nervnih ćelija i mogu da ga u izvesnoj meri kompenzuju. Ovaj fenomen se povezuje sa premorbidnim stanjem mozga, a povezan je sa stepenom obrazovanja, inteligencijom u ranom uzrastu, aktivnostima u slobodno vreme, statusom zaposlenosti i socijalnim relacijama pre oštećenja mozga, na primer pre moždanog udara – precizira dr Pavlović.
Pad raspoloženja, depresija, apatija
Pad raspoloženja i gubitak interesovanja, depresija i apatija, često se viđaju kao deo kliničke slike vaskularne depresije. Sa druge strane, brojne studije su povezale psihosocijalne stresore i depresiju sa povećanim rizikom za moždani udar, objašanjava dr Pavlović.
– Pre dva meseca objavljeni su rezultati prospektivne studije koja je pokazala da su čak i blagi simptomi depresivnosti u grupi ispitanika iz populacije starijih od 50 godina bili udruženi sa povećanjem rizika za moždani udar, kardiovaskularne bolesti i demenciju – naglašava dr Pavlović.
Usamljenost i povećan rizik od koronarne bolesti
Zamoli smo dr Pavlović da nam objasni u kojoj meri je značajna sredina u kojoj živi pacijent za razvoj bolesti. Da li na primer podsticajno okruženje može da uspori tok bolesti?
– Postoje istraživanja koja su ukazivala na povezanost usamljenosti kod starijih ljudi i povećanog rizika za koronarnu bolest, moždani udar i kognitivni pad, ali ova povezanost može se delimično objasniti postojanjem raznih hroničnih onesposobljavajućih bolesti koje ograničavaju kretanje i socijalne interakcije ljudi. Faktor koji se nezavisno od drugih bolesti i stanja povezuje sa kognitivnim padom, je zapravo socijalna izolacija. Tako je pokazano da su osobe sa nekim izmenama kognicije i snažnom socijalnom mrežom, uključujući i članove porodice, tek u kasnijim fazama bolesti razvijali teži kognitivni pad, odnosno duže su bili stabilnog stanja. Sa druge strane, okolina osobe sa demencijom treba da se informiše o bolesti i dobije praktične savete od stručnjaka koji se odnose na komunikaciju sa obolelim i prevladavanje potencijalnih izmena ponašanja koje se mogu pojaviti – naglašava dr Pavlović.
Pacijenti često zahtevaju pomoć i negu u specijalizovanim ustanovama
Sa progresijom vaskularne demencije pacijent postaje sve više zavisan od okoline i pomoći drugih. Dr Aleksandra M. Pavlović naglašava da osobe u ranim stadijumima demencije treba da borave u stabilnoj sredini, bez velikih promena u okruženju, bilo što se tiče životnog prostora, bilo što se tiče osoba.
– U odmaklim stadijumima demencije često se iscrpu kapaciteti porodice da se u kućnim uslovima stara o osobi sa demencijom, koja obično ima ne samo kognitivne već i motorne smetnje, teško je pokretna, ne uzima samostalno hranu, ne kontroliše mokrenje i stolicu, a može da ima i izmene ponašanja i raspoloženja i zahteva 24-časovni nadzor i negu. Tada je često neophodno smestiti obolelu osobu u specijalizovanu ustanovu, gde postoji osoblje obučeno za pomoć i staranje o bolesnicima sa kognitivnim izmenama i drugim zdravstvenim problemima – kaže za portal eKlinika dr Pavlović.
