Aleksandar Stanković, Balkanac sa depresijom: Rat i posao su bili moji glavni okidači

Aleksandar Stanković je rođen 1970. godine u Bačkoj Topoli. Od 1995.godine je novinar Hrvatske Radio Televizije, a od 2000. godine urednik i voditelj kultne regionalne emisije „Nedjeljom u 2“. Pred kamerom je oštar, retko pravi kompromise, ne skreće sa kursa profesionalca. Deluje „hladnije od špricera“, često mu zameraju na surovosti prema sagovornicima i verovatno je među poslednjima za koje biste pomislili da pate od depresije. Ne neke „deprice“, kojoj smo tu i tamo svi skloni. Naprotiv.

Aleksandar Stanković: Cilj, motiv i zadatak otkrivanja detalja borbe sa depresijom

Otkako je rešio da u javnost izađe sa detaljima borbe koja traje već 13 godina, Aleksandar Stanković se, prosto rečeno, bez zadrške ogolio. Veoma netipično za jednog Balkanca, još netipičnije za jednog polu-Srbina, polu-Hrvata, intrigantnog lika koji iz nedelje u nedelju pred kamerama rešeta svoje sagovornike. Dakle, idealna meta da mu se sa svake strane prišije poneki epitet. A tek sada će biti toga jer je ovaj naš brdoviti Balkan plodno tle za zlurado gledanje nečije muke.

Sigurna sam, međutim, da je na sve bio spreman čim se upustio u ovu priču pre svega kao čovek, otac, suprug, sin, prijatelj, kolega. Ali, i neko ko već 13 godina ima na papiru dijagnozu depresije. Cilj mu je da makar jedna osoba čitajući o tome kako se sam borio i još uvek bori potraži stručnu pomoć, ponovo traga za smislom života, nađe motiv za borbu, odustane od odustajanja. Baš kao što je to uradio gledalac iz Banja Luke, koji se javio pismom timu emisije „Nedjeljom u 2“ i posvedočio da ga je jedna emisija o depresiji odvratila od skoka sa 9.sprata.

Motiv je, kaže Aco, kako ga svi zovu, takođe jedan i jedinstven – da njegova priča bude svetionik na putu izlečenja drugima, kao što su njemu samom značila iskustva onih koji su se sa depresijom borili 10, 15 ili 20 godina i rekli mu: „Stankoviću, bilo nam je gore nego tebi“.

Zadatak nije samo njegov, već zajednički. Kolega nam je dao svima u ruke po parče vrućeg krompira: da svi, koliko je kome u moći senzibilišemo javnost i približimo bolest onima koji o njoj ne znaju ništa ili malo a nedovoljno, kao i onima koji beže plašeći se onoga što im je nepoznato, otvarajući usput Pandorinu kutiju stigme, nerazumevanja, odbacivanja.

Depresija ne bira

Pošteno je reći da niko od nas koji nismo na svojoj koži osetili tako nešto ne može zaista da pojmi kako je onima koji izgubljeni tumaraju mračnim lavirintima depresije.

Možemo samo da pokušamo da se identifikujemo, ponudimo podršku (što takođe nije uvek lako i od strane osobe sa problemom može biti protumačeno pogrešno) ili jednostavno – da budemo tu. Možemo, doduše, a to ogroman broj ljudi i radi, u kuloarima ili u maniru „tastatura ratnika“ komentarisati kako je taj neko eto, ipak lud ili „pi***ca“ (posebno ako je reč o muškarcu), savetovati da ne drami ili da se uhvati motike, odradi trening, ljuljne dve, tri rakije ili se prepusti fizičkoj aktivnosti (zna se kakvoj). Knjiga „Depra“ ili „Iz svoje kože – Život s depresijom“ namenjena je i takvim savetodavcima. Nadamo se da će je pažljivo pročitati od korice do korice.

Paradoks novog vremena pogoduje problemima mentalnog zdravlja

Depresija ne bira, a svi mi koji već duže od tri decenije živimo na buretu baruta, potencijalni smo, uvek sveži, živi fitilj. Da sve bude još kompleksnije, nije ništa lakše onima koji su rođeni kasnije. Čini se da je novo doba udarna igla otuđenja, samoizolacije i izolacije, iluzije da smo neprekidno u kontaktu, a zapravo nikada nismo bili dalje jedni od drugih. Paradoksalno, takođe: nikada više imperativa pozitivnosti, a ujedno i nikada više usamljenih, dezorjentisanih, izgubljenih, depresivnih i nesrećnih ljudi.

Aleksandar Stanković: Depresija je potreba da izađeš iz svoje kože

„Depresija je kada tri mjeseca čekaš da ti petnaest minuta bude bolje. To nije tuga zbog nesretne ljubavi, ni loše raspoloženje zbog neke gluposti. Depresija je potreba da izađeš iz svoje kože. Teški nemir. Nervoza i umor. Želja da pobjegneš, da te nema. Depresija je razmišljanje kako bi svijet bio bolje mjesto bez tebe i kako bi ti bio sretniji bez svijeta. Depresija je nemogućnost da komuniciraš s drugim ljudima, da nešto pametno kažeš, da čuješ druge ljude. Bolest uglavnom, zla volja, teški teret koji trajno tegliš na leđima i koji ne nestaje mjesecima i godinama“ – piše pored ostalog Aleksandar Stanković u knjizi „Iz svoje kože – Život s depresijom„.

Okidači: Prerani gubitak oca, rat, posao koji ga je učinio omraženom osobom u Hrvatskoj

Mogući okidači depresije vrebaju iza svakog ugla svaku živu dušu. Sagovornik našeg portala je upravo pišući knjigu osvestio neke od svojih, pa se tako prisetio napada panike još iz vremena dok je bio dete, kasnije mladić. Javljali su se u razmaku od nekoliko godina pa im nije pridavao pažnju i tada nije mogao ni da ima predstavu o čemu je zaista reč. U knjizi je doživljeni napad panike koji je trajao sat vremena opisao kao „stanje u kome je teško sabrati misli, slično teškom pijanstvu ali bez euforije, sa suhim ustima, strahom i pokušajem da dođe do zraka“. 

– Jedan od okidača moje depresije je sigurno bio rat. Nisam u njemu aktivno učestovao, ali meni se u njemu srušio svet. Majka mi je Hrvatica, tata Srbin. Na svu sreću, otac, koji je bio vojno lice umro je 1983. godine, dovoljno rano da ne vidi ono što nas je zadesilo. Međutim, umro je kada sam imao 13 godina, u dobu u kojem mi je bio jako potreban. Drugi „triger“ je sigurno posao. Zbog načina na koji radim ja sam jedna od omraženijih osoba u Hrvatskoj, treba se nositi sa tim. I nešto što samo zvuči paradoksalno, a ako znamo etiologiju psihičkih problema u suštini i nije: kod mene je sve krenulo samo šest meseci nakon što sam postao roditelj i dobio prvo dete, ćerkicu Unu. Očito, postporođajna depresija ne pogađa samo žene, i to je kod mene verovatno imalo uticaja – priča novinar, koji u Beogradu trenutno promoviše knjigu, ali i učestvuje u angažovanim akcijama širenja svesti i brige o mentalnom zdravlju, poput tribine „Na kafi sa psihologom“ u okviru kampanje „Nesalomivi“ fondacije „Hemofarm“.

Kako je sve počelo: Nisam bio dobro, hteo sam zaista da iskočim iz kože

Prisećajući se zvaničnog početka njegovog ličnog rata sa depresijom, naš sagovornik je ispričao da je neposredno pre toga dobio jednu važnu novinarsku nagradu, a šest meseci ranije mu se rodila ćerkica Una. Sa suprugom Željkom, bezrezervnom životnom podrškom je bio u Opatiji. Nije spavao dve noći, pa je to bio jedan od signala da nešto debelo nije kako treba. Zatim je osetio strašan nemir, imao potrebu da doslovno iskoči iz svoje kože. Ruke su mu se tresle, u sekundi je izgubio apetit iako je krenuo u restoran jer je bio gladan. Unutrašnji alarm je počeo da vrišti, spoznao je hitnost i rekao supruzi da mora u Zagreb da potraži pomoć. Razumela je, kao i sve ostalo što je usledilo. To je, konstatuje autor ovog teksta, sigurno jedna od ključnih stvari u njegovoj borbi i dobar deo objašnjenja kako je počeo da se „čupa“.

Aco se odmah javio psihijatru i tako je sve, barem što se tiče gledanja oči u oči sa depresijom, počelo. A da li je završeno? Nije. O tome čitajte u knjizi, koja je u Hrvatskoj već doživela treće izdanje, a u Beogradu „hvata zamah“. Pokreće i inspiriše ljude da se otvore, progovore i otkriju se, iako je većini neverovatno teško. Izgleda da nam je svima bilo potrebno da se neko koga znamo i od koga to ne očekujemo oglasi baš ovako i pokrene lavinu gorke istine da smo danas više nego ikad podneblje udavljeno u depresiji.

Relaksiranje pojma „depresija“ u „deprica“ ne sme da relativizuje bolest koja može izazvati i suicid

Stankovićeva knjiga je u Hrvatskoj objavljena pod naslovom „Depra“. Na pitanje zašto je srpsko izdanje naslovljeno „Iz svoje kože – Život s depresijom“, autor odgovara: nema posebne misterije. Pojašnjava da su na srpskom tržištu neke knjige na istu temu već publikovane pod imenom koje sadrži reč „depresija“. Ipak, za hrvatsko izdanje, kaže Stanković, postoji razlog:

– Kako je „depra“ pojam koji je kolokvijalno pogrešno identifikovan sa čestim promenama raspoloženja u smislu „ma nije ti ništa, eto, malo te uhvatila deprica“, želeo sam nekako da sve bolje približim čitaocima ne umanjujući ozbiljnost, a ipak prikazavši stvar rešivom ako se sa njom uhvatiš ukoštac. Hteo sam i da se sa samom bolešću malo familijarizujem. Sa druge strane, uobičajeno je da se često pogrešno poistovećuje to „malo me/te drma deprica“ sa ozbiljnom dijagnozom zbog koje se ljudi, pored ostalog, suočavaju sa idejom da život nema smisla i da bi ga bilo lakše prekinuti. Kod mene to nije bio slučaj jer sam imao malo dete i nisam razmišljao o tome da se ubijem. Međutim, bilo je faza kada nisam mogao da spoznam gde se zaista nalazim, magnovenja koje je trajalo danima. Ustajao sam na silu iz kreveta. Ležao u kolima po dva sata na parkingu ispred televizije. Pomišljao kuda će me to odvesti ako potraje mesecima ili godinama i da li će takav život uopšte biti vredan življenja.

Bez nade: Depresija iscrpljuje, iz ogledala vas gleda neki drugi čovek

Ranija saznanja o depresiji su mu pomogla da shvati kakve prirode je to što mu se događa. Teme koje su se ticale psihologije našeg sagovornika su oduvek zanimale i intrigirale. Navodi čak i pretpostavku da bi, da nije postao novinar, možda upisao medicinu i postao psihijatar. Potvrđuje nam da se pitao: šta je sada ovo, ko je ovo, jesam ovo ja ili neki drugi čovek?

– Nas dvojica smo prilično brzo postali jedna osoba. Primio sam relativno normalno saznanje o bolesti i moj glavni cilj je bio da mi što pre bude bolje, možda zbog toga što sebe ipak (previše) volim. Oni koji imaju sličan ili isti problem razumeju o čemu govorim kada opisujem taj osećaj: ceo dan ti je loše, zaspiš sa mislima da će sutra ipak biti bolje, ali nije. Budiš se bez nade, to traje, a vreme prolazi – priča Aleksandar Stanković.

Depresija mora da se leči: Šta kada fizička aktivnost ne pomaže a terapija prestane da deluje

Ako si neko i nešto, bio si kod Stankovića.

Pa, kako je moguće da smo ga iz nedelje u nedelju gledali dok se često na ivici incidenta, a opet sa strane posmatrano savršeno čvrsto nosi sa svojim gostima vodeći igru i kontrolišući stvari? Da li je ono što gledamo i ono što kamere proizvode zapravo sve jedna velika obmana? Je li stvarno moguće bauljati po bespućima depresije a onda, kao da se ništa ne dešava funkcionisati tako dobro da izazivaš rolerkoster reakcija, od pohvala i strahopoštovanja do negativnih pa i uvredljivih komentara, i to sve izdržati? Otkud snaga i nekome ko nije depresivan, a kamoli nekome ko ima dijagnozu?

– Moram da priznam da sam samo jednom „jedva“ vodio emisiju do kraja, ali je ta količina stresa toliko velika da, na primer, ponekad nakon emisije nisam mogao da jedam supu normalno, kašikom, ni sa jednom ni sa obe ruke. Najčešće sam, posebno kada sam bio na ivici, to rešavao fizičkom aktivnošću, trčanjem, sklekovima, tegovima. Lučenje hormona zadovoljstva koje sledi nakon fizičke aktivnosti je pomagalo. Onda je došla faza kada ni to nije išlo. Kada mi je bilo baš teško nisam mogao ni da vežbam. Mnogi ljudi održavaju svoje stanje tako, ali pre svega: depresija je ozbiljna bolest koja mora da se leči i to je suštinska poruka. Prosto, potreban je psihijatar, potrebna je tableta. Prošao sam i razdoblje kada je taj farmakološki deo prestao da „radi“, pa smo gotovo dva meseca tražili novi lek koji će funkcionisati – vraća film o fazama savladavanja brojnih prepreka Stanković.

O traganju za smislom

Traganje za smislom u poplavi opšteg, i lokalnog i globalnog besmisla, tema je ne samo za ljude sa depresijom već i one koji nemaju papir. Možda bi bilo očekivano da od čoveka koji je hodao po ivici a sada otvoreno govori o tome čujemo da je sve u najboljem redu, da nema više dilema oko toga šta je životni smisao. Kako je nastupio surovo iskreno u ispovesti o borbi sa bolešću, tako Aleksandar Stanković govori i o smislu, uz napomenu da nije reč ni o kakvom defetizmu, niti crnilu. Takva preispitivanja su savršeno normalna, kaže, a to mu je u emisiji kazao i čuveni franuski pisac Frederik Begbede. Ne, rekao je Begbede, ne mislim da život kao takav ima neki smisao, ali to ne mogu reći svom šestogodišnjem sinu koji liže sladoled. Slično, i Stankovićevo traganje se zaustavilo u oazi zvanoj porodica.

– To je, naglašavam, samo moje viđenje, kojim ne zamaram nikoga osim sebe. Neko smisao života nađe u veri, neko u nečemu drugom. Shvatio sam i svesno sam to napravio, da je za mene najbolje da se posvetim malim stvarima. Imam divnu porodicu (supruga Željka, urednica u magazinu Gloria, ćerka Una (13) i sin Mak (4) – prim.aut) i to meni daje neki smisao. To nikako ne znači da ljudi koji nemaju decu ne treba da pronađu smisao drugde. Gde ću tražiti smisao kada deca budu velika, ja to sada ne znam. Moja majka, koja ima 81 godinu, na primer, nikada ne postavlja takva pitanja. Sine, kaže, ja još ne bih htela da umrem. Pronađe smisao i lepotu lako, raduje je i šareno cveće koje sama gaji u žardinjeri u stanu – ispričao je za eKlinika portal Aleksandar Stanković.

„Na kafi sa psihologom“ – Zašto tražimo pomoć tek kada „pregorimo“

Osobe koje boluju od depresije retko kada potraže profesionalnu pomoć, ali i kada je potraže to uglavnom bude onda kada njihovo stanje postane neizdrživo i kada im „pregori“, zaključak je tribine „Na kafi sa psihologom“ koja je održana povodom Svetskog dana mentalnog zdravlja pred prepunim Dorćol Platzom.

Učesnica na panelu čija tema je bila „Život sa depresijom“, dr Tijana Mirović, psihološkinja i psihoterapeutkinja objasnila je da su prvi simptomi depresije nesanica, promena raspoloženja, gubitak koncentracije i dodala da je neophodno da ti simptomi budu prisutni neko vreme da bi se ustanovila depresija.

– Retko ljudi potraže pomoć jer u prvi mah ne znaju šta im se dešava. Budu uplašeni i zbunjeni, krenu da razmišljaju, da ne spavaju zato što su imali malo veći stres na poslu i tako umanjuju ono što osećaju. Nije lako otići, sesti i nekome preko puta reći svoje probleme. Ljudi se nekada prvo požale ljudima u svojoj okolini i onda je strašno važno da reakcije ne budu poput „ma nije ti ništa, danas su svi depresivni“ – rekla je Mirović i naglasila da je osobe koje boluju od depresije uvek najbolje pitati na koji način bi im mogli biti podrška i šta bi doprinelo da se osećaju bolje.

Herojski gest u službi izlaska iz stigme i mraka

Dr Mirović je zaključila da je „herojska stvar kada jedan muškarac s ovih podneblja, koji je i javna ličnost knjigom opiše jasno, glasno i iz svoje kože život sa depresijom“.

– Ne možemo svi da uradimo to što je uradio Aleksandar Stanković, ali možemo da radimo na tome da normalizujemo ranjivost, rušimo predrasude i negujemo empatiju, saosećajnost i solidarnost. Možemo da pružimo ruke i pomognemo da svi zajedno izađemo iz kanala, iz stigme i mraka – poentirala je Tijana Mirović.

Tribina „Na kafi sa psihologom“ je deo kampanje za borbu protiv depresije i stigme „Nesalomivi“ putem koje je više od 17.000 ljudi dobilo pomoć i podršku stručnjaka, psihologa i psihijatara koji rade na SOS liniji 0800 001 002. Pomoć i podrška koju pružaju stručnjaci Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti u Vršcu, Kovinu i Gornjoj Toponici su besplatni, anonimni i dostupni 24/7.