Alchajmerova bolest se često teško dijagnostikuje i izaziva dileme, pa više pate i oboleli i porodica

Iako se Alchajmerova bolest tradicionalno povezuje sa poznih 65 godina i više, savremena istraživanja i klinička praksa pokazuju da se simptomi sve češće javljaju kod znatno mlađih ljudi. Takav pomak dovodi do brojnih dilema, pogrešnih predstava i odlaganja dijagnostikovanja, što dodatno otežava suočavanje sa bolešću.

Zašto demencija i Alchajmerova bolest u početku ne daju upadljive simptome

Demencija, kao najkarakterističnija prateća manifestacija Alchajmerove bolesti, obuhvata čitav spektar simptoma. Gubitak pamćenja, poteškoće u komunikaciji, oscilacije raspoloženja i postepeno slabljenje sposobnosti logičkog rasuđivanja postaju sve izraženiji kako bolest napreduje. Ipak, početni stadijumi su često neupadljivi, što dovodi do toga da se promene pogrešno tumače kao posledica stresa, umora ili savremenog ubrzanog života.

Preporučujemo

Upravo ta suptilnost ranih simptoma čini period dijagnostikovanja toliko osetljivim i emocionalno zahtevnim.

Funkcionalan život u ranim fazama je moguć: Kako iskoristiti maksimum?

Uprkos progresivnoj prirodi, rani stadijumi bolesti ostavljaju dovoljno prostora za aktivan, smislen i relativno autonoman život. Mnogi oboleli ostaju u mogućnosti da obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti, učestvuju u planiranju budućnosti i neguju svoje hobije i interesovanja. Njihov identitet, unutrašnji svet i emocionalni kapacitet u tim fazama ostaju daleko očuvaniji nego što se često pretpostavlja.

Važno je naglasiti da bolest ne briše želju za druženjem, stvaranjem i povezivanjem sa drugima; naprotiv, ta potreba ostaje snažna i može predstavljati snažan oslonac u borbi sa izazovima koje Alchajmer donosi.

Alchajmerova bolest u mlađim godinama izaziva niz nesporazuma i nedoumica

Posebnu pažnju zahteva rana pojava Alchajmerove bolesti koja može pogoditi ljude već u četrdesetim ili pedesetim godinama. Takav razvoj događaja gotovo je uvek praćen dugim periodima dvoumljenja i pogrešnih dijagnostičkih interpretacija, jer se retko sumnja na demenciju u tako ranoj životnoj dobi.

Međutim, pravovremena dijagnoza ima ogroman značaj. Ona omogućava započinjanje terapija koje mogu usporiti napredovanje bolesti, planiranje života u skladu sa novim okolnostima i pripremu okruženja za adekvatnu dugoročnu podršku.

Kako bolest napreduje, simptomi postaju izrazito promenljivi. Dan započet bistrim mislima i stabilnim raspoloženjem može se završiti pojačanom zbunjenošću, anksioznošću ili razdražljivošću. Te oscilacije nisu pod kontrolom obolele osobe i ne odražavaju njenu volju, karakter ili emocije, već su posledica promena u moždanim procesima.

Razumevanje te nepredvidivosti ključno je za sve koji su uključeni u podršku obolelima. Ono omogućava blag i empatičan pristup, lišen predrasuda i nerealnih očekivanja.

Komunikacija kao jedna od najvećih prepreka

Komunikacija o Alchajmerovoj bolesti često je velika prepreka, kako za obolele, tako i za njihove najbliže. U mnogim situacijama razgovori o stanju vode se indirektno, u trećem licu, kao da je obolela osoba odsutna čak i kada je prisutna. Takav pristup može produbiti osećaj usamljenosti, stida i nerazumevanja. Direktan, topao i iskren razgovor, naprotiv, donosi osećaj uvažavanja i poštovanja i može u značajnoj meri olakšati emocionalno stanje osobe koja se suočava sa dijagnozom.

Obostrano poricanje otežava stvari, kao i drugi brojni stereotipi

Poricanje je dodatni izazov. Često se javlja u najbližem okruženju, koje teško prihvata činjenicu da bolest može istaći prve tragove kod nekoga ko izgleda vitalno, funkcioniše „normalno“ ili je „premlad“ za takvu dijagnozu. Iako dobronamerne, izjave koje umanjuju ozbiljnost simptoma mogu delovati obeshrabrujuće i stvarati utisak da obolela osoba ne biva shvaćena ozbiljno.

Brojne predrasude i stereotipi vezani su za Alchajmerovu bolest: od uverenja da oboleli više nisu u stanju da vode smislen život, do pogrešnog poistovećivanja bolesti sa potpunim društvenim povlačenjem. Važan zadatak savremenog društva je borba protiv stigmatizacije demencije. Osobe koje žive sa ovom bolešću i dalje imaju svoje snove, preferencije, emocije i potrebu da budu viđene i prihvaćene takve kakve jesu.

Podrška i razumevanje ne bi trebalo da budu ograničeni samo na porodicu, već društvo u celini treba da razvije veću senzibilisanost i spremnost na pomaganje.

(eKlinika.rs)