Popularni lekovi za mršavljenje mogu dodatno zakomplikovati život osobama sa poremećajima u ishrani

Lekovi iz grupe GLP-1, koji se sve češće koriste u terapiji gojaznosti, doneli su veliku nadu mnogim ljudima. Međutim, za one koji imaju ili su ranije imali poremećaje u ishrani, oni mogu predstavljati ozbiljan rizik i otvoriti stare rane.

Džejson Krinicki dobro zna kako telo može postati  mesto bola. Kao dete bio je u znatno većem telu i godinama je trpeo nemilosrdno zadirkivanje i vređanje. Te reči ga prate i danas, iako sa 43 godine ima svega 57 kilograma.

Preporučujemo

– Kad pokušavate da jedete, u glavi vam se i dalje vraćaju reči koje ste slušali pre 20 godina – kaže Krinicki. Seća se kako su ga ismevali zbog količine hrane koju jede. Nazivali su ga pogrdnim imenima, ne samo vršnjaci, već i odrasli, pa čak i neki lekari.

Pre deset godina imao je barijatrijsku operaciju. Tokom pandemije je ponovo dobio deo kilograma, pa mu je lekar prepisao Zepbound, lek iz grupe GLP-1. Na terapiji je izgubio oko 36 kilograma, previše, što je dovelo i do drugih zdravstvenih problema. Ipak, opsesija gubitkom težine nije nestala.

Krinicki se danas suočava sa telesnom dismorfijom. I dalje ima snažan osećaj da je „prevelik“, iako je objektivno veoma mršav.

GLP-1 terapija i poremećaji u ishrani: opasna kombinacija

Stručnjaci upozoravaju da sve veća dostupnost GLP-1 lekova, naročito onlajn i bez adekvatne procene pacijenata, može dodatno ugroziti osobe sklone poremećajima u ishrani.

Poremećaji u ishrani su mnogo češći nego što se misli. Gotovo svaka deseta osoba će tokom života ispuniti kriterijume za neki od njih. Još veći broj ljudi ima problematičan odnos prema hrani i telesnoj težini, iako ne ispunjava formalne dijagnostičke kriterijume. O tome kako GLP-1 terapija utiče na takve osobe, naročito na one koji se smenjuju između restrikcije i prejedanja, još uvek se vrlo malo zna.

Za Krinickog, obroci su postali unutrašnja borba. Zna da bi trebalo da jede više i da povrati mišićnu masu, ali strah je jači.

– Opada mi kosa. Nekad mi se zavrti u glavi jer mi šećer padne prenisko. A opet, na vagu stajem svaki drugi dan – iskreno govori.

Iako mu je dijagnostikovana anoreksija, plaši se da prestane sa mesečnim injekcijama.

– Bojim se da ću se vratiti u telo od 120 kilograma, sa svim zdravstvenim problemima i mržnjom prema sebi – kaže.

„Moramo držati dve istine u isto vreme“

Robin Pašbi, psiholog ističe da se većina pacijenata ne proverava na poremećaje u ishrani pre nego što im se prepišu GLP-1 lekovi.

– Naša realnost je da su GLP-1 lekovi dokazano efikasna terapija za gojaznost. Ali istovremeno, oni postoje u kulturi snažnog pritiska na telesnu težinu, stigme i visokog rizika za razvoj poremećaja u ishrani – objašnjava ona.

Dr Samanta DeKaro iz Renfru centra za poremećaje u ishrani podseća da zloupotreba sredstava za mršavljenje nije nova pojava. Ranije su to bile dijete, diuretici, laksativi. Danas su to GLP-1 lekovi, koji su znatno snažniji.

– Oni mogu otežati redovno unošenje hrane i prekidaju prirodne signale gladi – upozorava ona.

Važno je i to što gubitak kilograma gotovo nikada ne rešava psihološku osnovu poremećaja u ishrani.

– Ovi poremećaji su složene bolesti. Često su povezani sa depresijom, anksioznošću, posttraumatskim stresnim poremećajem – kaže DeKaro.

Stručnjaci dodatno izražavaju zabrinutost zbog agresivnog marketinga i povratka idealizacije mršavosti, naročito kroz javne ličnosti i društvene mreže.

Kada GLP-1 može imati mesto u terapiji

Postoje i retki slučajevi u kojima GLP-1 terapija može pomoći nekim osobama sa poremećajima u ishrani, pre svega onima koji imaju biološki poremećaj u lučenju hormona sitosti i izražene epizode prejedanja. Ipak, u mnogim situacijama rizik je izuzetno visok.

Kim Denis, psihijatar navodi primer pacijentkinje sa anoreksijom i indeksom telesne mase 16, koja je ilegalno nabavljala GLP-1 lekove lažno navodeći telesnu težinu.

– Moja reakcija je bila jasna. Odmah u hitnu pomoć i obustava terapije – kaže Denis.

Posebno su ugrožene osobe sa tzv. atipičnom anoreksijom. One ispunjavaju sve kriterijume anoreksije, osim što nisu pothranjene.

– Mnogi lekari ne prepoznaju ovaj oblik poremećaja i propisuju terapiju isključivo na osnovu izgleda  – upozorava Denis.

„Imam gojaznost i anoreksiju u isto vreme“

Džejson Krinicki kaže da razume paradoks u kome se nalazi.

– I dalje imam bolest gojaznosti. Moj organizam ima sklonost ka dobijanju na težini. Ali to često zaseni činjenicu da imam i anoreksiju – objašnjava.

Dodatni teret bio je i stigmatizovan položaj muškaraca sa poremećajima u ishrani.

– Učeni smo da ne pokazujemo emocije. Da budemo jaki. Zbog toga mi je trebalo mnogo vremena da priznam sebi šta mi se dešava – kaže.

Danas se oporavlja uz podršku ljudi koji ga razumeju i koji ga podsećaju da su redovni, zdravi obroci deo brige o sebi.

– Da nije mojih prijatelja, ne znam da li bih danas bio živ. Oni su moj najbolji lek – kaže Krinicki.

I možda je upravo to najvažnija poruka ove priče: nijedan lek ne može zameniti razumevanje, podršku i siguran prostor u kojem čovek može da bude viđen, prihvaćen i sačuvan.

(eKlinika.rs)