Osobe sa hipohondrijom imaju veoma specifičan odnos prema svom telu i okolini. Njih karakterišu nepoverenje, i sumnjičavost. Foto: Shutterstock /Lična arhiva
Hipohondrija je preokupiranost sopstvenim zdravljem i simptomima, uz sumnju, pa ponekad i verovanje da je osoba obolela od neke bolesti. Po pravilu, to su najteže bolesti, koje kako veruju pacijenti, lekari nisu u stanju da prepoznaju. Hipohondrija je stanje praćeno velikim strahom od bolesti i jakom patnjom usled čega je narušeno svakodnevno funkcionisanje. Pacijent se poistovećuje sa bolešću, podvrgava beskrajnim pregledima i traži najbolje doktore da bi na kraju dobio odgovor koji boli više od zastrašujuće bolesti i glasi: “Nije Vam ništa”.
Osobe koje pate od hipohondrije retko misle da imaju običnu prehladu i najčešće veruju da su oboleli od teškog oblika karcinoma ili neke retke, komplikovane ili smrtonosne bolesti.
– Hipohondrija se zvanično tretira kao mentalni poremećaj, čija je ključna karakteristika preokupiranost sopstvenim zdravljem i simptomima. Osoba stalno sumnja da je teško obolela, a ponekad i veruje u to, što je veoma uznemirava. Ovo je praćeno intenzivnim strahom od bolesti, najčešće i strahom da je osoba već obolela. Strah, ipak, nije dovoljan da bi se neko okarakterisao kao osoba koja boluje od hipohondrije. Tu su ključni sumnja i preokupiranost – kaže za portal eKlinika psihijatar dr Vladan Starčević, redovni profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Sidneju i profesor po pozivu na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Osoba koja pati od ovog mentalnog poremećaja često se zbog stalne sumnje i preokupiranosti podvrgava raznim pregledima, konsultuje stručnjake različitih specijalnosti, stalno traži odgovore na svoje dileme i sumnje i usled toga dolazi i do konflikta između pacijenta i lekara.
– Doktori ne znaju kako da izađu na kraj sa takvim pacijentima, šta da rade, kako da ih razuvere, kako da im pomognu. Istraživanja su pokazala da osobe sa hipohondrijom gotovo uvek tumače telesne simptome u smislu neke telesne katastrofe, što je poznato kao “katastrofisanje”. Većina nas kada oseti neki telesni simptom ne pomisli “ovo je rak ili infarkt”. Međutim, osobe koje su sklone hipohondriji vrlo ozbiljno shvataju svaki simptom, koji je uvek alarm, znak da se nešto loše događa u telu. “Desiće mi se nešto strašno ili mi se već dešava, ali to lekari nisu još otkrili”. Simptom sam po sebi nije toliko bitan, važan je odnos prema simptomu i tumačenje u smislu telesne katastrofe – objašnjava dr Starčević.
Postoji normalna zabrinutost zbog bolesti, na primer strah zbog epidemije virusa infekcije covid 19. Ipak, granica između normalnog straha od bolesti i hipohondrije nije uvek jasna i dr Starčević kaže da je „fluidna“ granica odlika većine mentalnih poremećaja.
– Ovde bih se pozvao na opšta dva kriterijuma za određenje mentalnog poremećaja. Prvi kriterijum se odnosi na patnju, uznemirenost, duševni bol ili „trpnju“ zbog problema koji osoba ima. U slučaju hipohondrije, sumnja, preokupiranost i strah su sveprožimajući ili preplavljuju osobu tako da ona jako pati. Drugi kriterijum je poremećaj u funkcionisanju. Ukoliko osoba sve podredi svojim preokupacijama, sumnjama i strepnjama i ne može da funkcioniše profesionalno, partnerski, interpersonalno, socijalno ili na druge načine, onda je to znak da je granica pređena – precizira prof. dr Starčević.
Sagovornik portala eKlinika kaže i da ne postoje telesni simptomi koji bi bili specifični za hipohondriju. Osoba može da ima čitavu lepezu simptoma, na primer stomačne tegobe, glavobolju ili bolove u bilo kojem delu tela.
– Nema specifičnih simptoma, ali specifično je tumačenje u smislu telesne katastrofe. Na primer, ukoliko neko ima uporne glavobolje, koje mogu biti veoma teške, to se obično interpretira kao znak tumora mozga. U toj situaciji mnogo je važnija sumnja, strah od konkretne telesne bolesti, nego sam simptom. Ta ista osoba može posle nekoliko meseci ili godina, da doživi neki drugi simptom, ali ga opet interpretira kao fatalnu bolest, pa stomačne tegobe, na primer, tumači kao rak želuca – naglašava prof. dr Starčević.
Vladan Starčević je profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Sidneju u Australiji. Autor je više od 300 radova u stručnim časopisima i poglavlja u knjigama posvećenim stanjima straha, hipohondriji i efektima digitalnih tehnologija na mentalno zdravlje. Kao jedini autor ili jedan od urednika, napisao je i devet knjiga. Američka izdavačka kuća Oxford University Press 2005. godine objavila je njegovu knjigu „Stanja straha kod odraslih. Vodič kroz kliničku praksu“. (Drugo izdanje je objavljeno 2010. godine).
Nauka još nema definitivan odgovor na pitanje: “Šta je uzrok hipohondrije?“ Pojedine pretpostavke i teorije tumače hipohondriju kao posledicu genetskih faktora i/ili određenih iskustva.
– Osobe sa hipohondrijom imaju veoma specifičan odnos prema svom telu i okolini. Njih karakterišu nepoverenje, i sumnjičavost. “Simptom koji osećam ukazuje da se nešto dešava, ne verujem ni sopstvenom telu ni lekarima koji me razuveravaju i govore da nije u pitanju neka ozbiljna bolest”. Ukoliko posmatramo razvojno, to nepoverenje može da nastane u detinjstvu zbog nepovoljnih odnosa sa roditeljima, na primer u smislu nezadovoljavanja najvažnijih potreba deteta ili njegovog direktnog odbacivanja. Takva iskustva predstavljaju plodno tlo za razvoj hipohondrije. Osobe koje su sklone anksioznosti ili depresiji takođe imaju veću verovatnoću da obole od hipohondrije – kaže prof. dr Starčević.
Istraživanja i klinička praksa pokazuju da sklonost hipohondriji može da bude u funkciji izloženosti bolesti i porodičnog fokusa na zdravlju i bolestima tokom odrastanja.
– Deca vide šta je bolest, nekada vide i šta je smrt, vrlo rano se suoče sa teškim i neprijatnim telesnim stanjima i situacijama. Ona odrastaju uz spoznaju da neka opasnost preti iz sopstvenog tela. Deca posmatraju i upijaju porodične obrasce emocionalnog reagovanja i ponašanja koji su vezani za bolesti, smrt i umiranje. Na takvoj podlozi može da se razvije hipohondrija. Osobe koje su bile bolešljive kao deca takođe su više sklone da budu preokupirane zdravljem – kaže prof. dr Starčević.
Kada za nekog kažemo da je hipohondar, ta reč često ima negativnu konotaciju. Stigmatizacija pojma hipohondrije naročito je prisutna u anglosaksonskim društvima, kaže prof. dr Starčević.
– U anglosaksonskom svetu su na sceni pokušaji da se naziv hipohondrija izbaci i da se preimenuje, velikim delom zbog njegove stigmatizacije. U poslednjoj reviziji američke klasifikacije mentalnih poremećaja (DSM-5) iz 2013. godine, hipohondrija je nestala iz klasifikacionog sistema. Zamenjena je sa dva poremećaja, od kojih se jedan odnosi na strah od bolesti, a drugi na somatske simptome. U međunarodnoj klasifikaciji bolesti (ICD-11), koja se koristi i u Srbiji, zadržan je termin hipohondrija – objašnjava dr Starčević.
Kada je u pitanju lečenje, profesor dr Starčević navodi da je prvi problem kako prići osobama koje pate od hipohondrije, ali i dodaje da moramo imati na umu da iza svakog čoveka koji pati od hipohondrije postoji neka priča, neki razlog za preokupiranost bolešću.
– Često sam video da je narušen odnos između lekara i pacijenta koji pati od hipohondrije. Lekari ne žele više da vide tu osobu. Nekada to poprima prilično ružne, pa i brutalne oblike. Pacijenti se redovno osećaju da su odbačeni, da ih niko ne razume, da im niko ne veruje, a lekari misle da su ti pacijenti „razmaženi“, da traže pomoć i u isto vreme je odbijaju. Teško je te osobe razuveriti i reći: “Tebi nije ništa, ti nisi teško bolestan”. Osobe koje pate od hipohondrije toliko su se vezale za bolest, pa ako kažete da oni nisu bolesni, vi kao da ih odbacujete kao ličnost, ne samo što kažete “ti nisi bolestan”, nego i “ti manje vrediš“ – ističe dr Starčević.
Pacijenti obično traže dodatne preglede, analize i ispitivanja, a prof. dr Starčević navodi da sa pacijentom treba da se otvoreno razgovara i iznese vlastito mišljenje o njihovoj svrsishodnosti.
– Naravno, druga je stvar da li će pacijenti prihvatiti to mišljenje. Oni su toliko preokupirani bolešću i uplašeni da ne vredi da ih razuveravate i da im kažete da nisu oboleli, jer su oni to već mnogo puta čuli pre vas. Lekar ili terapeut mora da nađe neki drugi „kanal“ da pristupi pacijentu – smatra prof. dr Starčević.
Poslednjih godina veoma je popularna kognitivno – bihevioralna terapija čiji je fokus na tumačenju telesnih simptoma. Zadatak terapeuta jeste da pokuša da otvori nove perspektive pacijentu gde je jedan od ključnih zadataka prihvatanje da simptomi nužno ne znače tešku bolest.
– Kognitivno-bihevioralna terapija je pokazala dobre rezultate, naročito kod pacijenata koji imaju veći stepen uvida i jaču motivaciju da rade na svom problemu. Drugi pristup je baziran na psihodinamičkoj terapiji i zahteva više vremena. Tu su ciljevi ambiciozniji u smislu promene ličnosti, ali nisu svi pacijenti podobni za ovaj oblik terapije. Lekovi takođe mogu da pomognu, naročito kod onih pacijenata koji uz hipohondriju imaju izražene simptome depresije ili anksioznosti. Koriste se pojedini antidepresivi, ali dolaze u obzir i benzodijazepini ako se primenjuju pažljivo i u jasno određenim situacijama – naglašava dr Vladan Starčević.