I nasilje i bolest ostavili su posledice na decu junakinje naše priče, pa ih i danas obuzme strah kada je zaboli i nešto bezazleno Foto ilustracija: Shutterstock
Bolesti i nasilje su postali tužniji deo svakodnevice, a sa njima se svako nosi onako kako može i mora. Priča jedne Sanje govori ne samo o borbi žene i majke, već i golom opstanku u nizu loših događaja. Ali, i o snazi za koju često i ne znamo da posedujemo dok nas sudbina ne stavi na test.
Sagovornica eKlinika portala pristala je da ispriča svoju priču pre svega zbog važnih poruka koje nosi. Tiču se kompletnog zdravlja, jer ono što nas boli u telu i duši često zanemarujemo dovodeći sebe u životno ugrožavajuće stanje, a nasilje koje žene najčešće iz straha ne prijavljuju ozbiljno ugrožava psihofizički status čitave porodice. Zbog toga što je i danas u jednoj vrsti prinudnog „sigurnog smeštaja“ čini to anonimno, što nimalo ne umanjuje autentičnost preživljene drame.
– Stalo mi je da što više žena obrati pažnju na neke retke simptome, iako od raka debelog creva češće obolevaju muškarci. Kod mene je počelo sa blagim temperaturama, ali sam tada imala 41 godinu i mislila da je možda perimenopauza. Onda, buđenje noću u isto vreme. I konačno, učestale stolice. Smirivale su se na neki dan, ali onda opet isto… Izbacila sam mlečne proizvode pa sam i tad bila mirna nekoliko dana. Međutim, nije bilo bolje – priča nam ova mlada žena.
Problemi su se nastavljali i od povremene pojave krvi u stolici došlo je do svakodnevne. Međutim, i ovde je Sanja uradila nešto čemu svo svi skloni – zanemarivanju ili mešanju simptoma sa nečim drugim. Hemoroidi su zvučali kao razumno objašnjenje… A onda se prehladila i danas izgleda da joj je možda ta prehlada spasila život. Za nekih dvadesetak dana izgubila je 10 kilograma. Ništa više nije mogla da jede, sve je iritiralo.
Doktori su najpre posumnjali na ulcerozni kolitis. Takođe, test na okultno krvarenje može biti pozitivan i kod zapaljenskih bolesti creva i kod maligniteta…
– Veoma je važno da naglasim da mi je stolica bila tanka kao olovka. Doktori kažu da je to jedan od najznačajnijih simptoma za uzbunu, ali jednostavno da na njega retko ko obraća pažnju. Kolonoskopija je nesumnjivo potvrdila da je reč o zloćudnom tumoru debelog creva. Usledila je operacija, pa četiri ciklusa 4 agresivnih hemioterapija – priseća se Sanja traumatičnih događaja od pre otprilike pet godina.
Svesna je ipak i da je imala sreće. Interesantno je, priča nam, da u njenoj porodičnoj istoriji postoje karcinomi i zbog toga se redovno kontrolisala, ali nikada nije posumnjala da bi mogao da joj se desi rak debelog creva. Majka joj je mlada umrla od raka dojke, redovno se kontrolisala i odstranila jedan fibroadenom. Baka je imala rak grlića materice, pa su ginekološke kontrole za nju obaveza koju ne propušta. Ali eto, neko je karte promešao tako da oboli od raka debelog creva, čemu se ni u snu nije nadala. Zato apeluje na sve, posebno na žene, majke, bake… da se redovno kontrolišu i da ne ignorišu bilo kakve nove simptome.
Sanjina deca su tada bila mala. Sinčić je imao dve godine, ćerka osam. Događaji sa maminom bolešću su uzeli danak, pa je dečačić jednostavno zaćutao. Morao je kod logopeda. Ćerku je i danas strah kada mamu nešto zaboli…
Žene, niste same: prijavite nasilje i borite se za sebe i svoju decu Foto: Shutterstock
– Onda smo prošli još veću psihičku traumu. Žrtva sam porodičnog nasilja i još uvek smo u nekom vidu sigurnog smeštaja. Moram ostati jaka zbog dece. Ali eto… Sada smo počeli neki novi život, mirni smo, a verujem da će mi nalazi koje uskoro obavljam biti dobri i da ću ući u remisiju, jer je pet godina od početka moje zdravstvene borbe. I dalje padam svakodnevno, iako moja advokatica kaže da nije imala teži slučaj zlostavljanja. Ponekad krivim sebe, preispitujem se… Uglavnom, želim da poručim svim ženama koje prolaze isto: samo jako, niste same – ohrabruje Sanja uz želju da žrtve smognu snagu i prijave nasilnike.
Za kraj, ova mlada žena (45) puna duha ima snage i da se našali na svoj račun. Kaže da je preživela gubitak roditelja, rat, rak, nasilje, hemioterapije, ali ne zna kako će magnetnu rezonancu jer je klaustrofobična, pa je malo sramota.
I to pokazuje da smo svi samo od krvi i mesa, lomljivi tamo gde se ne očekuje, a hrabriji i izdržljiviji od stene kad nas život stavi pred izazov opstanka.