Medicinski informativni portal
Naslovna / Moja priča

Kako je kada te majka ne prepoznaje, Alchajmerova bolest pokreće brojne strahove

Piše: Marijana M.Rajić
17:00 - 05. 10. 2022.

Jedino osobe koje brinu o nekome ko ima demenciju znaju kroz šta prolaze, a strahovi, nedostatak institucionalne podrške i nemoć da pomognu bližnjima koji ih ne prepoznaju i mogu sebe da povrede, čine život još težim, priča Ljiljana Kalinić koja neguje majku Maru, obolelu od Alchajmerove bolesti

Alchajmerova bolest Ljiljana Kalinić Plašim se da se niz Alchajmerove bolesti u našoj porodici ne nastavi, ali brinući o majci nemam vremena da me strah savlada: Ljiljana Kalinić sa majkom Marom Foto: Privatna arhiva

Alchajmerova bolest, najčešći oblik demencije, porodici Ljiljane Kalinić (61) je potpuno promenila život. Demencija je, što je čak i lekarima bilo neverovatno i šokantno, najpre pogodila oca. Ubrzo nakon njegove smrti, u svoje tamne lavirinte bez izlaza je odvela majku Maru.

Frapantan nalaz magnetne rezonance i ogroman šok – Alchajmerova bolest

Starost je Ljiljanine roditelje pre nekoliko godina dovela iz okoline Lazarevca u Zemun, u porodičnu kuću. Da joj budu bliži i da im svima bude lakše. Promene su najpre primetili kod oca, koji je u porodičnoj istoriji imao slučajeve senilnosti. Voleo je i da popije po neku čašicu, pa su njegove povremene ispade zaboravnosti i „gubljenja“ opravdavali time. Nisu prekomerno, priča nam Ljiljana, uticali na svakodnevno funkcionisanje, bilo je podnošljivo. Ubrzo je, nažalost, i preminuo. Međutim, njegova dijagnostikovana demencija je bila blagi uvod u ono što je Ljiljanu i njenu porodicu čekalo.

Doktorka koja je gledala magnetnu rezonancu koju smo uradili oboma, umalo se nije onesvestila. Nije tako čest slučaj da oba roditelja imaju neki oblik demencije. Za razliku od oca, u maminoj porodici nije bilo nikoga sa Alchajmerom ili sličnim problemima. Svi njeni su bili dugovečni. Sama mama je bila „vatra“ od žene. Iako nije imala mnogo škole, bila je visprena, radoznala, sve je zanimalo… Iako smo bili radnička porodica, među prvima smo imali televizor, automobil… Sve je to ona nekako lako nosila svojom energijom, držala i gurala porodicu, čuvala decu, unuke… Mogla je sve – priča u intimnoj ispovesti za naš portal Ljiljana Kalinić, inženjer elektrotehnike iz Zemuna, majka troje dece, supruga, sestra i ćerka.

Očeva smrt, majka tone i Alchajmerova bolest polako preuzima

Dok je otac bio živ, majka se, opisuje nam Ljiljana, nekako i držala. Međutim, njegova smrt je uslovila da se bukvalno „raspadne“ i sve, za kompletnu porodicu, kreće nizbrdo i vrlo traumatično. To je, i stručnjaci kažu, tipično za demenciju – da je neki ogroman stres aktivira.

– Kada sam „vratila film“, shvatila sam da je i ranije bilo nekih naznaka da nije sve kako treba. Ali, kod starijih ljudi to jednostavno pripišete godinama, tome da svi zaboravljamo. Recimo, njih dvoje su bili naizgled potpuno funkcionalni. Stan je bio perfektno uredan, sve na svom mestu. Mislim da je njena neuspela operacija katarakte sa tronedeljnim boravkom u bolnici bila ozbiljan okidač i da nije dobro reagovala na lekove za bolove. Tada sam primetila da ima halucinacije i da govori o događajima koji se nisu desili, verujući u njih. Pričala je da su ih doktori tri dana pre operacije držali u nekom podrumu, o nekim bahanalijama poznatih i nepoznatih. Po dolasku kući se malo povratila. Ali, na bazi pregleda i nalaza koje smo imali, dijagnoza je postavljena i to je bilo to: Alchajmerova bolest – priseća se naša sagovornica bolnog saznanja.

Alchajmerova bolest je učinila da me majka ne prepoznaje

Osobe koje boluju od Alchajmerove bolesti tek u pojedinim trenucima koji bukvalno bljesnu ali i brzo nestanu, pokazuju obrise svesnosti. Život sa njima je prepun suprotnosti, zbunjujućih situacija, nemogućih za razumevanje. Ljiljana upozori ljude da u razgovoru sa Marom budu spremni i za razne, možda i neprijatne stvari, a ona to vrlo često uradi potpuno mirno, fino, svedeno, normalno, reklo bi se čak i svesno. Na primer, Nadu iz Udruženja za Alchajmerovu bolest uvek prepozna na televiziji, pa joj to posle i kaže. No, već u sledećem trenutku, mogu da nastupe traumirajuće halucinacije, strahovi, velika uznemirenost…

– Majka ne zna ko sam ja, pitala sam je to. Misli da sam jedna fina žena koja mnogo radi i eto, tako, tu je da joj pomogne. Ni drugu ćerku, moju sestru Mirjanu ne prepoznaje. Zanimljivo je da ponekad, kada se naljuti na mene zna da pita ljutito: „Je l’ znaš ti da sam ti ja majka?“ U početku je od moje dece, njenih unuka, mislila da su njena. Ljutila se da hoću da joj ih uzmem. Moja srednja ćerka je često kod nas i dosta mi pomaže oko nje. Pitala me je jednom, recimo, kada će da dođe majka moje ćerke, da je upozna… Bolno je to sve, neverovatno. Ali nekako, sa tim se saživite jer nema se vremena za očajavanje. Život sa nekim koga je uzela Alchajmerova bolest odlikuje prvenstveno strah da nešto sebi ne uradi, da se ne povredi… Bole vas njihovi strahovi od ljudi kojih se oni boje u halucinacijama – opisuje dalje Ljiljana svakodnevne nedaće:

U trenucima kriza nemamo kome da se obratimo za pomoć

– Pored Alchajmera, majka koja je prešla osamdesetu, potpuno je zdrava. Pije jedino svoju terapiju za demenciju, ništa više od nekih drugih lekova. A čega se ja najviše bojim? Neke njene druge bolesti i toga da bi možda morala da završi u bolnici. Tu agoniju drugima ne možemo ni da objasnimo, pa čak ni medicinskim radnicima. Šta bi oni sa njom tamo? Mislim da bi to bio kraj. Njihove rutine, to kako funkcionišu, spavanje „na jedno oko“ da se ne povrede, nadzor kamerama… to je deo našeg svakog dana. Moja sreća u nesreći je to što radim u prostoru kuće. Pa opet, i tako, ne postoji minut slobodnog vremena, sve se daje u nadzor nad majkom. Ponekad, kad bih i mogla da odmorim malo, grize me savest. Nedavno je imala veliku, na sreću prolaznu krizu vezanu za korišćenje toaleta, koji još uvek koristi sama. Nešto je krenulo kako ne treba, došlo je do progresije bolesti i prosto je zaboravila i to… Nerazgovetno je govorila, ispuštala samo šišteća slova i zvuke… Nisam znala kome da se obratim i pitam šta da radim, stisla sam zube i dušu i radila ono što moram da majka bude čista, uredna, zbrinuta i koliko – toliko sigurna.

Šta još mogu da uradim?

Česti su trenuci, priča nam Ljiljana, kada je majka depresivna, nezadovoljna… Mrzovoljna, pa i gruba. Sve joj smeta. Onda se upita: pa, šta ja još mogu da uradim? A zna odgovor… Svesna je da to iz Mare govori bolest, ali jednostavno, pogađa to čoveka, ne može da ne pogodi, priznaje nam. Dementne osobe su nestrpljive, užurbane, često ne mogu da sačekaju ni minut kada nešto žele da urade, pa sebe dovode i u opasnost.

Nemoguće je, konstatujemo i mi, „izmeriti“ taj nivo stresa kome su izloženi oboleli, ali i njihove porodice.

– Živimo u jednoj vrsti neophodnog zatvora i za nju i za mene. Oblačenje, doručak, kupanje, sve po redu kao kod malog deteta, ali dete vas barem nešto razume… Mislim da je moja majka Mara sada na intelektualnom nivou deteta od samo nekoliko godina. I ponaša se baš kao dete. U toj užurbanosti, radi mnoge stvari koje čak i zna da ne bi smela, a ipak to učini. Onda se ja onako ljudski naljutim na nju, pa se ugrizem za usnu, jer znam da nema koristi – kaže naša sagovornica.

Dnevni boravci nephodnost i jedina šansa da se pomogne i obolelima i njihovim porodicama

U svet ovih osoba jednostavno ne može da se prodre. Mara je naučila da bude tu, u Zemunu, kod Ljiljane i njene porodice. Ljiljanina sestra Mirjana, doktorka u Nišu, koja bi želela da pomogne i sestri i majci, to nije u prilici. Mara se jednostavno nakon dva ili tri dana uznemiri i želi nazad, u sigurnost okruženja na koje je navikla. Bezbroj pitanja našu sagovornicu Ljiljanu muči iz trena u tren. Kako to da majka zna, oseća da negde nešto neće, i želi „kući“, a ne zna, na primer, čemu služi kvaka na vratima ili kako da promeni program na daljinskom upravljaču?

– To za sada nije objasnila čak ni nauka. Retki trenuci čak ne ni odmora, već malog predaha, dešavaju nam se četvrtkom, kada u okviru pilot-projekta Dnevnih boravaka za osobe obolele od demencije, vodim majku u mz „Gazela“ na dvočasovno druženje. Kada uđe na ta vrata, dešava se nešto neverovatno, i to ne samo njoj. Kao da im se otvori neki novi Svemir, koji jedino oni razumeju. Ona obožava da boji, onda mi se sva srećna pohvali time što je uradila. Pevaju, verovali ili ne, punog glasa, i to sve, od reči do reči. Jednom je mojoj sestri na pitanje kako joj je tamo rekla da se tu niko ne stidi da pusti glas, da ih nije sramota ničega… Mi, negovatelji, ni tada ne odmaramo. Ali, mnogo nam znači svest da su na sigurnom i da se osećaju bolje, razmenjujemo iskustva i bar na ta dva sata odahnemo – ističe Ljiljana Kalinić važnost borbe za otvaranje što više dnevnih centara na teritoriji Srbije, ne samo Beograda.

Nemam vremena za strah i misli o tome da li nešto slično čeka mene ili moju decu

Naša sagovornica o svemu ovome govori sa neverovatnom mirnoćom. Potresla nas je svojom iskrenošću i na neki način, obavezala da se kao poslenici javne reči što više založimo da inicijativa za otvaranje dnevnih centara ne ostane samo slovo na papiru. Pitali smo je na kraju, uz mogućnost da nam ne odgovori ako je to previše potresa, boji li se da to može nekada, sutra, da pogodi nju, sestru, decu…

Plašim se. Moja sestra Mirjana koja je lekar, i više. U stalnom je strahu da li to što su nam oba roditelja sa demencijom može da pokrene bolest i kod nas. Ali, nekako, ja nemam vremena da razmišljam ni o sebi, a kamoli o bolesti. Pročitala sam podatak da se po nekim istraživanjima ljudi stariji od 60 godina više boje Alchajmerove bolesti od karcinoma, i tek sada to razumem. Strašno je zaboraviti sve, nemati svest o sadašnjem trenutku, ni o prošlosti. A opet, živeti se mora – ispričala je za naš portal Ljiljana Kalinić, kojoj potpisnik ovih redova u ime redakcije zahvaljuje na poverenju.

TEME:
Dugotrajna bolrst
19:27, 05. 10. 2022. Odgovori

Jako teska i dugotrjna bolest. Prepusteni su da o njima brinu njihova deca i nestrucna lica koja moraju da placaju jer im duze od 5 godina treba 24-casovni nadzor. Nisu dovoljni dnevni centri vec i SVI domivi za stare treba da imaju po jedno odeljenje za obolele od alchajmera. Potpuno su diskriminisani i ne mogu da dobiju dodatak za tudju negu niti placeni pampers. Sistem ih apsolutno ne priznaje i ne prepoznaje njihove potrebe ni muke njihovih statatelja. Mene majkavne prepoznaje, ali ja prepoznajem nju. I da, uz sve to se pitas da li ces i ti biti takav. Zaista se mora poboljsati status obolelih.

Dušica
21:02, 05. 10. 2022. Odgovori

Moja majka takođe boluje od vaskularne demencije.
Država bi trebalo i takvim pacjentima da se pozabavi, makar kroz dnevne boravke i olakšaju, pored obolelih i nama koji brinemo o njima.
Dušica

Niš

Mira
21:27, 05. 10. 2022. Odgovori

Razumem Vas ,sestra i ja smo prošle kroz to sa našom majkom.Bilo je strašno,ni posle tri godine od njenog odlaska nismo se oporavile.

Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend