Veštački zaslađivači nekoliko puta su slađi od običnog belog šećera. Reklamiraju su kao dodaci koji ne goje i sastavni su deo mnogih namirnica što se prodaju kao hrana sa smanjenom kalorijskom vrednošću. Stručnjaci se zalažu za racionalnu potrošnju šećera i naglašavaju da nema potrebe da zdrava osoba koristi ove zaslađivače. Neretko se veštački zaslađivači smatraju jednim od faktora rizika za razvoj ozbiljnih zdravstvenih problema – sve više je tvrdnji o kancerogenom dejstvu veštačkih zaslađivača.
Veštački zaslađivači nekoliko desetina puta su slađi od saharoze
Veštački zaslađivači deo su mnogih industrijskih namirnica, kao što su žvakaće gume i razni dijetalni gazirani napici. Aspartam, acesulfam K, ciklaminska kiselina i saharin najčešći su veštački zaslađivači na tržištu. Svetska zdravstvena organizacija nedavno je označila aspartam kao faktor rizika za pojavu raka. Pozivajući se na „ograničene dokaze“ o karcinogenosti Međunarodna agencija za istraživanje raka IARC navela je da je aspartam moguće kancerogen proizvod za ljude.
– Generalno, čim se u priči o hrani pominje pridev „veštački“ možemo biti skoro potpuno sigurni da tu nešto nije dobro. Nešto slično je i sa veštačkim zaslađivačima: to su hemijske supstance koje su nekoliko desetina, pa i stotina puta slađe od šećera saharoze. Oni su u širokoj primeni u svakodnevnoj hrani, pogotovo u takozvanim „light“ ili „zero“ proizvodima. Reklamiraju se kao manje kalorični proizvodi, što je privlačno za veliki deo današnje populacije koja je u globalu značajno gojaznija u odnosu na ranije generacije. Najzastupljeniji veštački zaslađivači na tržištu su: aspartam, acesulfam K, ciklaminska kiselina i saharin. Najčešće se stavljaju u bezalkoholna pića na osnovi mleka ili voćnih sokova, kola pića, u neka bezalkoholna piva, žvakaće gume, sladoled, niskokalorične slatkiše svih vrsta – kaže za portal eKlinika prim. dr Ljiljana Bajić Bibić, spec. interne medicine i član Društva za ishranu Srbije.
Kako veštački zaslađivači deluju na organizam?
Dr Bajić Bibić navodi da se u Evropi i SAD godišnje potroši više od 10.000 tona aspartama. Procenjuje se da ovaj veštački zaslađivač redovno upotrebljava više od 200 miliona ljudi u prehrambene svrhe.
– Neretko, organizam na konzumaciju tih zaslađivača reaguje pojačanim opštim apetitom zbog povećane potrebe za ugljenim hidratima koji se ne unose dovoljno. U tom slučaju redovna upotreba zaslađivača može dovesti do gojaznosti. Veštački zaslađivači ne mogu zameniti prirodne šećere i neretko su štetni za organizam – naglašava dr Bajić Bibić.
Faktori rizika za pojavu malignih bolesti
Acesulfam K i neki drugi zaslađivači kod eksperimentalnih životinja uzrokuju rak i povećavaju pojavu malignih oboljenja kod ljudi, dodaje dr Bajić Bibić i obrazlaže ovu tvrdnju naučnim radovima.
– Rad iz 2022. godine grupe autora sa Univerziteta Sorbona u Parizu pod nazivom „Veštački zaslađivači i rizik od raka: rezultati NutriNet-Santé kohortne studije na populaciji“ nedvosmisleno ukazuje da su veštački zaslađivači (osobito aspartam i acesulfam-K) koji se koriste u mnogim markama hrane i pića širom sveta, povezani s povećanim rizikom od raka. U zaključku, ova grupa autora zalaže se za ponovnu procenu zaslađivača (koji spadaju u prehrambene aditive) od strane Evropske agencije za sigurnost hrane i drugih zdravstvenih agencija širom sveta – ističe dr Bajić Bibić.
Jeftiniji i slađi od običnog šećera
Veoma česta zamena za šećer koja je zastupljena u sve većem broju industrijskih namirnica je i visoko fruktozni kukuruzni sirup (HFCS – High Fructose Corn Syrup). Pojedini stručnjaci visokofruktozni kukuruzni sirup označavaju i kao superšećer. Povezuje se sa epidemijom gojaznosti u savremenom svetu i pretpostavlja se da čini više od 40 odsto kaloričnih zaslađivača koji se dodaju hrani.
– Visoko fruktozni kukuruzni sirup pojavio se 1975. godine na američkom tržištu. Dobija se iz glukoznog sirupa hidrolizom skroba, nakon čega se deo glukoze iz tog sirupa prevodi u fruktozu korišćenjem enzimskih procesa. On se masovno dodaje u industrijsku hranu, jer je jeftiniji i slađi od običnog šećera, a produžava joj i rok trajanja. Kod nas se češće naziva glukozno-fruktozni sirup i najčešće je prisutan u zaslađenim pićima, pekarskim proizvodima, desertima, pudinzima, slatkišima… – precizira dr Liljana Bajić Bibić.
Prava opasnost po zdravlje
Karakteristika glukozno-fruktoznog sirupa je veoma brza razgradnja i resorpcija u krvotok. To, kako nam objašnjava dr Bajić Bibić, znači da ima izuzetno visok glikemijski indeks i na taj način vremenski brže uslovljava nastanak svih metaboličkih promena u organizmu.
– S obzirom na to da se dodaje velikoj paleti raznih proizvoda koji se svakodnevno konzumiraju, postao je prava opasnost za zdravlje. Dovodi do gojaznosti, do povećanja masnoća u krvi i tako doprinosi i njihovom većem skladištenju u jetri što može dovesti do takozvane, masne jetre i usloviti njenu slabiju funkcionalnost – naglašava dr Bajić Bibić.
Šta činiti?
Sagovornica portala eKlinika podseća da je nemački nobelovac pisac Tomas Man jednom rekao:” Svemu mogu da odolim osim iskušenju”. Doktorka dodaje i da je čovek danas izložen velikim iskušenjima u svakom smislu.
– Hrana nam je uvek na oku i na dohvat ruke i veoma je teško odoleti. Ipak, imajući u vidu mnoge informacije vezane za konzumaciju šećera, bitno je da kad kupujemo industrijsku hranu obavezno čitamo deklaracije, da kod kuće beli nezdravi šećer zamenjujemo zdravijim alternativama: medom, organskim nerafinisanim šećerima (i ovo u veoma malim količinama). Potrebno je izbaciti sve veštačke zaslađivače, konzumirati dosta voća i povrća, namirnice u što integralnijem obliku, dovoljno se kretati i baviti fizičkom aktivnošću, raditi na svojoj duhovnosti – naglašava dr Bajić Bibić.
Pre svega da krenemo od sebe
Doktorka dodaje da ima i mnogo raznih recepata za takozvane zdrave slatkiše, bez dodatka nezdravih šećera.
– Njih preporučujem, ali ne treba ih svakodnevno konzumirati. Kod dece treba stvarati naviku za zdravom hranom i objasniti im zbog čega je ona korisna, deca vrlo brzo usvajaju sve savete a najviše kada vide da ih primenjuju njima bliske osobe. Zato, treba krenuti od sebe – zaključuje dr Ljiljana Bajić Bibić.
