Manipulacija decom posle razvoda ostavlja neizbrisive tragove na duši i njihovom mentalnom zdravlju

Za dete, razdvajanje roditelja u svakom slučaju znači da mama i tata više nisu zajedno i da se kompletan sistem funkcionisanja menja, što je u svakom slučaju ozbiljan stres.

– Razvod roditelja ubraja se u jedno od najstresnijih iskustava koje se može doživeti, a činjenica je da pogađa jako veliki broj dece i mladih. Koliko tačno – teško je reći, jer osim što znamo da se u Srbiji okonča svaki treći/četvrti brak, postoji sve više parova koji se odlučuju da žive u nekonvencionalnim porodicama, bez formalnog sklapanja braka, a i takvi se rastaju ne ulazeći u statistiku, kaže Sanja Kalaba, specijalizant psihijatrije i integrativni dečiji i adolescentni psihoterapeut u edukaciji.

Za decu je od samog razvoda gori roditeljski sukob

Istraživanja i klinička praksa nedvosmisleno pokazuju da je za decu „dobar razvod“ bolji nego „loš brak“, jer ono što deci šteti nije razvod sam po sebi već roditeljski sukob, koji se vremenski proteže obično na duži period pre, a često i nakon formalnog raskida bračnog ugovora.

Po njenim rečima, u stručnoj praksi se sreću tri osnovna oblika razvoda:

• razvod kao sklapanje posla u kojem roditelji nemaju blizak ni prijateljski odnos, ali dogovaraju se oko deteta fer i korektno
• prijateljski razvod, u kojem roditelji zaista ostaju prijatelji, druže se i održavaju blizak odnos
• visokokonfliktni razvod

Karakteristike i posledice visokokonfliktnog razvoda

– Postoje brojne definicije visokokonfliktnog razvoda, ali preovladavaju one koje u obzir uzimaju položaj deteta. Prema velikoj većini definicija, visokokonfliktni razvod karakterisan je time da roditelji ne uspevaju svoje partnerske probleme da stave po strani u odnosu na roditeljski odnos, nego nastavljaju sukobe u kojima su potrebe deteta zanemarene. Različita istraživanja pokazuju da deca iz visokokonfliktnih razvoda braka roditelja 2-5 puta češće imaju kliničke simptome u vidu problema ponašanja u odnosu na decu čiji su se roditelji mirno razveli – kaže naša sagovornica koja je i TA savetnik pod supervizijom.

Polemike oko definicije “otuđenja deteta” kao posledice roditeljske manipulacije

Kalaba objašnjava i da se stručna javnost već neko vreme globalno bavi pojmom „otuđenja deteta” u okviru visokokonfliktnih rastanaka roditelja u smislu uticaja jednog roditelja na odvajanje (otuđenje) od drugog. Neki autori smatraju da je otuđenje sindrom koji treba da predstavlja zasebnu dijagnostičku kategoriju pa postoje ozbiljne indicije da bi mogao da se nađe i u novim izdanjima Dijagnostičog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM) i u Medicinskom šifarniku bolesti (MKB). Pojedini autori prepoznaju otuđenje, ali ne smatraju da treba da bude zasebna dijagnoza jer zapravo predstavlja vid emocionalnog zlostavljanja. Jedan broj njih (pretežno u Sjedinjenim Američkim Državama), zalaže se za tezu da se radi o narušavanju privrženosti deteta  jednom roditelju pod uticajem drugog roditelja a ima i gledišta da je u pitanju manipulacija u vidu „ispiranja mozga“ deteta.

– Apsolutni konsenzus oko konceptualizacije pojma nije postignut, ali ono što struka širom sveta nepobitno prepoznaje jesu ponašanja roditelja koja su usmerena ka narušavanju odnosa deteta sa drugim roditeljem, svesno ili nesvesno, i da navedeno predstavlja kršenje prava deteta i rizik od emocionalnog zlostavljanja, bilo da ta ponašanja nazovemo otuđenjem, manipulacijom ili nekim trećim imenom – dodaje.

Koji su razlozi ovakvog ponašanja roditelja

– Mnogi roditelji neposredno po razvodu budu u stanju šoka, psihološke krize i ne znaju da se nose sa novonastalim okolnostima – objašnjava terapeut i navodi još neke potencijalne uzroke.

– Moguće je da su imali  toliko mučan partnerski odnos da se ne mogu odvojiti od sopstvenih emocija. Pojedini ne uviđaju svoj deo odgovornosti i nisu voljni da menjaju ponašanja u interesu deteta. Kod nekih su prisutni i problemi iz ličnih ranih iskustava (izostanak odnosa sa svojim roditeljem/roditeljima, napuštanje od strane roditelja, zanemarivanje, zlostavljanje),  mogu da projektuju sopstvene strahove (npr. od gubitka ljubavi deteta) ili osećaj krivice (npr. za neuspeh braka) na dete, pa mogu nastojati da kroz otuđenje očuvaju samopoštovanje (javno dokazivati da je drugi roditelj kriv za razvod i loš odnos).

Kod roditelja koji otuđuju decu češće se nalaze poremećaji ličnosti (ili barem elementi poremećaja ličnosti) nego u opštoj populaciji. Većina ovih procesa odvija se nesvesno, ali to nikako ne amnestira roditelja od obaveze da preuzme odgovornost.

– Neki roditelji svesno manipulišu situacijom, pa i decom, radi postizanja materijalnih ciljeva i dobiti. Kompleksna ljudska priroda ponekad biva vođena najrazličitijim interesima – kaže za eKliniku Kalaba.

Ovo su najčešći primeri manipulisanja decom

• preterano ugađanje detetu (dozvoljavanje detetu da jede puno slatkiša, da ostaje duže budno, da igra igre i gleda filmove koji nisu dozvoljeni kod drugog roditelja)
• izostavljanje pozitivnih iskustava s drugim roditeljem (jedan roditelj biva odsutan zbog posla ili bolesti, a drugi roditelj potpuno ignoriše pozitivna iskustva koja je dete s njim imalo, ne spominje ga, uklanja zajedničke fotografije, igračke i otklanja svaku mogućnost asocijacije deteta na odsutnog roditelja)
• prenaglašavanje propusta drugog roditelja (jedan roditelj zakasni po dete na trening, a drugi roditelj govori o tome da ga je „zaboravio, ostavio, da mu nije važan“ i slično, priča bližnjima o tome, odvodi dete u CZSR, prijavljuje zanemarivanje)
• preterano zadiranje u odnos deteta i drugog roditelja (često zvanje telefonom dok je dete kod drugog roditelja, nametanje svojih pravila ponašanja dok je dete kod drugog roditelja, stalno zapitkivanje o načinu provođenja vremena, o hrani koju dete jede, odeći koju „tamo“ nosi i slično)
• opstruiranje kontakata deteta i drugog roditelja (zabranjivanje kontakata ili osmišljavanje izgovora da se kontakti ne održe poput treninga, pregleda, rođendanskih proslava, prehlade, učenja za test baš u vreme predviđeno za druženje s drugim roditeljem)
• pokazivanje nelagode kada dete ostvaruje dobar odnos s drugim roditeljem (pokazivanje tuge, ljutnje, straha, zabrinutosti – rečima ili ponašanjem, u nekim slučajevima i ignorisanje deteta, emocionalno zahlađenje)
• slanje dvostrukih poruka detetu (verbalno podsticanje deteta na susret s drugim roditeljem, a propraćeno plakanjem)
• negativno komentarisanje drugog roditelja
• lažno optuživanje za zlostavljanje (npr. nagovarati dete da kaže da ga je drugi roditelj tukao, dodirivao po intimnim delovima tela i slično, kad to nije istina)
• dopuštanje drugim članovima porodice/familije ili prijateljima da otuđuju dete (baba i deda stalno u lošem kontekstu govore o drugom roditelju)
• deljenje neprimerenih informacija s detetom (o sudskom postupku, o bračnom odnosu, o nasilju kojem dete nije svedočilo)
• obrtanje uloga dete-roditelj (traženje od deteta da brine o osećajima roditelja, verbalno ili neverbalno)
• zamenjivanje biološkog roditelja novim partnerom (insistiranja da se novi partner zove tata ili mama)
• ohrabrivanje detetove ljutnje prema drugom roditelju
• ograničavanje komunikacije deteta i drugog roditelja
• uskraćivanje informacija o detetu drugom roditelju (npr. oko preseljenja, zdravlja)
• podsticanje osećaja krivice kod deteta ako se lepo provede s drugim roditeljem
• nemogućnost odvajanja slike sebe i deteta (npr. sugerisanje detetu da je drugi roditelj ostavio „nas“)

Reagovanje i posledice kod dece

Kalaba objašnjava da, nažalost, posledice po mentalno zdravlje dece mogu biti jednake posledicama koje ostave drugi načini zlostavljanja.

– Naravno da simptomatologija koju vidimo zavisi od razvojnog doba u kojem se trauma dešava, ali sva deca reaguju, nezavisno od pola i uzrasta. Razumljivo rečeno, kada je naš sistem ugrožen, koristimo mehanizme odbrane. Kod zlostavljane dece postoji tendencija da ti mehanizmi ostanu nezreli i samim tim uobičajeno i zdravo funkcionisanje je kompromitovano. Takođe, često se dogodi da se ovakva ponašanja poput bumeranga vrate rezultirajući kontraefektom, tj.otporom deteta upravo prema roditelju koji manupuliše.

Saveti za roditelje i važnost uključivanja struke u aktuelne tokove

– Idealno bi bilo zatražiti stručnu pomoć čim se u partnerskom odnosu izgubi osećaj da postoji mogućnost i prostor za zrelu, razumnu komunikaciju. Kada bismo imali ovakvu svest i kulturu, mnoge posledice bi bile izbegnute – kaže naša sagovornica, uz prvu preporuku roditeljima da slušaju svoju decu i da bez obzira na svoje odnose nikako ne zanemare da su prvenstveno – roditelji. Takođe, navodi i da istraživanja i kliničko iskustvo pokazuju da su oba pola sklona ovakvoj vrsti ponašanja.

Zbog svega navedenog jasno je da prvi i najvažniji korak mora da bude zaštita interesa deteta, prepoznavanje ovakvih stanja kao i širenje iskustava među stručnjacima i terapeutima kroz kontakte i saradnju.

-Susedne države su u organizaciji, formiranju mreža stručnih saradnika i odgovornih službi, odmakle su dosta ispred nas i verujem se da ćemo slediti njihov put i oslanjati se na njihova značajna iskustva – nada se Kalaba.