Ivan Ergić je kao dečak preko glave prevalio rat u nekadašnjoj državi, izbegličku promenu mesta življenja, odlazak u inostranstvo sa porodicom, egzistencijalnu neizvesnost… Uzastopni, traumatični potresi ređali su se jedan za drugim. Ipak, kako je priznao u razgovoru za naš portal, uz sve što mu se i kasnije u životu dogodilo, ne znači da je imalo ogrubeo, već da je i dalje dosta osetljiv i krhak tamo gde to vidi kao normalno i nužno, i gde može da se prepusti emocijama. Da je u ovome iskren, potvrđuje i poezija koju piše.
I kriza identiteta je traumatična, ali dugoročno gledano pozitivna
Po ovom uvodu, ali i po onome što javnost zna iz njegove biografije, jasno je da je Ivan Ergić najpre jedan živ čovek, od krvi i mesa, sa dušom. Neobičan, i svakako atipičan, posebno ako znamo da se u životnu orbitu otisnuo iz fudbalerskog okruženja za koje su (uglavnom sa razlogom) vezani određeni stereotipi. Ali, i predrasude. I oni, doduše, postoje da bi se rušili.
– To su sve iskustva koja se redjaju, toliko su brza i intenzivna, da se mogu tek naknadno do kraja osvestiti, i tek naknadno im možeš dati značenje i značaj. Uostalom, tada si u jako osetljivim godinama odrastanja, koje su po sebi već jako traumatična. Naročito ako se dugo prolazi kriza identiteta, kao što je kod mene bio slučaj. Svakako su to bili jaki udarci. Međutim, dugoročno, to vidim čak i kao nešto pozitivno, jer mi je pomoglo da jako rano prođem neka iskustva, koja obično dolaze kasnije. Ojačao sam duhom, a bavio sam se poslom, u kojem po prirodi stvari naučiš da primaš i one udarce ispod pojasa. Pored toga, dođeš do nekih životnih mudrosti dosta ranije, i to ti pomaže u životnim iskušenjima koja tek treba da dođu – kaže u ispovesti za eKlinika portal Ivan Ergić (41).
Čista ljubav prema igri kao vodilja
Fudbal nije samo omiljena dečačka zabava, već veoma često i nedosanjani san većine onih koji počnu da treniraju. Međutim, bavljenje ovim sportom na vrhunskom nivou, koje je sagovornik našeg portala doživeo kao veoma mlad, mnoge i slomi. Nažalost, ne uspeju svi da se izbore na način na koji se on izdigao. Od klubova kakvi su Juventus i Bazel, pa i reprezentativnog dresa (za tim Srbije i Crne Gore na Evropskom prvenstvu 2006. godine), došao je do intenzivnog preispitivanja svoje lične, ali i globalne suštine. Mnogi bi rekli prerano, a ispostaviće se – na vreme.
– Ja sam bio vođen, kao i većina klinaca, jednom vrstom ljubavi, pa čak bih rekao i fanatizma prema toj igri. Isistiram na reči „igra“, i sve dok je unutar tog sporta bilo nečeg što sam doživljavao kao igru, ta vrsta zanesenjaštva igrom me je održavala. Mislim da me je ta ljubav pokretala. Kao dete, ali i kao tinejdžer sam bio poprilično plah i nesiguran, i mislim da su me pre svega talenat i klinačka želja održavali u „fudbalskom životu“ – priča Ergić.
Bunt protiv površnosti i ruka spasa u podršci psihijatra
Šta je, onda, našeg sagovornika toliko jako „morilo“ iznutra, a šta mu je dalo snagu da se sa ozbiljnim problemima identiteta suoči kada je, po opšteprihvaćenim merilima, imao „svet pod nogama“ ispred sebe? Porodica? Vaspitanje? Instinkt za opstankom? Želja da ipak živi onako kako oseća da treba, bez diktata novca ili kompleksnih biznis i drugih sličnih sistema?
– Verovatno je i ovo na šta ukazujete: jak motiv za autentičnim, i borba za „pronalaženjem sebe“ u tom jako površnom spektaklu, i miljeu kao takvom. Imao sam pomalo sreću što sam naišao na psihijatra, koji mi je bio kao mentor. Sasvim slučajno je voleo fudbal. On mi je kasnije postao prijatelj. To je bio neko ko me je doslovno nagovorio i ubedio da treba da nastavim da se bavim fudbalom, jer sam ja već sa 21 godinom odlučio da odustanem – priseća se svoje lične drame Ergić.
„Nisam mogao da ustanem iz kreveta – tada sam rešio da odem na tromesečno lečenje“
Pitali smo ga, u želji da ohrabrimo sve one koji imaju slične probleme i dileme, koji je bio ključni momenat kada je odlučio da se javi na hospitalno lečenje. Šta su tada osećali njegov duh i njegovo telo?
– Ja sam dugo vukao jednu somatsku simptomatiku. Ono što se danas zove psihosomatski, odnosno da se psihološki problemi, to jest poremećaji, iskazuju na telu. Zbog specifičnosti profesionalnog sporta, u kojem je telo jedini i osnovni alat, to je onda još pojačano. Odlazak od jednog do drugog lekara, misleći da postoji telesna dijagnoza, samo je ubrzao psihološke probleme. I sve to do momenta kada više nisam mogao da stanem na noge. Jednog jutra, anksioznost i napad panike bili su toliko jaki da nisam mogao da ustanem iz kreveta. Ne treba posebno da objašnjavam šta to znači za jednog besprekorno utreniranog sportistu. Tada sam zajedno sa klupskim doktorom odlučio da potražim pomoć psihijatra, i završio na izolovanom ambulantnom lečenju tri meseca – priča Ivan Ergić.
I sam je mislio da je psihijatrija – „ludara“, zato danas o lečenju govori otvoreno
Imao je, misli Ergić, sreću što je bio u jednoj uređenoj zemlji ako se govori o javno – zdravstvenoj organizaciji i politici, pa i osiguranju. Uz to, imao je i podršku kluba. Međutim, naglašava da je to čak i tamo izuzetak, jer su sportisti uglavnom prepušteni sami sebi, i osiguranje zavisi od individualne volje i finansijske priuštivosti. Zbog toga je svestan i svoje privilegije na određeni način.
– Isto tako, ja sam kao neko ko je tad imao 21 godinu, imao predrasude. Nisam imao pojma šta je psihijatrija, odnosno i meni je to imalo uvek prizvuk „ludare“, kako se percipira u narodskom mišljenju. Posle izlečenja, gledao sam da „zloupotrebim“ svoju poziciju u javnosti, upravo da doprinesem ohrabrenju i destigmatizaciji, i mislim da sam donekle uspeo – opisuje Ergić na koji način je svoj problem pretvorio i u vid misije.
Tajnama i filosofijom duše bavi se samo u teoriji, praksu ostavlja stručnjacima
I opet netipično za balkanske prostore na kojima posebno mačo – muškarci, a kamoli javne ličnosti, ne smeju sebi da priušte luksuz da pokažu čak i mrvicu slabosti i ranjivosti, naš sagovornik je izgovorio još jedan „jeres“ javno. Bez problema je izjavio da je tromesečno psihijatrijsko lečenje bila jedna od najboljih odluka u njegovom životu.
– Jako je taško snaći se – svi smo mi laici. Tu ubrajam i sebe, iako imam neko lično iskustvo. Dosta sam čitao. Discipline koje se bave onim što se u narodu zove „duša“, prostiru se od teologije i filozofije, preko ezoterije, farmaceutike, pa sve do psihologije i psihijatrije, koje su strogo naučne, i nude konkretne terapijske pristupe i rešenja. Tako da je, s jedne strane dobro što je došlo do rušenja stigme. S druge, imamo čitavu bujicu psihologizacije svega i svačega. Imam osećaj da svako od nas ima neku dijagnozu. Ja sam pre svega pokušao da istupam sa stanovišta skidanja te obeleženosti, da utičem na razvijanje svesti o problemima, i da ohrabrim. Sve drugo prelazi u stručni domen. Tu treba jako paziti sa savetima, kako ličnim, tako i „Google“ lekarstvom, i tu se završava moja „misija“. Na kraju, svako iskustvo na osnovu anamneze i istorije bolesti je individualno, i ima čitav sklop objektivnih i subjektivnih faktora – racionalan je Ergić.
Druga strana medalje vrhunskog fudbala, slave i bogatstva
Kako da deca, ali prvenstveno roditelji danas spoznaju razumnu granicu između želje za bavljenjem sportom, (ne)realnih ambicija i ulaska u gladijatorsku arenu, što je u aktuelnom trenutku često vrhunski sport?
– Jako teško. I roditelji i deca su, za sada, izgubili bitku protiv jedne kolosalne industrije. Ona ima najmodernije medijske i marketinške mehanizme uveravanja i zavođenja. Jako često sam i sam osećao bespomoćnost. Ne znam koliko je efekta moglo imati ono sitno kada sam istupao. Uvek pokušam da pokažem i tu drugu stranu medalje. Ona se jednostavno ne čuje, ili i sama dobija spektakularnu dimenziju. Naime, priče o tamnijoj strani postaju takođe atraktivne i kao takve komercijalne, za dokumentarce, pop kulturu, senzacionalističke naslovnice štampe, i drugo. U svojim intimnim promišljanjima, pa i nekim analizama, uvek sam dolazio do istog zaključka – treba promeniti samu bit profesionalnog sporta, ali i sistema čiji je on najeksponiraniji deo, da bi došlo do njegove, uslovno rečeno humanizacije – surovo je realan Ivan Ergić.
Penzioner i pesnik za koga pisanje ima terapijski učinak
Kada smo pitali ko je, zapravo, Ivan Ergić, dobili smo „porciju“ dalmoške duhovitosti, važnog segmenta njegove ličnosti (rođen je u Šibeniku). Strogo gledano, kaže, on je bivši sportista, u stvari, penzioner. Začinio je to i jednom angedotom. Naime, kada su, ispričao nam je, dve cure koje su radile popis pre desetak godina (kada je on imao 31), čule to „penzioner“, usledilo je: „Dobra šala, ali sad nam recite ozbiljno“. Šta da se radi, konstatuje šireći ruke – sportisti se penzionišu rano. Ali, recimo da sad, nakon tri knjige poezije, može da kaže da je i pesnik. Da li mu je, i ako jeste, koliko pisanje pomoglo u ozdravljenju? Koliko mu danas znači kao modus izražavanja, ventil, uživanje? Ima li kreativnog nemira i čime se on „gasi“?
– Pisanje za mene ima učinak terapije. Ona je neka vrsta refleksije i samospoznaje, osvetljavanja duše, i kao takva krajnje psihološka – tu smo takođe jako blizu psihoterapijskom. Isto tako je i sa čitanjem, postoji čak i ono što se zove biblioterapija. Međutim, jako često je to bekstvo od realnosti, a ne pokušaj samospoznavanja i osmišljavanja života. I tu je opasnost – opominje Ergić, i dodaje:
Kreativnost je ugrožena, a povratak prirodi kroz lečenje je zapravo svakodnevna potreba
– Mislim da se sve manje kreativno izražavamo. Nismo stvaraoci, u najširem mogućem smislu, bilo kojim poslom da se bavimo. Svi se bavimo manje više repetitivnim, funkcionalističkim i monotonim poslovima. Kada se, na primer, pogledaju neki „terapijski“ metodi i aktivnosti na psihijatrijskim klinikama, dobar deo toga otpada na umetnost, stvaralaštvo, druženje, izlazak u prirodu. Dakle, ono što bi trebalo da se podrazumeva u svakodnevnom životu, i radnom mestu. Tako da – apsurdno, mnogi koji doživljavaju neki „burn – out“, lečenje, u širem smislu, doživljavaju kao neku vrstu povratka prirodnom i smislenom – konstatuje Ivan Ergić.
Čuo sam, ako si pesnik, a ne piješ, nećeš biti uverljiv publici, jer samo nesrećni ljudi mogu da pišu. Tako sam negde pročitao. Tako su mi govorili neki učitelji koji su sami bili nesrećni. Ako nemaš loše zube, misliće da ti je ipak stalo do tako banalnih stvari kao što je higijena.
Neće ti verovati na reč ako ne patiš i ako redovno ne pomišljaš na samoubistvo. To moraš uvek naglašavati. Ako se ne fotografišeš sa cigaretom za zubima, nećeš postati član pesničke internacionale. To se strogo proverava.
Bićeš sumnjiv ako se nisi tukao i ako nisi barem jednom bio privođen, a na taj način možeš dobiti i status disidenta. Ako budeš imao sreće. Ne zaboravi da redovno romantizuješ siromaštvo.(deo uvodne pesme PR(ed)govor iz treće zbirke poezije Ivana Ergića „Cveće živi na vodi“)
Koliko na naš život mogu da utiču predrasude kojih ni sam ponekad nije lišen
– Mi od malena živimo u nametnutim predstavama, predrasudama i sistemima vrednosti. Prvo ih podsvesno preuzimamo od roditelja, pa onda i od društva, kako neposrednog, tako i šireg. Zbog toga, mislim da dete ne treba izlagati bilo kakvim političkim, kulturološkim, ideološkim, uticajima, pre nego što stekne kritičku svest. Iracionalnu vezanost za bilo šta držim za infantilnu. Svaka naklonost, pa i ona strastvena, mora da ima racionalno uporište. Samo racionalno možemo nešto da vrednujemo na ispravan i ljudski način. Naročito danas (a ja isto priznajem delimičnu dezorijentisanost), u vremenu podvala, marketinga, dezinformacija, imati kritički otklon i distancu je itekako važno. Međutim i dalje, uhvatim sebe povremeno kako se ponašam inertno i vođen predrasudom, iako sam već „matori magarac“ – direktno, bez dlake na jeziku, kritički nastrojen i prema sebi i prema drugima, ispričao je za naš portal Ivan Ergić.
introspektivan, svoj, a za sve, poezija..