Iako surovo ponašanje postoji kod oba pola u detinjstvu i među vršnjacima, način na koji se ispoljava je različit. Devojčice su češće verbalno i emocionalno agresivne, što može da ostavi dugotrajnije posledice. Dečaci su fizički grublji i imaju drugačiji model ponašanja. Vaspitanje, biološki faktori i društvene norme igraju ključnu ulogu u ovim razlikama.
Prestiž, dokazivanje, dominacija: Zašto devojčice i dečaci pokazju agresivnije ponašanje
Deca su nevina, neiskvarena i vole čistim srcem, ali sa prvim ulascima u kolektiv ponekad kreću i manje poželjna ponašanja. Naravno, u najvećem broju slučajeva reč je o prolaznim epizodama želje sa prestižom, dominacijom ili dokazivanjem, koju deca posebno u najranijem uzrastu ne umeju dobro da kanališu jer njihov proces sazrevanja tek počinje. Polaskom u školu ona postaju svesnija, ali su i izazovi veći. Društvene mreže i rano korišćenje mobilnih telefona doprineli su češćim socijalnim kontaktima, ali i povećali šansu za neželjena ponašanja, poput digitalnog nasilja i među vršnjacima.
Pretežno je mišljenje da je vršnjačkog nasilja bilo uvek u relativno maloj meri, ali smo za njega teže saznavali. Na sreću, vršnjačko nasilje je ipak ekstrem i zadatak kompletne zajednice i društva je da radi na njegovoj prevenciji u svim okruženjima, od porodičnog do školskog ili nekog drugog ambijenta u kome se deca kreću (sport, različite kulturne ili zabavne aktivnosti)
1. Oblik agresije i razlika u ispoljavanju: Šta češće rade devojčice, a šta dečaci
Istraživanja pokazuju da su dečaci skloniji fizičkoj agresiji (guranje, udaranje, tuče), dok devojčice češće koriste socijalnu i emocionalnu agresiju (ogovaranje, isključivanje iz grupe, manipulacija), posebno prema vršnjakinjama, odnosno drugim devojčicama. Ovaj oblik agresije često može delovati surovije jer je suptilniji, teže primetan i lakše ga je „kamuflirati“, a obično je i dugotrajniji.
2. Biološki faktori – hormoni i mozak
Testosteron kod dečaka utiče na veću impulsivnost i fizičku agresiju. Estrogen i oksitocin kod devojčica mogu doprineti boljoj socijalnoj povezanosti, ali i sposobnosti manipulacije u međuljudskim odnosima. Neurološke studije pokazuju da devojčice brže razvijaju delove mozga odgovorne za emocije i komunikaciju, što ih čini veštijima u psihološkom nadmudrivanju.
3. Uticaj društva i vaspitanja
Dečaci se češće uče da svoju agresiju ispoljavaju direktno i otvoreno („Kaži šta misliš!“), dok se kod devojčica nepoželjno ponašanje često potiskuje („Budi fina!“). Upravo ovi modeli mogu dovesti do pasivno-agresivnog ponašanja, ali i upozoriti na njega. U školskom okruženju devojčice ranije shvataju važnost socijalne hijerarhije i ona češće koriste ogovaranje, emotivnu ucenu ili isključivanje drugih kao način kontrole.
4. Evolutivna perspektiva i podeljena mišljenja psihologa
Neki psiholozi smatraju da je ovakvo ponašanje evolutivno korisno. Njihov adut je stanovište da su muškarci kroz istoriju često rešavali konflikte fizičkom snagom, a žene su razvile sofisticiranije strategije opstanka kroz socijalne igre i mreže uticaja.
Ipak, više istraživanja je pokazalo da iako dečaci češće ispoljavaju fizičku agresiju, devojčice su sklonije opisanoj relacijskoj agresiji. To uključuje manipulaciju društvenim odnosima, ogovaranje, bulling i isključivanje vršnjaka iz zajednice. Ova razlika postaje izraženija oko treće godine života i nastavlja se tokom razvoja.
Jedna studija je pokazala da devojčice češće koriste reaktivnu agresiju, gde reaguju na percipiranu provokaciju, dok dečaci češće koriste proaktivnu agresiju. Ona jenamerna i usmerena ka postizanju nekog cilja. Ove razlike, kažu naučnici, definitivno mogu biti posledica kombinacije bioloških faktora, poput hormonskih uticaja, ali i socijalizacije. Društvene norme i očekivanja itekako oblikuju različite obrasce ponašanja kod dečaka i devojčica.
Razumevanje ovih razlika je ključno za razvoj adekvatnih strategija intervencije i podrške, prilagođenih specifičnim potrebama dece različitog pola.
