Aco Popović o kiropraktici, poverenju i ocu čije lekcije i danas pamti

Kada nekome ko ga je voleo i učio više ne može da postavi pitanje, čovek nastavlja da ga nosi kroz odluke koje donosi. Aleksandar Aco Popović, kiropraktičar ostao je bez oca Miće kada je imao 21 godinu. Danas, decenijama kasnije, još poželi da otac vidi kako radi. U emisiji „Moja priča“, objavljenoj na YouTube kanalu eKlinika, govori o tom nedostajanju, ali i o poslu zbog kojeg mu ljudi dolaze sa bolom, strahom i nadom da će im biti lakše.

Preporučujemo

Za Acu Popovića priča o radu počinje u Prijepolju, uz oca kojeg je gledao sa dečačkim ponosom. Bio je dovoljno mali da još ne razmišlja čime će se baviti, a dovoljno veliki da primeti koliko ljudi poštuju Miću.

Otac je bio krojač i modelar, kreativan majstor. Bavio se i manuelnim radom kojim je, prema Acinom svedočenju, pomagao ljudima sa povredama i tegobama. Sin je posmatrao, učio i pomalo asistirao. Nije tada znao da će jednog dana upravo tu pronaći svoj posao, niti koliko će mu nedostajati mogućnost da se okrene i pita oca za savet.

Prvi urađen tretman bez oca pamti i posle svih ovih godina

Neke prve susrete čovek pamti celog života. Aco svoj vezuje za dane u kojima je tek ostao bez oca. Tri dana posle sahrane došli su ljudi koji su mu doveli dete sa težom povredom.

Imao je 21 godinu. Već je sticao iskustvo uz oca Miću i tretmane radio svojim drugarima, ali sada je trebalo sam da preuzme odgovornost.

– Verujte mi, kao da ste me u Lim ubacili, mokar sam bio, što od straha, što od razmišljanja, jer nema starog da pitaš je l’ dobro ovo što radim, je l’ dobro – prisetio se Popović.

„Nema starog da pitaš.“ U tim rečima ostalo je ono što godine rada ne mogu sasvim da promene: potreba za očevom sigurnošću, za poznatim glasom koji bi rekao da li je dobro.

Ljudima koji su mu tada ukazali poverenje i danas je zahvalan. Nastavljajući očev rad, oslanjao se i na ugled koji je njegov otac imao u njihovom kraju. Kasnije je morao da gradi sopstveni odnos sa ljudima, kroz svaki novi susret, očekivanje i odgovor koji daje.

Kada boli teško je doći bez straha

Danas Acu Popovića mnogi poznaju kao kiropraktičara. On sebe u razgovoru opisuje kao „manuelca“, čoveka koji radi rukama. Iza tog kratkog objašnjenja ostaje mnogo pitanja, posebno za nekoga ko nikada nije bio na takvom tretmanu.

Šta će se tačno dogoditi? Da li će boleti? Zašto nekome tretman traje kratko? Može li se očekivati olakšanje posle jednog dolaska? I, možda najvažnije, kako se procenjuje kada je potreban pregled lekara?

Popović kaže da susret počinje razgovorom i uvidom u medicinsku dokumentaciju. Pre nego što bilo šta pokuša da uradi, želi da sazna zbog čega je čovek došao i kakve tegobe ima.

– Da vidimo, da pogledamo, da porazgovaramo, naravno – odgovorio je na pitanje šta bi rekao osobi koja dođe zbog bola u kičmi i pita može li da joj pomogne.

To je deo razgovora u kojem se lako mogu prepoznati i oni koji nikada nisu posetili kiropraktičara. Kada nešto dugo boli, raste želja da neko konačno kaže šta se događa i šta može da se učini. Uz tu želju često ide strah, a ponekad i očekivanje da će sve biti rešeno odmah.

Aco govori upravo o tim očekivanjima, o razlikama među ljudima i o tome zašto ne obećava da može sve. Otvara i pitanje neželjenih posledica postupaka i grešaka iz kojih je učio. Njegova iskustva u emisiji „Moja priča” predstavljaju lično svedočenje o radu, susretima i onome što pamti.

Očeva lekcija o granicama ostala je sa njim

Od oca je, kaže, poneo i poruku koju danas često ponavlja:

– Što može – može, što ne može – ne može. To mi je i otac kazao – rekao je Popović, objašnjavajući da postoje situacije u kojima ljude upućuje lekarima.

Nije lako to izgovoriti nekome ko je došao sa velikom nadom. Ipak, u razgovoru priznaje da su ga i susreti sa ljudima kojima nije mogao da pomogne nečemu naučili. Želja da pomogne nije bila dovoljna za svaku situaciju.

Sa godinama je počeo jasnije da oseća i sopstveni umor. Nedostaju mu priroda, reke i vreme koje je u Prijepolju umeo da odvoji za oporavak. U Beogradu, kaže, za sebe često nema dovoljno vremena.

Tu priča postaje bliska mnogima koji rade sa ljudima, brinu o porodici ili stalno odlažu sopstvene potrebe. Popović otvoreno priznaje da nije uvek umeo da se zaštiti i da ni sam nije dosledan u pridržavanju saveta svojih lekara. Govori o sebi bez ulepšavanja, kao o čoveku koji tek uči da zastane, iako drugima često govori da to učine.

Ćerki želi da ostavi više od iskustva

Kada pomene ćerku koja se školuje za fizioterapeuta, u njegovoj priči pojavljuje se nada. Želi da ona uz obrazovanje ponese i iskustvo koje može da joj prenese. Ostaje joj sloboda da odluči dokle će se školovati i kojim će putem krenuti.

Ali jednu stvar želi da joj usadi, bez obzira na to šta izabere:

– Prvenstveno da je učim da bude čovek. Znači, da bude čovek, da zna gde joj je isto granica – istakao je Popović.

Nekada je on gledao oca. Danas razmišlja o tome šta njegova ćerka može da nauči gledajući njega. Uz znanje i iskustvo želi da joj ostavi odnos prema ljudima i svest o odgovornosti koju nosi njihov dolazak.

A njemu, i posle svih tih godina, nedostaje očev pogled. U završnici razgovora dobio je pitanje šta bi voleo da mu otac kaže kada bi danas mogao da ga vidi kako radi. Odgovor je otkrio koliko je ta veza još živa i koliko čoveku može da nedostaje roditeljska nežnost i kada odavno više nije dete.

Ceo razgovor sa Aleksandrom Acom Popovićem pogledajte u emisiji „Moja priča“ na YouTube kanalu eKlinika. Saznajte kako opisuje svoj rad, šta je naučio iz teških susreta, gde povlači granice i zašto ga je pitanje o ocu posebno ganulo.

(eKlinika.rs)