„Saosećajna komunikacija” trebalo bi da bude obavezan deo procesa lečenja u kliničkoj praksi, smatraju istraživači sa Texas A&M University. Ozbiljno bolesni pacijenti i članovi njihove porodice suočavaju se sa intenzivnom emocionalnom patnjom. Čak i jedna reč može da uplaši kako pacijenta tako i porodicu i natera ih da se osećaju obespravljenima i može i da negira efikasnost zajedničkog donošenja odluka.
Saosećajna komunikacija je sastavni deo lečenja
Istraživači sa Texas A&M University smatraju da saosećajna komunikacija može da pomogne lekarima da identifikuju reči i rečenice koje nikada ne bi trebalo da kažu pacijentima. Naime, oni su izdvojili takozvane „nikad reči” koje ne bi trebalo da se izgovaraju ni pod kojim okolnostima, ponudili im metode kako da sami uoče svoje „nikad reči“ i umesto njih koriste neki prihvatljiviji jezik.
U nedavnom radu objavljenom u Mayo Clinic Proceedings, dr Leonard Berry, ugledni profesor marketinga na Mays Business School pri Texas A&M University i kolege iz Henry Ford Health u Detroitu, tvrde da uprkos brzom napretku u lečenju ozbiljnih bolesti kao što su rak, uznapredovala srčana insuficijencija ili plućna bolest u završnoj fazi, određene deklarativne izjave samo mogu da izazovu dodatni strah kod pacijenata.
Ozbiljno bolesni pacijenti i njihove porodice su uplašeni, „hvataju” se za svaku izgovorenu reč lekara
Saopštavanje prirode, svrhe i predviđenog trajanja često složenih tretmana i postavljanje realnih očekivanja o tome šta oni nude neprestano se susreću u iskustvima pacijenata i uglavnom izazivaju strah, intenzivne emocije, osećaj nedostatka medicinske stručnosti i ponekad nerealnu nadu za izlečenje, naglašavaju istraživači.
– Intenzivna, zastrašujuća priroda takvih razgovora može da dovede do toga da kliničari pribegnu naučenim komunikacijskim navikama ili deklarativnim izjavama. Budući da su ozbiljno bolesni pacijenti i njihove porodice razumljivo uplašeni, oni se „hvataju“ za svaku reč koju njihov lekar izgovori. Ozbiljna bolest nije samo stvar fizičke patnje, već i emocionalne patnje. Ponašanje doktora, uključujući njihovu verbalnu i neverbalnu komunikaciju, može da pogorša ili smanji emocionalnu patnju – navodi profesor dr Leonard Berry podsećajući da lekari koriste „neosetljiv jezik“ u saopštavanju kritičnih informacija i obično to čine ne shvatajući uopšte kakvu su nepotrebnu „uzbunu“ napravili ili povredili pacijente i porodicu.
Saosećajna komunikacija ne treba da sadrži takozvane „nikad reči“
Pacijenti i porodice moraju da se osećaju „psihološki bezbedno“ u komunikaciji sa zdravstvenim radnicima, navodi dr Berry, uključujući izražavanje zabrinutosti zbog predloženog plana lečenja ili prenošenje svojih strahova. Istraživači kažu da ako lekari reaguju koristeći „nikad reči“, oni mogu da potkopaju poverenje pacijenata i porodica da slobodno govore.
– Takozvane „nikad-reči“ zaustavljaju svaki razgovor. One preuzimaju moć od pacijenata čiji su sopstveni glasovi od suštinskog značaja za donošenje optimalnih odluka o njihovoj medicinskoj nezi – ističe profesor Berry.
Anketirajući kliničare, istraživači su napravil listu takozvanih „nikad reči“ i fraza među koji su najčešće:
- Ne možemo ništa drugo da uradimo
- Neće joj/mu biti bolje
- Ne brinite
- Hoćete li da sve uradimo?
- Potrebna je „borba“
- Ne znam zašto ste toliko čekali
- Šta su vaši drugi doktori rekli/predložili/uradili?
U drugoj studiji specifičnoj za negu obolelih od raka, kliničari su pitani za reči ili fraze koje nikada ne bi koristili u razgovoru sa pacijentom, a pre svega to su:
- Nemojmo sada da brinemo o tome
- Imate sreće što je u pitanju samo 2. faza
- „Pali“ ste na hemoterapiji.
Na primer, fraza „nećemo sad da brinemo o tome“ uopšte nije nikakv odgovor na legitimnu zabrinutost pacijenta, već je i odbacivanje, ukazuju istraživači. Takođe, isticanje da je rak u ranoj fazi zvuči kao da pacijent treba da oseća zahvalnost i da tu nema prostora za pacijentovu anksioznost i strah od raka. A na hemoterapiji pacijenti nisu „pali“ već tretman nije podjednako delotvoran kod svakog.
Šta lekari u stvari treba da kažu pacijentima?
Zdravstveni radnici mogu započeti dijalog pozivanjem na iskrena, promišljena pitanja i odgovore pacijenata i porodica. Profesor Berry savetuje da lekari treba da podstaknu pacijente da govore i to na vrlo jednostavan način, obraćajući im se „Koja pitanja imate za mene?“ umesto: „Imate li pitanja?“ jer prva forma pitanja poziva na iskren razgovor.
Istraživači preporučuju alternativni jezik, kao i obrazloženje za svaku „nikad frazu“. Na primer:
- Umesto Neće joj biti bolje, doktor bi mogao da kaže Brinem se da neće biti bolje, na ovaj način će lekar zameniti čvrsto negativno predviđanje izrazom zabrinutosti
- Umesto da kažu pacijentu Morate da se borite, doktor bi trebalo da kaže Zajedno ćemo se suočiti sa ovom teškom bolešću kako bi pacijentima bilo jasno da iza sebe imaju tim.
