Vanja Milačić decu uči da postoji svet izvan telefona: Za nju je psihoterapija osnov zdravlja, a sopstvena empatija i neki ljudi je iscrpljuju

Ispunjena glumom kao životnom misijom i jedinim ispravnim putem kojim ide i stiže do sebe, glumica Vanja Milačić u nekim svakodnevnim stvarima poput kuvanja uživa i od njih pravi mali, lični kult. Međutim, ni njoj ne uspeva da pobegne od stresa koji nosi život u gradu i pored težnje da kompletno zdravlje sačuva pre svega psihičkom ravnotežom i balansom.

Od snova stidljive devojčice do glume, u kojoj se pronašla: I kada se izgubi, Vanja Milačić se traži na sceni

Mala Vanja je bila kao i velika danas: jako osetljiva, stidljiva i hipersenzibilna. Iako u ranom detinjstu nije jasno definisala šta želi da postane i nija imala precizan odgovor na pitanje šta će biti kad poraste, bila je sigurna da će to biti vezano za scenu.

Sa šest godina je krenula u nižu muzičku školu, odsek za klasičan balet i već tada se ispostavilo da je jako talentovana i muzikalna. Do Akademije se, kaže, tražila. Životne okolnosti su je bacale na razne strane, ali scenu nije napuštala.

– Gluma je sublimirala sve moje talente, definisala moju želju, rasplamsala maštu. I sad kad se izgubim, tražim se isključivo u ovoj oblasti. Volim da kažem da nikada nisam „skrenula sa autoputa“. Povremeno uključim četiri žmigavca u zaustavnoj traci i to je sve. Još uvek mala Vanja kreira ovu veliku, na sreću – sa osmehom kaže Vanja Milačić u razgovoru za eKlinika portal.

Psihoterapija je osnov elementarnog zdravlja: Iscrpljuju i troše neke svakodnevne stvari

Na pitanje koja su njena tri zlatna pravila za očuvanje zdravlja, a šta je ono što je najviše životno iscrpljuje, odgovara:

– Ja duboko verujem da je psihoterapija mentalna higijena i osnov elementarnog zdravlja. Drugo je transcendentalna meditacija, osnov mira koji je meni neophodan. Treće je samoća, po mogućnosti u prirodi, ćutanje i knjige. Trudim se da se pridržavam svih ovih pravila. Najviše me troše ljudi, oni koje nisam birala da mi budu blizu. Saobraćaj u Beogradu ume da bude jako iscrpljujuć. Troše me kućne obaveze, suđe, prostiranje veša, organizacija vanrednih događaja, televizor, dnevna politika, šalteri, administrativne budalaštine i sopstvena empatija. Troši me sve što mi crpi dragoceno vreme koje zaslužuje neki (po mom osecaju) bolji sadržaj.

„Kad poželim ‘džank fud’ znam da nešto duboko nije u redu“

Kuvanje je za Vanju Milačić mnogo više od obične obaveze ili moranja. Da li se hrani zdravo i otkud ta strast prema kuvanju, kako je neguje?

– Volim da kuvam i uživam u tome. Kuvanje je postalo transparentno kroz zaseban instagram profil. Volim da su mi ruke zauzete. Priprema hrane me opušta, volim kad je puna trpeza i kad okupljam drage ljude. Volim da ugađam svojoj porodici. Za mene je hrana ljubav. Mera odnosa prema sebi. Kad god poželim džank fud, to je alarm da nešto duboko nije u redu. Ali, da se razumemo, nabavku, sređivanje posuđa, to baš ne volim – iskrena je glumica.

Pozorište je za nju hram i autoritet, a gluma misija i život

Nedavno završena glumačka sezona je za našu sagovornicu bila izuzetno plodna. Pored „klasičnih“ glumačkih zadataka, oprobala se i na polju dramaturgije, ali i mjuzikla. Šta je za nju gluma i odakle potreba za izletima u komplementarne žanrove i aktivnosti?

– Ono što sam rekla na početku – autoput mog života. Svi moji putevi kroz žanrove su traženje sebe unutar glume. Volim da doživljavam pozorište iz svih uglova. Volim da otkrivam nove segmente ovog posla. Volim da se transformišem, da istražujem sopstvene granice, da se igram tim granicama, volim različite procese. Volim da pišem, glumim, pevam, čitam, šijem kostim, nameštam dekor, istražujem… Pozorište je za mene hram, autoritet, gluma misija, posvećenost, život, putovanje, neprekidni rad na sebi – ističe Milačić.

Rvanje sa tehnologijom: Teško se mirim sa tim da upravlja našim umom i slobodnom voljom

Porodica je njena baza, njen veliki i mali hram. Suprugu i deci posvećena je stoprocentno. Ksenija (Kiša) i Lazar su tinejdžeri. Njihova mama je i njihova najveća prijateljica, moderna, ali i u isto vreme tradicionalna u smislu sistema vrednosti.

– Trenutno ih učim da postoji svet izvan telefona. Čudno je to rvanje s tehnologijom. Pristalica sam benefita koje nam donose ekrani i uređaji, ali se teško mirim s tim da ista kontroliše naš um i upravlja našom slobodnom voljom. Učim ih da je znanje najveća moć. Učim ih da budu skromni i dobri uprkos trigerovanju sredine. Učim ih da su snovi važni i da ih treba negovati. Da sve što zamisliš možeš i da ostvariš. Učim ih da je vreme najdragoceniji poklon koji imaju. Učim ih da vole sebe i da je to najznačajnija ljubavna veza u kojoj će biti – kaže naša sagovornica.

San o kamenoj kući pored mora

A gde vidi sebe u snovima i koliko blizu može da im priđe u realnosti?

– U kamenoj kući pored mora, u mom omiljenom zalivu, da je pozorište dostupno i relativno blizu, da mogu da savršeno upravljam radnim vremenom, da sam okružena sirovom, neuprljanom prirodom. To je mesto u kojem se podsetim ko sam, kada me umori centrifuga današnjice – odgovara u razgovoru za eKlinika portal Vanja Milačić upravo sa te destinacije.

Otkrićemo vam još da je reč o Crnoj Gori, gde je trenutno sa porodicom na odmoru.