Zašto je važno pričati bebi?

Beba ne zna da govori, ona prepoznaje samo glas najbližih osoba... U njenim pokretima – svet nepoznatih osećanja. A majka pokušava da razume. Da pogodi. Da prevede tišinu.  U toj svakodnevnoj, često neprimetnoj igri pogleda, dodira i osmeha, krije se mnogo više nego što mislimo

I baš tu, u toj tišini između prvih suza i prvih reči, naučnici su otkrili nešto što menja način na koji gledamo na majčinstvo, vezu sa bebom i jedno od najosetljivijih stanja kroz koje žena može da prođe...

U prvim godinama života deteta, odnos između majke i bebe presudan je za formiranje emocionalnog i socijalnog zdravlja deteta. U središtu ovog odnosa nalazi se sposobnost majke da prepozna i imenuje misli i osećanja svog deteta (mind-mindedness). To nije samo razumevanje osnovnih potreba poput gladi ili pospanosti, već prepoznavanje kada je beba radoznala, tužna, zabrinuta ili srećna – i verbalizacija tih osećanja na način koji beba može da oseti i razume.

Preporučujemo

Nova istraživanja Univerzitetskog koledža u Londonu pokazuju da ovakvi emocionalno posebni a pre svega topli trenuci između majke i deteta nisu samo važni za razvoj bliskosti, već direktno utiču na nivo hormona oksitocina kod bebe – hormona koji podstiče osećaj sigurnosti, poverenja i emocionalne povezanosti.

Oksitocin – hormon ljubavi i poverenja

Oksitocin se često naziva „hormonom ljubavi“, jer igra ključnu ulogu u stvaranju osećaja povezanosti i poverenja između ljudi. Kod majki se oslobađa tokom dojenja, maženja, igre i zagrljaja, a kod beba – kada osete da su viđene, shvaćene i voljene.

Ono što je posebno otkriveno u ovoj studiji jeste da kada majka govori bebi o njenim osećanjima – na primer: „Vidim da si uplašena“ ili „Deluješ srećno što si pronašla igračku“ – to povećava nivo oksitocina kod bebe. A što je više oksitocina, to su deca otpornija na stres, bolje se povezuju sa drugima i lakše razvijaju emocionalne veštine.

Postporođajna depresija: kada tišina postaje prepreka bliskosti

Međutim, ono što može značajno poremetiti ovaj prirodni proces jeste postporođajna depresija – stanje koje pogađa skoro svaku petu majku tokom prve godine nakon porođaja. Ove žene se često osećaju tužno, preplavljeno, otuđeno, a ponekad i nesposobno da se emotivno povežu sa svojim detetom.

Naučnici su otkrili da kod majki koje pate od postporođajne depresije, nivo oksitocina može biti niži – i kod njih, i kod njihovih beba. To može stvoriti začarani krug: beba prima manje emocionalnih signala, pa se teže umiruje i oseća manje sigurnosti, dok se majka zbog toga oseća još više frustrirano, usamljeno i nedovoljno „dobra“ u svojoj novoj ulozi.

Studija je pokazala da su majke sa postporođajnom depresijom ređe uključene u mind-mindedness – manje govore o emocijama i mislima svojih beba, što dodatno utiče na smanjeni oksitocin i kod njih i kod deteta. Upravo tu se otvara prostor za intervenciju.

Rešenje koje može promeniti tok ranog razvoja

Uočavanje i verbalizacija bebinog unutrašnjeg sveta – makar to bio i jednostavan komentar „Vidim da si uzbuđen što si me video“ – može imati višestruko lekovit efekat. Ne samo za bebu, koja tako uči da razume i reguliše svoja osećanja, već i za majku – jer ovakvi trenuci grade osećaj uspeha, bliskosti i sigurnosti u roditeljskoj ulozi.

Upravo tu leži važna poruka: podržavanje majki koje se bore sa postporođajnom depresijom ne mora da počne sa lekovima – može da počne sa rečima. Edukacijom i podsticanjem mind-mindednessa, majke mogu ponovo da izgrade most ka svojoj bebi, ka sebi, i ka zdravijem zajedničkom početku.

Zašto je ovo važno i za celokupno društvo

Razumevanje bio-psiholoških mehanizama koji oblikuju rani razvoj deteta nije samo akademska tema. To je osnova za kreiranje efikasnijih programa podrške majkama, boljih neonatalnih politika i prepoznavanja ranih rizika za mentalno zdravlje – kako majke, tako i deteta.

Zato je svaki topli, nežni razgovor sa bebom – iako beba  još ne govori – više od običnog trenutka. To je seme buduće emocionalne sigurnosti, otpornosti i zdravlja.

Razgovarate li vi sa svojom bebom?