Vikanje i zabrane ne pomažu kada dete laže: Kako postupiti ispravno, savetuje dečji psihoterapeut Maja Antonić

Tema dečjih laži i laganja kao obrasca ponašanja intrigantna je i izazovna za roditelje, vaspitače i okruženje mališana. U svetu u kome često ni odrasli ne mogu lako da razluče šta je laž a šta istina, dileme o tome koje situacije su u slučaju dečjeg laganja normalne, prolazne ili upozoravajuće, dobijaju na značaju i zahtevaju pažnju.

Ne postoje ozbiljne i neozbiljne laži, laž je laž

Laganje se javlja u detinjstvu već oko treće godine života, kaže u razgovoru za eKlinika portal Maja Antonić, dečji psihoterapeut i pojašnjava:

Preporučujemo

- Deca imaju potrebu da menjaju stvarnost (najčešće da idealizuju), ali to često prođe neopaženo ili čak bude podržavano i hvaljeno (na primer, odrasli mogu doživeti simpatičnim laž deteta da se odbranilo psa veličine krave). Nekada dečije laži imaju funkciju dobijanja nezaslužene nagrade (recimo, kada dete kaže roditeljima da je dobilo peticu, a ustvari je dobilo trojku jer zna da će tada ići u bioskop), bega od kazne (kaže da nije slomlio vazu jer zna da će biti kažnjeno) ili potrebe se nekome dopadne (na primer: „Ja sam to sam nacrtao“). Kada je dete malo, ono na različite načine kvalifikuje laži u odnosu na to koga laže. Recimo, dete smatra da kada laže roditelje onda je to ozbiljnija laž, a kada laže vršnjake to nije tako strašno. Važno je detetu objasniti da je to i dalje laž, bez obzira koga pokušava da obmane.

Kakve poruke šaljemo deci kao reakciju na njihove laži i zašto je negativizam kontraproduktivan

Posebno je, naglašava naša sagovornica, važna roditeljska reakcija na detetove laži. Reakcija roditelja na situaciju u kojoj nisu dobili očekivani rezultat ili odgovor predstavlja polaznu osnovu za produbljivanje laži kod deteta ili nasuprot toga za stvaranje odnosa poverenja. Ukoliko je reakcija roditelja na neočekivani ishod od strane deteta burna i neprimerena, dete će se braniti od iste lažima.

- Važno je stvoriti odnos poverenja! Dete neće imati potrebu da laže ukoliko unapred zna da ćete zajedno doći do rešenja i da će vaša reakcija biti staložena. Na primer, ukoliko je dete dobilo lošu ocenu, važno je da mu kažete da je to rezultat njegovog truda odnosno nerada, kao i da je potrebno da uloži više napora kako bi postiglo bolji rezultat. Tako detetu šaljete poruku da je važno truditi se, biti vredan i učiti a da pritom ne stavljate ocenu u fokus jer su znanje i trud veće vrednosti. Na taj način razvijate motivaciju kod deteta i veće su šanse da će se dete postideti i naredni put uložiti veći napor. Ako biste nasuprot ovakvoj reakciji vikali, oduzeli stvar do koje mu je stalo, ukinuli druženje i slično, veća je šansa da će dete biti u otporu i da će imati potrebu da laže. Negativizam budi negativizam, napad izaziva odbranu i onda dolazite u situaciju da se vrtite u krug i imate utisak da ste u bezizlaznoj situaciji i da ste loš roditelj - opisuje neke od čestih situacija Antonić.

Kada je veća šteta nego korist od neadekvatne roditeljske reakcije 

Radi lakše identifikacije, Maja Antonić nas vraća u naše detinjstvo:

- Svima se desilo da smo nekada nešto razbili/polomili/pocepali. Setite se svojih reakcija! Kako ste reagovali i šta ste uradili u toj situaciji? Da li ste odmah prijavili šta se dogodilo, lepili predmet, optužili nekoga drugog da je to uradio, sklonili da niko ne vidi i pravili se kao da nemate predstavu o čemu se radi? Kome od vas se to dogodilo potpuno slučajno?

Dečji psihoterapeut podseća da se nekada greške zaista dešavaju bez svesne namere da ih načinimo. Detetu se slučajno može dogoditi da neku stvar ošteti, a tada je važno da razmišljamo o tome da li se povredilo, uplašilo…

- Tada prvo pitamo dete da li se poseklo, kako se to dogodilo, a potom mu kažemo da verujemo da će sledeći put biti spretnije. Mnogo veću štetu možemo napraviti neprimerenom reakcijom nego što je to lomljenje nekog materijalnog predmeta - savetuje Antonić.

Vršnjačke laži, prestiž i potreba da budu prihvaćeni u društvu: Problem sa samopouzdanjem

Česte su i laži kod dece sa ciljem uklapanja u vršnjačku grupu. Kako su se zahtevi generalno povećali u svim sferama života, to nije poštedelo ni vršnjačke odnose.

- U današnje vreme deca smišljaju razne izazove za vršnjake koji predstavljaju odraz lojalnosti, vršeći pritisak na akcije koje nisu primerene (npr. izazivanje nastavnika, podmetanje „zamki” suprotnim taborima, krađa i dr.). Kako je jedna od osnovnih potreba ljudi da budu prihvaćeni od strane socijalne sredine, deca koja nemaju dovoljno samopouzdanja i nesigurna su u sebe veoma lako pristaju na ovakve inpute samo da bi dobili svoje meste u društvu. Ovakve sutuacije su veoma teške kako za dete tako i za roditelje - naglašava sagovornica eKlinika portala.

Kada su dečje laži alarmantne: Model ponašanja i za odraslo doba

Antonić ističe da je ovde takođe važno da roditelj razume razliku između „želim da me prihvate” i „bahat sam, pa šta”. Tada je, kaže, potrebno da dete snosi posledicu za učinjeno (ne)delo. Napominje da je važno da se „kazna” uvek odnosi i bude u vezi sa konkretnom situacijom. Na primer, ukoliko je uvredilo nastavnika, moguća kazna može biti javno izvinjenje pred njim i drugim đacima, a ne da to bude 5 dana bez kompjutera.

- Uvek treba uzeti u obzir opšte karakteristike deteta. Ukoliko neko ponašanje u jednoj situaciji značajno odstupa od svakodnevnog ponašanja, potrebno je ispitati motive takve promene. Takođe je potrebno uvek imati na umu da ukoliko dete nastavi da se služi lažima u svrhu „rešavanja situacije”, one postaju obrazac ponašanja i ostaju uskladištene i u odraslom periodu. Takvo ponašanje je znak nedovoljne zrelosti i nemoći osobe da se izbori sa situacijom na nivou odgovorne odrasle osobe - zaključuje Maja Antonić, dečji psihoterapeut, u razgovoru za eKlinika portal.

Reč, dve o sagovornici eKlinika portala

Praksu u radu sa porodicama započela je još kao student 2004. godine, a od 2009. započinje svoje psihoterapijsko usavršavanje. Poslednjih devet godina radi sa decom i porodicama u privatnoj praksi. Po osnovnom obrazovanju je defektolog - oligofrenolog, sertifikovani je Sistemski porodični psihoterapeut i nosilac nacionalne licence za Integrativnu dečiju psihoterapiju. Kontinuirano se usavršava u zemlji i inostranstvu u oblasti Terapije igrom. Predavač je na kongresima, konferencijama i drugim stručnim razmenama u zemlji i inostranstvu.

Maja Antonić je mama jedne devojčice.

(eKlinika.rs)