Medicinski informativni portal
Naslovna / Deca

Zavisnost dece od mobilnih telefona moguća je i sa samo tri godine života

Piše: Marijana M.Rajić
9:00 - 12. 07. 2022.

Kako mi, odrasli, posežemo za tom spravom nebrojeno puta u toku dana, neminovno će i malo dete pokazati interesovanje. Kada se granice pređu, dovode i do klasične zavisnosti koja za posledicu može da ima razvojni poremećaj i mora da se leči, upozorava Maja Antonić, dečji psihoterapeut

zavisnost dece od mobilnih telefona Maja Antonić: Znaci moguće zavisnosti dece su, pored ostalog, burne reakcije kada im uzmemo mobilni telefon, izrazita nestrpljivost, razdražljivost, nemir i poteškoće u socijalnim kontaktima Foto: Privatna arhiva / Shutterstock

Zavisnost dece od mobilnih telefona koja može da usledi zbog prekomernog korišćenja istih, nešto je što primećujemo i komentarišemo. Ipak, retko se reaguje u dovoljnoj meri. čak iako su naša deca u pitanju. Razlog je prilično jednostavan, ali i veoma opasan: i veliki broj roditelja jednostavno je zavisan od korišćenja elektronskih aparata.

Zavisnost dece od mobilnih telefona stvara se iz dečje potrebe da budu kao i mi, odrasli

Današnji način života podrazumeva svakodnevni kontakt sa ekranima, naročito mobilnim aparatom u koji je smešteno gotovo sve: informacije, posao, zabava. Telefoni su ranije imali funkciju obavljanja poziva ili razmene poruka. Danas, u njih su se uselile mape, knjige, vremenska prognoza, novine, pretraživači koji nas dovode do važnih informacija koje su nam zaista potrebne. Sve što smo nekada tražili na više različitih mesta, uključujući i relaksaciju i zabavu, sada se nalazi u jednoj spravi koja nam staje u dlan.

– Roditelji su prve osobe od kojih dete uči i na koje se ugleda. To kasnije prelazi na vršnjake i socijalno okruženje, u kome danas svi poseduju mobilni telefon. Potpuno je očekivano da svako dete pre ili kasnije poželi da ga ima. Posedovanje jednog vrednog aparata nosi sa sobom odgovornost. U redu je da roditelji to detetu omoguće, ali tek kada procene da je za tako nešto spremno.  Svakako je preporuka da se taj trenutak što duže odgađa, barem do polaska u školu – sugeriše u razgovoru za eKlinika portal Maja Antonić, diplomirani defektolog i dečji psihoterapeut.

Dopaminska nagrada mozga objašnjava i zavisnost dece od mobilnih telefona

Pa, kako se i gde izgubi ta nit koja decu odvede do nečega što se tretira kao zavisnost? Antonić ovaj proces objašnjava kroz promene u mozgu bilo koje osobe koji ima neku zavisnost. Ono što je zajedničko svakoj zavisnosti je, naime, težnja ka dopaminskom odgovoru. Dopamin je neurotransmiter (komunikacijski kanal izmedju neurona) kreiran u mozgu. Oslobađa se kada mozak očekuje nagradu.

– Kada određenu aktivnost povežemo sa zadovoljstvom, samo iščekivanje može biti dovoljno za podizanje nivoa dopamina. To može da bude, na primer, određena hrana koju volimo. Ali, gledajući kroz problem koji opisujemo, i komentar, „lajk“ (like), obaveštenje na mobilnom telefonu. Pretpostavimo da dete najviše provedenog vremena na telefonu upražnjava igranjem igrica. Mozak deteta može povećati dopamin kada oseti da se približava prelasku nekog nivoa igrice. Kada dete pređe taj nivo u igrici, poplava dopamina pojačava ovu žudnju i usredsređuje se na njeno zadovoljenje u budućnosti. To je ciklus motivacije, nagrade i pojačanja. Mozak teži sve većoj količini “nagrađivanja” u vidu prijatnosti koju oseća. U praksi to možemo da vidimo kroz vreme provedeno uz uređaj, i težnju toj nagradi – objašnjava dečji psihoterapeut.

Koji su prvi znaci da možda postoji zavisnost dece od mobilnih telefona

Maja Antonić ističe da se kao prvi signali upozorenja javljaju ekstremno burne reakcije prilikom oduzimanja telefona. Prenosi nam i rezultate istraživanja rađenih u Velikoj Britaniji koja su izdvojila novu vrsti fobije nazvanu nomofobija (no mobile phobia). Ona, objašnjava Antonić, označava prekomerni strah i paniku od odvajanja od mobilnog telefona. Takođe, mogu da se primete i izrazita nestrpljivost, razdražljivost, nemir, nemogućnost fokusiranja u školi kada su odvojeni od telefona, zatim poremećaji spavanja i izražene poteškoće u socijalnim kontaktima.

Granica koja zahteva uključivanje stručnog lica i gde su odrasli u ovom problemu

Često, napominje sagovornica eKlinika portala, roditelji nisu potpuno sigurni da li su oni i dete kandidati za terapijski rad.

– Savet koji uvek dajem je da procene da li određeni simptom/ponašanje (zbog kog se na kraju krajeva i javljaju) utiče na njihovu svakodnevnicu, remeteći je. Ukoliko je situacija van kontrole, svakako je uputno da se obrate stručnjaku. Naravno, prevencija eskalirajućih situacija više je nego dobrodošla, jer ne kaže se džaba u narodu: “Bolje sprečiti nego lečiti”. Tako, na sreću, neretko imamo i roditelje koji se javljaju na savetodavne razgovore, kako bi svojim stavom i ponašanjem prevenirali dolazak u situaciju kojoj je potrebno lečenje – daje Antonić i neke pozitivne primere.

Kako izgleda lečenje zavisnosti dece od mobilnih telefona

Prema rečima dečjeg psihoterapeuta, zavisnost od mobilnih telefona se definiše kao bihejvioralna (ponašajna) zavisnost. Iako se u stručnim krugovima i opštoj komunikaciji koristi termin „zavisnost“ zbog sveukupnog ugrožavanja psihičkog zdravlja i kvaliteta života osobe, još uvek nije uvrštena u zvaničnu listu mentalnih poremećaja DSM 5 (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders).

– Mi se u ne bavimo dijagnostikovanjem dece, što, na kraju krajeva, radi multidisciplinarni tim. Takođe, ne pristupamo detetu i porodici kroz dijagnozu sa kojom se eventualno jave. Svakom detetu se pristupa na jedinstven način u skladu sa unikatnim karakteristikama osobe i okruženja u kom odrasta. U skladu sa tim, roditelji se ne javljaju sa dijagnozom zavisnosti od mobilnih telefona. To obično bude značajno izmenjeno ponašanje deteta, koje posledično ima uticaja na izmenjenu svakodnevnicu, pa i dinamiku čitave porodice. Saradnja sa roditeljima predstavlja jedan od ključnih elemenata terapijskog pocesa. Sa njima pravimo plan, konstantno smo u kontaktu radi razmene informacija i upućivanja u korake koje je potrebno da naprave oni u odnosu na dete – opisuje Maja Antonić, defektolog-oligofrenolog.

Ne znači da će svako dete kome damo telefon u ruke razviti zavisnost

Kada do zavisnosti dođe, kasno je za pitanje ko je kriv. Šta je to, kroz prizmu saveta dečjeg psihoterapeuta koji svakodnevno sreće u praksi ovakve slučajeve, što roditelji treba da urade da problem spreče?

– Kao što se svaka odrasla osoba koja proba alkohol, cigarete ili se okuša u bilo kakvoj aktivnosti koja potencijalno može da vodi ka zavisnosti ne pretvori zaista u zavisnika, ne znači ni da će ni svako dete koje uzme telefon u ruke biti zavisno od istog. Ovde je potrebno gledati širi kontekst (okruženje, aktivnosti i sadržaje kojima je dete izloženo). Dete koje ima mogućnost da se slobodno igra, provodi kvalitetno vreme sa vršnjacima u parku, ima kontakt sa prirodom, zdravo i podržavajuće porodično okruženje, ima manju verovatnoću da će kreirati zavisnost bilo koje vrste. Preporuka svakako jeste da dete ima ograničen pristup telefonu, uz kontrolu sadržaja koje konzumira. Ono što je jednako, ili čak bitnije, jeste da se detetu pruže drugi sadržaji koji će umanjiti potrebu posezanja za telefonom. Uz to, iznova i iznova ponavljana rečenica: roditelj mora biti pozitivan uzor – podseća sagovornica našeg portala.

Najčešće greške koje roditelji prave

U našoj zemlji za sada nema studija koje govore o tome koji procenat dece je „zagazio“ u ovu vrstu zavisnosti . Kada se govori o takvim istraživanjima, stručnjaci se uglavnom pozivaju na britanskaa, ali i tu izostaje podatak o brojkama. Naše viđenje situacije je, kaže Antonić, da daleko manji procenat potraži pomoć u odnosu na broj osoba kod kojih postoji objektivna potreba.

– Čini se da roditelji često zaborave na činjenicu da njihovo ponašanje utiče na to kako će dete reagovati i kakve navike će kreirati. Pođimo od toga da, čim se beba rodi, roditelji vrlo često posežu za telefonom da „uhvate“ te slatke i važne trenutke. Takođe, koriste telefon kako bi u različitim situacijama na lakši način pridobili dete na saradnju ili “kupili” trenutke mira. Onda, naravno, nije neobično da deca vraćaju istim takvim ponašanjem, tražeći sve više kontakta sa tom zanimljivom spravom – konstatuje dečji psihoterapeut.

Pomaže li oduzimanje mobilnog telefona

Pitali smo Maju Antonić koje starosti je bilo najmlađe dete koje je, u praksi, lečila od ove zavisnosti. Zanimalo nas je, takođe, ono što roditelji često pitaju, a to je pomaže li oduzimanje telefona u ličnoj režiji, ako postoje elementi zavisnosti.

Najmlađe dete sa kojim smo radili u vezi sa ovom temom je imalo tri godine. Uopšteno govoreći, problem zbog kog su se roditelji javili je bio zastoj u razvoju usled prekomernog vremena provedenog pred ekranom. Manifestovao se u vidu zastoja u razvoju govora i socijalnih veština, koji su bili direktna posledica. U takvim situacijama je izričita preporuka roditeljima ukidanje korišćenja telefona i svake vrste ekrana, uz intenzivni rad na podsticanju razvoja jezika, govora, socijalnih i drugih životnih veština. To zaista daje dobar efekat. Što su deca mlađa, lakše je usmeravati ih i kreirati nove navike, tako da suštinski možemo pričati o ozbiljnijem problemu zavisnosti tek kod dece u pubertetu – ispričala je za naš portal Maja Antonić, defektolog i dečji psihoterapeut.

TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend