Povodom Svetskog dana borbe protiv alkoholizma, Nataša je s nama podelila životu priču – od bezbrižnog uživanja u „samo” jednoj čašici pića do borbe sa teškom anksioznošću, depresijom i zavisnošću koja joj je zamalo uzela sve.
Pre nego što sam se obratila za pomoć stručnjacima u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti , radila sam kao socijalni radnik, savetnica za mlade koji odrastaju bez roditeljskog staranja. Pre toga, više od 20 godina bila sam grafička ilustratorka i dizajnerka. Posao me je ispunjavao, a kolege su bili kao porodica. Ulica puna kafića i barova bila je naš drugi dom – uvek je bilo nešto za slavlje: uspešan projekat, rođendan kolege, pa čak i lep dan. Nisam ni primetila kada se zabava pretvorila u zavisnost.
„To je lekovito“, govorio je moj tata
Ljudi me često pitaju kada je počela moja zavisnost. Teško je reći tačno, ali još kao dete sam alkohol doživljavala kao lek. Moj otac je posle večere pio čašicu rakije i uvek govorio:
– To je u medicinske shvre, za dobro zdravlje!
Od tada mi je alkohol ostao urezan kao nešto „dobro“ i „zdravo“. Odrastanje u osamdesetim bilo je veselo. Mama nije pila ni kap, dok je tata bio ljubitelj piva i rakije – i nikada nije delovao zabrinuto. Zabava, smeh i poneki mamurluk su bili deo života.
Zabava se pretvorila u strepnju
Tokom tinejdžerskih dana i u ranim dvadesetim godinama, alkohol je bio način da se opustim s društvom. Devedesete su donele jeftinije piće i izlaske koji su često završavali u magli. Bilo je večeri kojih se nisam sećala. Iako sam znala da to nije dobar put, stalno sam nalazila izgovore.
Vremenom su se posledice pojačavale. Javljala se sve jača anksioznost, često uz osećaj krivice i unutrašnjeg nemira. Počeli su problemi u vezama, a mentalno zdravlje mi je bilo na dnu. Na poslu su primetili da sam iscrpljena i dekoncentrisana. U glavi su mi se vrtile misli: „Nisi dovoljno dobra“, „Svet bi bio bolje mesto bez tebe“. Da ućutkam taj glas – posezala sam za čašom.
Razmišljanja o kraju i početak borbe
Počela sam da razmišljam o odlasku sa ovog sveta. Čak sam tražila načine kako da to izvedem a da ne ostavim trag. Istovremeno sam se pitala: „Kako sam došla do ovoga?“
Na nagovor moje najbolje drugarice, obratila sam se psihijatru, koji mi je prepisao antidepresive. Pomogli su u stabilizaciji raspoloženja, ali nisu rešili suštinski problem – alkohol. Između tridesetih i četrdesetih godina života, zavisnost je postala deo moje svakodnevice. Više nije bilo zabava s prijateljima – bile su to žurke za jednu osobu. Skrivala sam se iza šaljivih izreka poput „Pij dok možeš, živi dok traje.“
Živimo u svetu u kome je alkohol socijalno prihvatljiv, i u kome je malo stvari kojima se kao alkoholu pripisuju „moći“ koje objektivno, naravno, nema. On je pratilac sreće, on je prijatelj tuge, gubitka ili dobitka, i postoji ogroman broj ljudi koji ne mogu da se sete nijednog važnog životnog događaja koji nisu dobro „zalili“ Zavisnost se normalizuje, a odrasli sve češće piju da bi izbegli suočavanje sa stvarnim problemima.
Terapeutkinja koja me „probudila”
U najtežim trenucima potražila sam pomoć terapeuta. Posle osam seansi, rekla mi je da ne možemo dalje jer nisam spremna da otvorim ono najteže u sebi. Bila sam besna. Mesecima kasnije sam je pozvala i rekla: „Spremna sam.“
Počele smo da razgovaramo o vezama između alkohola i mojih trauma. Bilo je teško izgovoriti da sam zavisna, ali kad sam to izgovorila – znala sam da povratka nema.
Uputila me je u ustanovu za lečenje zavisnosti. Tamo sam upoznala ljude slične meni – zaposlene, obrazovane, funkcionalne – ali sa istim problemom. Shvatila sam koliko je zavisnost stigmatizovana, i koliko je važno da o njoj govorimo otvoreno.
Dan kada sam poslednji put pila
Dana 25. novembra popila sam poslednje piće, od tada je prošlo malo više od četiri godine. Prvih nekoliko dana bilo je teško – krize, emotivne oscilacije, ali sam opstala. Svaki put kad bih izdržala bez čaše, osećala sam kao da vraćam deo sebe nazad.
Anksioznost je nestala. Odnosi sa ljudima su se popravili. Vratila mi se volja, pažnja, energija. Prvi put posle mnogo godina, bila sam u miru sa sobom.
Oporavak mi je promenio život
Prestanak korišćenja alkohola i suočavanje sa uzrocima moje zavisnosti potpuno su mi promenili život. Godinu dana kasnije, moja doktorka je rekla da su mi jetra i bubrezi u znatno boljem stanju. Spavam bolje, imam više vremena za ono što volim – i novac koji sam ranije trošila na alkohol danas ulažem u novo školovanje i promenu karijere.
Tri poruke za one koji se bore
Ako bih mogla da podelim tri saveta onima koji su tek zakoračili u oporavak, to bi bilo:
- Ne potcenjujte svoje iskustvo – vaša priča je dar koji može pomoći drugima.
- Vraćanje drugima daje životu svrhu – nastavite da dajete.
- Oprostite sebi – niste slabi, vi ste čudo! Ljudi možda neće voleti vašu snagu, ali vi nastavite dalje, uz osmeh
Ko je na dobrom putu da razvije zavisnost od alkohola
Svetska zdravstvena organizacija zavisnost od alkohola definiše kao svakodnevnu upotrebu više od tri alkoholna pića za muškarce i dva za žene. Sve preko toga trebalo bi da bude upozorenje da osoba ima problem – ili je na dobrom putu da ga razvije.
Svaki čovek je priča za sebe i različito reaguje na alkohol. Kod nekoga će se promene primetiti već posle jedne ili dve čašice, dok kod drugih znaci problema neće biti vidljivi ni pri znatno većim količinama. Na to utiču ličnost, životni stil, emotivna stabilnost i odnos prema sebi i drugima. Zato se, i pored postojećih definicija, uvek mora voditi računa o celokupnoj slici.
Iako se i danas mogu čuti preporuke poput onih koje je i Nataša slušala tokom detinjstva, „čašica za zdravlje“, rakija za cirkulaciju, vino za krvnu sliku ili pivo zbog vitamina B, važno je naglasiti da takvi saveti lako mogu postati opravdanje za prekomerno i svakodnevno konzumiranje alkohola – koje vodi u zavisnost.
