Prvo što se uoči na licu Slađane Anđelković (57), redovnog profesora Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu jeste osmeh. I oči pune života i radosti. Slađana, čini se, više od svega voli život. I svoju ćerku Kristinu, sa kojom je ostala sama kada joj 27-godišnji suprug prerano preminuo. Svoje studente. Putovanja. Lepu reč. Iza njene životne priče krije se film koji mnogo govori o našim naravima, prirodi, vaspitanju, mentalitetu, i životnim školama koje dobijemo ne previše kasno – ako imamo sreće.
Nesreća za nesrećom i stalni stres, uz loš predosećaj
– U mojoj prirodi je da se uvek ide napred i gleda pozitivno. Idemo, ja sve mogu, ja sam ta koja sve vuče i hoće, ja sam tu da budem svima rame za plakanje, podrška. Svaki problem može da se reši. I nisam ja bolest prizivala. Međutim, kada me je dojka zabolela, nekako sam imala predosećaj, pa i znala da je to to. Da nisam, uz tolike stresove, mogla da pobegnem. Nije to bila kazna, rak je bio posledica. Stresovi koje sam preživljavala nisu bili, tako da kažem, obični. Naslanjali su se na onaj model života kome smo svi skloni, ali bez snage da se odupremo. Nizali su se jedan za drugim. Nesreća je pratila nesreću, tuga je pratila tugu, samo su se ređale. Ja sam se borila koliko sam mogla. Moja unutrašnja snaga je dala sve od sebe, ali to jednostavno nije bilo dovoljno. Znala sam da nije, i da neće biti dobro – priča Slađana Anđelković iskreno za eKlinika portal kako je na teži način naučila da voli sebe.
„MORAŠ“ kao pogrešan imperativ života je ulaznica za rak
Pa, šta je to bilo? Šta je to na šta nemamo adekvatan odgovor čak i kada se naše biće buni i ne može više, a naše emocije nas vode nekim putevima za koje smo svesni da za nas nisu dobri, ali ipak njima koračamo? Pitali smo profesorku Slađanu da nam opiše svoj život do dijagnoze karcinoma.
– Moglo bi se reći da je osnovna odrednica upravo kontinuirani dugogodišnji stres. Prosto, život protiv svojih suštinskih uverenja i želja. Automatizam da se prvenstveno drugima bude po volji. Potiskivanje vlastitog nezadovoljstva, strahova, tuge, uz niz životnih brodoloma… Kada je došla dijagnoza raka, to je prosto bio odgovor mog bića na pogrešne izbore, ljude, „MORAŠ“ kao imperativ života. Na situacije kada svi kažu „Bravo, odlično si ti to izdržala, ti si tako jaka žena!“ Često se nasmejem i setim izjave Majke Tereze: „Nikada vam Bog neće dati ono što ne možete da izdržite, ali bih volela da mi ne veruje toliko“ – govori o čestom obrascu ponašanja prvenstveno kod naših žena, sagovornica eKlinika portala.
Svi kažu da rak ne boli, ali…
Odgovorna, kakva jeste, Slađana je redovno išla na kontrole i ultrazvučne preglede. Međutim, priča nam, iako je spadala u rizičnu grupu, doktorka je nikad nije poslala na mamografiju.
– Bol je bio jak, ali su mi svi govorili da je u pitanju neka jaka upala. Od doktorke sam čak dobila savet da stavljam kupus. Rak ne boli, svi kažu. Na žalost, ovo je i bolelo, i bio je rak. I to veliki, od 2,5 centimetra, koji niko nije video ni na ultrazvuku. Imala sam tešku operaciju 2010. godine, mastektomiju obe dojke sa istovremenom rekonstrukcijom. A onda su usledile još tri operacije, materice i štitne žlezde. Svašta su lekari iz mene još morali da izvade, i neka su. To je tako. Naše telo sve pamti. Sve te borbe koje vodimo jer nemamo dovoljno snage da kažemo „Ne!“, ali ni podršku da živimo onako kako bismo osećali da treba… Sve to jednom dođe na naplatu – mirno govori Slađana Anđelković.
Odluka za nauk: ostatak će biti najbolji deo mog života!
Udahnula je duboko. Posle operacije i rekonstrukcije obe dojke, kreće na terapije. Pobeđuje još neka zdravstvena iskušenja. Nastavlja da radi, piše stručne radove i monografije, predaje studentima, putuje, raduje se jutarnjoj kafi sa ćerkom i svakom novom jutru.
– Uradila sam ono što radim celog života kad je najteže. Samo jedna misao – nema predaje, idemo dalje! Moja ćerka Kristina ima samo mene. Žao mi je što je u najvećem delu detinjstva gledala od mene kao uzora jedan pogrešan model ponašanja koji je uslovio bolest. Ali, život ponekad daje šansu za popravni. Nema veće motivacije i izvora snage od deteta, kvalitetnog vremena sa njim… Nisam dobila samo rak, dobila sam novu priliku, novu šansu. Šansu da više volim sebe, da se više smejem iz srca, da umem da otpustim a ne potiskujem emocije i želje. Da tražim novi put, a puta uvek ima – ohrabruje Slađana sve one koji se sa sličnim problemom bore, ali i daje ozbiljnu životnu i motivacionu lekciju, možda i najvažniju onima koji su još uvek zdravi.
Svaki novi dan sa ćerkom Kristinom je blagoslov Foto: Privatna arhiva
Nijedna „psihologija za jedan dan“ neće suštinski promeniti ništa
Bitka nije prestala, kaže Slađana. Ni danas, kada, na sreću, raka više nema. Svi pokušaji da sebi pomognemo, ohrabrimo se, radimo na sebi, uverena je naša sagovornica, nemaju smisla i izgleda na uspeh dok sebe ne upitamo: „Šta je to što ja stvarno želim?“
– Tačno je, pomažu i joga, i ishrana, važna je i genetika. Najvažniji su preventivni pregledi. Ali, dok naše suštinsko, unutrašnje biće ne bude mirno i zadovoljno, dok se ne izbori sa svim iskušenjima sa kojima ja nisam uspevala da se pomirim pre bolesti, velika je šansa da je ne možemo izbeći. Živimo u toksičnim vezama, strah nas je šta će da kaže neko blizak, ali i neko dalji. „Ćuti, trpi, vidiš koliko je onih kojima je gore, šta ti fali?“ Nude nam brzinske lajfkouč kurseve kako da ojačamo volju, psihu, promenimo navike. Ništa od promene se neće dogoditi ako to ne bude proces, način života, ako se sobom i svojim potrebama ne bavimo svakog dana. Za one koji su preživeli rak, prava borba nikada ne prestaje. Ali, nema više one borbe sa samim sobom i dokazivanja ko sam, šta sam, i šta sve mogu – priča naša sagovornica.
Mnoge osobe koje dobiju rak napuste dotadašnji partneri
Neko će se možda čitajući ovaj tekst upitati gde je kraj lošim stvarima. Ali, naša sagovornica zna da nije usamljena ni u preživljavanju još jednog udarca koji se na nju obrušio kada je saznala da ima rak.
– Moj dotadašnji partner sa kojim sam živela dve decenije nije mogao da se nosi sa tim. Jednostavno, za njega je to bilo „too much“. Rekao je da sve to što se oko mene dešava on, jednostavno, ne može da izdrži. Okrenuo se i otišao drugoj ženi. Radi se o čestoj situaciji kroz koju prolaze osobe koje se razbole. Iako grubo zvuči, sve je to još jedan odličan životni filter. Kada ste u bolovima, na terapijama, po bolnicama, kada ostajete bez delova tela, vi se borite samo za goli opstanak. Ali onda, kada se izborite, mnogo jasnije i lepše vidite ko je ostao sa vama i uz vas. Pa čak i to da li mu je do tada u vašem životu uopšte bilo mesto – konstatuje profesor Slađana Anđelković.
Posveta doktoru Momčilu Iniću
Više od zahvalnosti Slađana Anđelković duguje profesoru dr Momčilu Iniću, onkologu. On joj je, kako kaže, svojom stručnošću omogućio ne samo da nastavi da živi. Svojim savetima i ljudskom podrškom dao joj je ključne smernice kako da više poštuje život. Danas, u velikoj meri zbog toga živi najbolje što ume i može.
– Pišući svoju poslednju naučnu monografiju, posebno sam mu se zahvalila. Tog čoveka, njegov pristup pacijentima i to kako se prema njima odnosi, zaista treba pomenuti. Iako je muškarac, on je pre svega jedan gospodin koji razume žensku muku, pristupivši vam kao otac, a tek na kraju kao lekar – ispričala je u ispovesti za eKlinika portal Slađana Anđelković, redovni profesor više predmeta na Geografskom fakultetu i šef katedre za didaktiku i metodiku nastave.
