Ako vas više ništa ne potresa – ovo morate da znate: Nauka zna šta se dešava kad srce „otupi”

Sećate li se trenutka kada ste pročitali vest o ratu, zemljotresu, gladi ili masovnoj pucnjavi i… nastavili da skrolujete? Bez suza. Bez besa. Bez onog stezanja u grudima koje je nekada dolazilo spontano. Ako vam se to desilo, verovatno ste se zapitali: Šta nije u redu sa mnom?

Odgovor je ohrabrujući, iako pomalo neprijatan. Najverovatnije je sve u redu sa vama. Ono što doživljavate ima ime: zamor od saosećanja. I ne pogađa hladne ljude. Pogađa upravo one koji predugo i previše brinu.

Kada briga nema granice, telo i mozak uvode zaštitu

Termin „compassion fatigue“ prvi put je 1992. godine upotrebila medicinska sestra i istraživačica Karla Džoinson, opisujući emocionalnu iscrpljenost medicinskih radnika. Psiholog Čarls Figli kasnije je ovaj pojam definisao kao stanje napetosti i preokupiranosti traumatičnim iskustvima drugih ljudi.

Danas znamo da ovo stanje ne pogađa samo lekare, medicinske sestre, socijalne radnike ili novinare. U eri stalnih notifikacija, može pogoditi svakoga od nas. Naš mozak ne pravi jasnu razliku između patnje kojoj svedočimo uživo i one koju gledamo na ekranu. Aktiviraju se slični neuronski krugovi, uključujući sistem takozvanih ogledalskih neurona. Kada gledamo tuđu bol, deo našeg mozga reaguje kao da smo i sami u opasnosti.

Jedna vest je podnošljiva. Dve su teške. Ali desetine tragedija pre doručka, iz dana u dan, mesecima i godinama, predstavljaju kontinuirano mikro-izlaganje traumi. U jednom trenutku, mozak uključuje zaštitni mehanizam. Isključuje intenzitet osećanja. Ne zato što smo loši ljudi. Već zato što smo preopterećeni.

Kako izgleda zamor od saosećanja u stvarnom životu

Ovo stanje ne dolazi dramatično. Ne slama nas odjednom. Uvlači se tiho.

Možda primetite da:

• čitate vest o humanitarnoj katastrofi i odmah prelazite na sledeću objavu
• osećate razdražljivost umesto tuge kada neko podeli ličnu tragediju
• postajete cinični prema humanitarnim akcijama
• izbegavate vesti jer „nemate snage više“
• osećate emocionalnu udaljenost čak i prema bliskim ljudima

Ovo poslednje je posebno bolno. Jer emocionalna obamrlost ne ostaje ograničena na svet na ekranu. Može se preliti u porodicu, partnerstvo, roditeljstvo. Tada više ne govorimo samo o informisanosti. Govorimo o iscrpljenosti nervnog sistema.

Paradoks: što više patnje gledamo, manje je osećamo

Intuitivno bismo pomislili da će nas stalno izlaganje tragedijama učiniti empatičnijima. Međutim, istraživanja pokazuju suprotno.

Psiholog Pol Slovik proučavao je fenomen koji naziva „psihičko utrnuće“. Njegove studije pokazuju da ljudi snažnije reaguju na priču o jednom detetu koje gladuje nego na statistiku o milionima ugroženih. Naš kapacitet za empatiju nije neograničen. On se ne širi proporcionalno broju žrtava. Naprotiv, pod velikim brojkama počinje da slabi.

To nije moralni pad. To je kognitivno ograničenje. Ljudski mozak evoluirao je da brine o maloj grupi ljudi iz neposrednog okruženja. Nije dizajniran da svakodnevno procesuira patnju milijardi. Kada količina informacija nadmaši naš emocionalni kapacitet, dolazi do gašenja.

Empatija nije isto što i saosećanje

Neurološka istraživanja Tanje Singer sa Instituta Maks Plank otkrila su važnu razliku. Empatija, odnosno osećanje tuđe boli kao sopstvene, aktivira centre za bol u mozgu. Saosećanje, odnosno briga sa željom da pomognemo, aktivira centre povezane sa toplinom, povezanošću i nagradom. Empatija bez granica može dovesti do emocionalnog sagorevanja. Saosećanje koje ima jasne okvire može biti održivo.

U studijama je pokazano da osobe koje razvijaju svesno saosećanje, na primer kroz meditativne tehnike, pokazuju veću otpornost i stabilnije emocije, čak i kada su izložene tuđoj patnji. One koje su trenirale isključivo empatiju, imale su veći nivo distresa. Drugim rečima, nije problem u tome što osećamo. Problem je kada se potpuno preplavimo tuđom boli bez unutrašnje zaštite.

Zašto je važno da ovo razumemo

Zamor od saosećanja nije samo lični problem. On je društveni fenomen. Društvo iscrpljenih ljudi ne postaje pravednije. Postaje ravnodušnije. Kada smo emocionalno potrošeni, manje smo sposobni da reagujemo, da pomognemo, da se uključimo tamo gde zaista možemo nešto da promenimo.

Briga bez granica ne čini nas plemenitijima. Ona nas može učiniti nefunkcionalnima. Ne možemo uzimati vodu iz praznog bunara.

Šta možemo da uradimo

Rešenje nije potpuno zatvaranje očiju. Ali jeste postavljanje granica. Možemo:

• ograničiti vreme provedeno uz vesti
• birati jednu temu kojoj ćemo se posvetiti dublje, umesto da površno pratimo sve
• povezati informisanost o konkretnom problemu ili akciji makar ona bila mala
• uvesti rutine koje regulišu stres, poput šetnje, fizičke aktivnosti ili svesnog odmora bez ekrana

Kada svedočimo patnji, a zatim učinimo makar mali korak, zatvaramo krug između osećanja i delovanja. Kada taj krug ostane otvoren, u njemu se taloži nemoć.

Održivo saosećanje

Ne možemo osećati sve za sve, u svakom trenutku. Naš mozak to jednostavno ne dozvoljava. Ali možemo osećati iskreno za nekoga. Možemo se zadržati na jednoj priči. Možemo pomoći tamo gde smo zaista prisutni. Održivo saosećanje nije performans brige o svemu. To je tiha, promišljena praksa brige o onome što nam je dostupno.

Ako ste primetili da vam je srce otupelo, to ne znači da ste izgubili sposobnost da volite ili brinete. Možda samo znači da vam je potreban predah. A predah nije ravnodušnost. Predah je zaštita kapaciteta da ponovo osetimo.

(eKlinika.rs)