Iako je tačan uzrok poremećaja u ishrani nepoznat, veruje se da se oni razvijaju iz kombinacije bioloških, psiholoških i sociokulturnih faktora. Svi ovi poremećaju utiču negativno na fizičko i psihičko zdravlje i bez pomoći stručnjaka ne mogu se izlečiti. Mnogi od njih su „nevidljivi“ za okolinu i porodicu obolelog, što dodatno povećava rizik od ozbiljnih zdravstvenih problema. Svaki poremećaj ishrane ima svoj skup simptoma i nuspojava, a evo koji su to do sada prepoznati poremećaji u ishrani za koje bi trebalo da znamo.
Anoreksija
Dijagnoza anoreksije uključuje tri glavne komponente. Prvo, osoba sa anoreksijom ima značajno nisku telesnu težinu za svoje godine, kao i visinu. Drugo, iako ima manju težinu, anoreksična osoba se zaista plaši da dobije na težini ili da postane gojazna. Klinički psiholozi navode da ljudi sa anoreksijom, što više gube na težini, to se više plaše gojenja. I treće, postoji poremećaj u načinu na koji osoba sa anoreksijom doživljava sopstvenu telesnu težinu ili oblik. Oni sebe smatraju težim nego što jesu, ne vide da su veoma mršavi, preterano i stalno procenjuju svoju telesnu težinu i oblik tela, tako da im to postaje primarna briga. Kroz taj svoj „procenjeni“ izgled oni procenjuju i svoju vrednost.
Stručnjaci izdvajaju dve vrste anoreksije – resriktivni tip, gde je glavni način gubitka težine ozbiljno ograničavanje količine hrane koja se uzima i drugi tip – prejedanje/pročišćavanje, gde se povrh ograničavanja unosa kalorija, osoba prejeda pa i/ili čisti. Neko ko se upusti u ovakvo ponašanje ne dobija na težini jer prejedanje nije dovoljno učestalo ili njihovo prejedanje prati pročišćavanje samoiniciranim povraćanjem, diureticima, laksativima ili klistirima.
Glavni simptom anoreksije je značajan gubitak težine. Nažalost, stope anoreksije su u porastu, a čini se da poremećaj pogađa ljude u mlađoj životnoj dobi nego ikad ranije (što je možda zbog puberteta).
Bulimija
Ljudi sa bulimijom takođe precenjuju svoj oblik i težinu. Da bi kontrolisali oboje, „uključeni“ su u prejedanje i čišćenje. Prejedanje se događa u periodu od 2 do 3 sata i uključuje količinu hrane veću od one koju bi većina ljudi pojela u tom istom vremenskom periodu. Tokom prejedanja, osoba može osetiti gubitak kontrole nad onim što jede – ili nemogućnost da prestane. Nakon prejedanja, ljudi se obično osećaju izuzetno krivim i plaše se dobijanja na težini. Oni sami izazivaju povraćanje ili preterano vežbaju, ili koriste laksative, diuretike ili klistire. U proseku, neko sa bulimijom će učestvovati u ovom ciklusu najmanje jednom nedeljno tokom tri meseca. Bulimija može imati zaista štetne posledice po zdravlje, uključujući dehidrataciju (zbog povraćanja) ili disbalans elektrolita (iz svih tečnosti iz laksativa). Neravnoteža elektrolita može čak dovesti do srčanog udara ili kome.
Atipična anoreksija
Atišična anoreksija je kategorija koja je razvijena za ljude koji ne ispunjavaju stroge dijagnostičke kriterijume za anoreksiju ili bulimiju, ali i dalje imaju značajan poremećaj ishrane. Ljudi sa atipičnom anoreksijom ograničavaju unos hrane i možda su dosta smršali, ali ne do te mere da imaju minimalno normalnu težinu (kao kod dijagnostikovane anoreksije). Kako stručnjaci objašnjavaju, možda su počeli sa viškom kilograma ili sa gojaznošću, ali se sa medicinskog stanovišta ne smatraju pothranjenim, čak i nakon što su izgubili 20, 30 ili 40 kilograma. Ipak imaju sve ostale simptome anoreksije. Ovi ljudi su, po rečima kliničara, neuhranjeni, iako nemaju klinički malu težinu. Oni takođe imaju osećaj stida i sramote, pa je kod njih veoma velika stopa samoubistava.
Poremećaj čišćenja
Poremećaj čišćenja nastaje kada se osoba „čisti“, podvrgava povraćanju ili klistirima, a da se pre toga nije prejela. Moguće je da ove osobe imaju subjektivan osećaj da su se prejele nakon uobičajenog obroka ili užine, pa se osećaju krivima ili postoji neka vrsta emocije koja ih tera da se osećaju van kontrole, a potom nastaje strah. Oni se „čiste“, iako nisu pre toga jeli previše.
Sindrom noćnog prejedanja
Ljudi sa ovim poremećajem, najmanje dve noći nedeljno uzimaju najmanje četvrtinu dnevnih kalorija – dakle ekvivalent punog obroka – posle večere i pre spavanja i/ili jedu usred noći. Neko sa sindromom noćnog hranjenja, koji je češći kod osoba sa nesanicom, obično će preskakati obroke ranije tokom dana. To ih čini gladnima noću, što dovodi do prejedanja. Kad se probude, nisu gladni i ciklus se ponavlja. Sindrom noćnog prejedanja može doprineti teškoćama u upravljanju težinom. Hrana se jede pre spavanja, a telu je teško da svari hranu u snu, pa su, generalno, rizici od sindroma noćnog prejedanja slični rizicima od gojaznosti.
Poremećaj prejedanja (BED)
Slično kao i bulimija, BED karakterišu epizode prejedanja. Ljudi sa ovim poremećajem unose određenu količinu hrane u određenom vremenskom periodu koja je veća od one koju bi većina ljudi pojela u tom istom vremenskom okviru. Tokom ovih prejedanja koji se u proseku dešavaju najmanje jednom nedeljno tokom tri meseca – ljudi se osećaju kao da nemaju kontrolu nad ishranom. Ali, za razliku od bulimije, prejedanje ne prate radnje poput povraćanja uzrokovanog samoinicijativno.
Ortoreksija
Zdrava ishrana je ključ zdravog života. Ali, kada se neko opsedne zdravom ishranom do te mere da to negativno utiče na njihov ukupni kvalitet života, ta osoba ima ortoreksiju. To su pacijenti koji su previše perfekcionistički nastrojeni prema zdravlju nametnutim ciljevima, pa osećaju uznemirenost ili stid kada se ne pridržavaju tih pravila.
Izuzimanjem grupa namirnica, neko sa ortoreksijom može biti pothranjen ili imati nedostatke u ishrani. Klinička zapažanja sugerišu da kada ortoreksija postane ekstremna, komplikacije mogu biti slične onima kod anoreksije. Neko sa ortoreksijom takođe može doživeti društvenu izolaciju jer ne može da jede i sledi svoje stroge prehrambene ciljeve dok se druži sa drugim ljudima.
Restriktivni poremećaj unosa hrane (ARFID)
Mnogo dece prolazi kroz faze u ishrani kada su izbirljiva, ali deca sa ARFID pofremećajem su izbirljiva do te mere da ograničenje količine ili vrste hrane koju unose utiče na njihov rast. Ako se ne leči, ARFID se može nastaviti i u odrasloj dobi. Odrasli sa ARFID poremećajem mogu imati poteškoća u održavanju osnovnih telesnih funkcija, zbog čega mogu izgubiti težinu. Za odraslu osobu, ako ovaj poremećaj potraje, to može značiti da na primer, odlazak na sastanke ili odlazak na radnu večeru može biti vrlo problematičan, jer ne može se jesti hrana koju tamo poslužuju. Znači, poremećja koji utiče na socijalni život, a potom i na mentalno zdravlje.
Foto: Shutterstock
Pika poremećaj
Ljudi sa pikom će više puta konzumirati neprehrambene supstance, poput kamenja, peska ili prljavštine. Ove ljude pokreće nagon i žudnja za konzumiranjem ovih supstanci. Zdravstveni efekti ovog poremećaja uključuju gastrointestinalnu opstrukciju u kojoj se predmeti mogu zaglaviti pa ne prolaze kroz gastrointestinalni trakt. Zato je ponekada potrebna operacija. Može doći do perforacije jednjaka, želuca ili creva. Ako je nečija ishrana ograničena na neprehrambene supstance onda će doći do neuhranjenosti. Pika poremećaj je češći kod onih koji su mlađi, imaju poteškoće u razvoju, ali je čest i kod trudnica.
Poremećaj ruminacije (preživanja)
Ljudi sa poremećajem preživanja neprestano povraćaju hranu, a zatim je ponovo žvaću, ponovo gutaju ili ispljunu. Ovo može uzrokovati oštećenje jednjaka i eroziju zuba. Poremećaj preživanja takođe može uticati na nečiju težinu i društveni život. Ovi ljudi izbegavaju kontakte, ili uopšte ne jedu, ako su u društvu. Zato su uglavnom neuhranjeni, a sve to remeti njihov kvalitet života jer ne mogu da jedu svu hranu koju bi hteli, ili se možda plaše da će imati epizode dok su sa drugima, pa možda neće jesti u javnosti zbog straha od sramote.
Mogu li se sprečiti poremećaji u ishrani
Neki od ovih poremećaja se mogu sprečiti, kažu stručnjaci. Naučnici veruju da, ako mogu da se smanje faktoririzika za poremećaje u ishrani, onda mogu smanjiti šanse da će osoba razviti poremećaj ishrane. Prevencija može uključivati smanjenje negativnih faktora rizika, poput nezadovoljstva telom, depresije, ili samopoštovanja zasnovanog na izgledu, ili povećanje zaštitnih faktora, poput pohvala na račun tela.
Zdravstvene posledice poremećaja u ishrani
Kao što se sami poremećaji uveliko razlikuju, tako se i njihove potencijalne zdravstvene posledice razlikuju. Mnogi od gore navedenih poremećaja utiču na težinu, što utiče na svaki sistem tela. Ljudi sa poremećajima u ishrani mogu doživeti niz problema u različitim delovima tela, uključujući srce, jetru, bubrege, mozak i reproduktivni sistem. Na sreću, većina ovih posledica je privremena i povući će se kada osoba krene na lečenje. Međutim, postoje izuzeci. Jedna od posledica zdravstvenog poremećaja u ishrani koja se ne može oporaviti je promena u mišićno-koštanom sistemu. Na primer, ljudi koji su imali anoreksiju u adolescenciji i čiji je rast kostiju zbog toga bio ugrožen, imaju povećan rizik od osteopenije i osteoporoze kasnije u životu.
Psihološke komplikacije
Osim fizičkog uticaja, poremećaji u ishrani mogu imati i psihološke komplikacije, poput razvoja ili pogoršanja drugih stanja mentalnog zdravlja. Poremećaji u ishrani imaju veliko preklapanje sa opsesivno -kompulzivnim poremećajem i anksioznošću. Neuhranjenost, uobičajen simptom mnogih poremećaja u ishrani, sama po sebi će verovatno povećati anksioznost i depresiju kod mnogih. Poremećaji mogu imati i društvene posledice, poput izolacije.
Iako poremećaj ishrane može uticati na nekoga u bilo kojoj dobi, postoje određene starosne dobi kada je veća verovatnoća da će se poremećaj ishrane razviti – na primer, oko 13. ili 14. godine i ponovo oko 17. ili 18. godine za anoreksiju; oko 18. ili 19. za bulimiju; i oko 21. ili 22. za poremećaja prejedanja.
Poremećaje u ishrani je teško lečiti
Bez obzira na to kada se razvije poremećaj ishrane, što se ranije dijagnostikuje, veće su šanse za oporavak. Ipak, poremećaje u ishrani je teško lečiti. Ponekad, kada se neko leči od jednog poremećaja u ishrani, može se razviti drugi (na primer, anoreksija koja prelazi u ortoreksiju). Srećom, postoje efikasni tretmani koji pomažu u oporavku. Plan lečenja obično uključuje lekare, psihologe i dijetetičare koji po potrebi mogu obezbediti psihijatrijske lekove, kognitivno bihevioralnu ili međuljudsku terapiju i edukaciju o ishrani.
Oko polovine pacijenata zaista se dobro oporavi. Ali čak i oni koji su se oporavili mogu i dalje biti podložni recidivima kasnije u životu, posebno u stresnim vremenima ili vremenima tranzicije. To je slično sportskoj povredi, poput neke vrste povrede kolena. Oporavljate se od te povrede kolena, ali ranjivost ostaje ako odete na skijanje,na primer. Takođe, trudnoća može biti vreme ranjivosti za nekoga ko je u mladosti imao poremećaj ishrane zbog povećanja telesne težine i povećane zabrinutosti zbog izgleda tela koje su mogli da dožive tokom tih meseci. Venčanje, kada se se usmreva pažnja prema vašem izgledu, takođe može biti okidač za poremećaj ishrane, kao i stresni događaj poput razvoda.
Kako reagovati ako posumnjate da imate neki poremećaj
Ako mislite da imate poremećaj ishrane, prvi korak bi bio da odete do nekoga kome verujete i da mu sve kažete o tome. Osobe sa poremećajima u ishrani osećaju stid, a motivaciju će dati podrška za dobijanje stručne pomoći koja je neophodna. Ako niste sigurni kom specijalisti za poremećaj ishrane da se obratite, lekar opšte prakse je dobar prvi korak. Ukoliko mislite da neko koga poznajete ima poremećaj u ishrani, započnite razgovor postavljanjem širokih pitanja o tome kako se oseća. Sve što govorite treba da bude bez osude. Pokažite brigu i razumevanje. Samo davanje do znanja da vam je stalo i da želite da pružite podršku u dobijanju pomoći može mnogo da pomogne.
